Komšija koji kad god te vidi uvek ima spreman rafal pitanja, bila ona važna ili ne, zaustavlja te u cilju kašnjenja, gde god si pošao. Komšiluk nije komšiluk ako bar jednog takvog nema.
:padaš u očaj jer ga vidiš, trudiš se da on tebe ne vidi, ali prekasno:
- Đesto pošo?
- Evo, malo do grada.
- Ako, ako, valja to malo, nego, štano ti upisa?
- Gimnaziju.
- Aaaa, pa dooobro, neko mi reče da si elektroteničku, ja, ja, pa dobro, lepo ti je to...
:nemoš više da ga slušaš, pozdravljaš ga, i nastavljaš lagano trčećim korakom da bi nadoknadio izgubljeno vreme:
