Pandan narodnoj poslovici "Jutro je pametnije od večeri". Koja je takođe donekle tačna. Donekle. Jer jutro je mediokritetna, malograđanska, puna indukovanih želja, šminkana lopatom kurva. Jebe se za dinar a i manje. Ujutru razmišljaš, recimo racionalno, onako kako si naučen da racionalno treba da izgleda. Tri put meriš pa jednom sečeš, množiš, sabiraš i oduzimaš, kalkulišeš. Hladnokrvno i bez emocija, ljudi su stoka, one koje možeš da iskoristiš odvajaš na jednu stranu da ih neguješ a one koji ti nikada ne mogu poslužiti škartiraš k'o Branko Kockica tinejdžera.
Ujutru si odmoran i jak,volu zubima muda da otkineš ako treba. Spreman si na sve i radiš na ostvarenju želja koje si prihvatio za svoje misleći da će da te ostvare i usreće. A ustvari samo podižeš mentalni zid oko stvarnih želja, onih što ti kopaju tunele po mozgu ispod temelja, tiho i neprimetno, veoma lagano, bez žurbe jer njihovo vreme uvek dođe na kraju. Podižeš zid i trudiš se da ih ne vidiš, imaš važnija posla, mesta gde da budeš i stvari koje treba da uradiš. Trudiš se da napreduješ i trebalo bi da si srećan.
Onda polako kako dan odmiče postaješ umorniji, počinje da te smara sve, frustracije se obijaju o glavu k'o ping pong loptica o Karakaševićev reket. I dalje veruješ u ono u šta si sam sebe ubedio jer neće jedan dan da uništi godine truda i verovanja. Ali lagano počinje da te kopka a nisi ni svestan toga. Radiš ono što treba, ćutiš i guraš dalje. Na kraju kada je dan potrošen dovučeš se kući mrtav umoran, više ne bi mogao zubima ni kesicu kikirikija da otvoriš ali dobro, misliš, vredelo je. Skineš sve maske koje nosiš preko dana, skineš predmete koje tako voliš sa sebe, spereš dnevnu štroku, zamažeš malo oči pred svetlećom kutijom i legneš. Umoran si i trebalo bi da spavaš ali rovci osećaju slabost odbrane i sa tihog i neprimetnog kopkanja prelaze u buldožer na napalm mod napada. I sada stvarno znaš šta želiš, šta bi te stvarno usrećilo ali to se ne poklapa sa šablonima i obrascima koji ti ceo život predstavljaju kao zadovoljstvo i sreću. Jednostavno i dalje nemaš muda da priznaš sebi pa se utešiš time da nisi pizda da želiš tako banalne i glupe stvari, jer to su gluposti i kome to treba u životu. Naučen si drugačije. Okreneš se i na klimavim nogama održiš onaj zid dok nekako na silu ne zaspiš. Ujutru, opet iz početka.
I šta ćeš sad? Pa ništa, normalno.
