Svima se dogodi kriza identiteta, neki peh i nagli pad samopoštovanja pa ste se napili da zaboravite probleme i stupili u blago zavatavanje sa nekom potpuno neznanom osobom u ćošku nekog ćumeza gde vas je društvo odvuklo da malo živnete. Problem je kad ta osoba bude trezna i zapamti, fala Bogu, sve vaše lične podatke, JMBG i rezultate krvne slike koje je dobila od vaše keve pa krene da smara. Često se desi da je ta osoba manje atraktivna, odnosno građena kao prefabrikovana zgrada u naletu modernističkog duha šezdesetih godina poršlog veka, pa je sad treba suptilno poslati u pičku materinu, a da ne ispadnete konj.
-E ćao, Miloše.
-Ovaj, ćao. Mi se znamo?
-Hahahah, šaljivdžijo. Juče kao da smo se znali ceo život.
-Ah, da juče. Elena beše?
-Godrana!
-A, ma to je to.
-Pa šta sad zezaš, Mišo? Kao ne sećaš se?
-Ma, evo, nosim tvoju sliku u novčaniku.
-Stavrno pa nisam ti dala. Mislim nisam ti dala sliku, heheheh.
-A joj, crni Miloše. Ma ne sećam te se bre, popio sam kao pop kad krene da sveti vodicu, ne sećam se ni gaće da li sam skinuo posle kada sam krenuo da pišam, a da se sad setim Gordane kostolomke. To makar objašnjava zašto imam gomilu masnica kao da sam sparingovao sa...kako se zove onaj medved-čovek, onaj Rus?
-Valuev?
-E taj jebote, on kao da ti mlađi brat.
-More, jebi se idiote. Ne želim više ikad da te vidim.
-E tako, svi srećni.
