Kad se svako jutro budiš u zemlji Srbiji. Ustaješ i tog trena počneš da veruješ da je danas tvoj dan, napraviš korak i padneš. Izadješ iz kuće, oklizneš se i padneš. Čega god se uhvatiš sjebeš nešto ili te sjebu drugi. Odeš na faks, padneš. Vratiš se utučen kući, ćale popio otkaz u firmi posle 28 god. Odeš uveče u grad da sve zaboraviš, napiješ se i opet padneš. Dovučeš se nekako kući, u kupatilu opet padneš. Probudiš se sutradan čio i veseo kao da ništa nije bilo. Pun volje za životom. Ustaješ, praviš par koraka i opet padaš. E, neka padam makar padam po svojoj zemlji i po svom gradu. Neću da idem. Ostajem ovde, ostajem jer mi makar ODANOST polazi za rukom.
To se zapravo zove smotanost. Bangave noge. Dobro je sto ne ides u Melburne i Cikage, tamo bi se jos vise saplitao.