Iako je znan po daleko čuvenijim i, rekao bih, produhovljenijim citatima, Petar II Petrović Njegoš izgovorio je davne 1841. na jednom sastanku pri vrhu crnogorske vlasti i ove uznemirujuće i, ispostaviće se, prilično bukvalne reči. Naime, kako je bio opasno mudo i strah i trepet za sve u regionu, Njegoš - taj pesnik-vladar koji se nije bojao ni Turcima da kaže gde im je mesto - je uživao ogromno strahopoštovanje svojih sunarodnika koji se nisu usuđivali čak ni da prdnu u njegovom autoritativnom prisustvu! Ostatak priče je brutalno očekivan. Jedan od prisutnih članova cenjenog državnog vrha tokom čitavog sastanka te 1841. imao je ozbiljnih problema sa gasovima u želucu a kako iz gorepomenutog razloga nije mogao, nije SMEO! da iste i javno podeli sa svojim kolegama i POGLAVICOM, on je često izlazio na hodnik, navodno da ''udahne svijež primorski vazduh''. Međutim, kako mu nije najbolje bila poznata hemijska karakterističnost sopstvenog prdeža tj. da treba izvesno vreme sačekati da se isti raziđe, drug član je po ''izlaženju'' odmah i ne čekajući ulazio što je izazivalo neobičnu pospanost ili, bolje reći, POSRNULOST radnog kabineta pa i samog Njegoša. Videvši da je vrag odneo šalu a i ne želeći da ostane BEZ radnog kabineta, Njegoš je izgovorio sudbonosne reči iz naslova i tako, možda, sprečio, PRVO PADANJE CRNOGORSKE VLADE! Imao je on njuh za to...
