Ono oko čega svi brinu dok je vama potpuno svejedno što odlazite.
Sve je ok i opušteno dok ne vidiš majku na vratima sa suzama u očima.
Onda kreće.
U autu slušaš muziku i trudiš se da ti suze ne krenu iz očiju. Kada dođeš u stan, krećeš da raspakuješ stvari. Čudo je kako sitnice mogu da izazovu toliko emocija.
Razmišljaš, dok ti je non-stop u glavi slika uplakane majke na vratima.
“Ne mogu da verujem! Spakovala mi je kaščice koje ja uvek koristim. Pa ovo je njena omiljena šerpa! Sećam se kako se naljutila na mene kada su mi zagorele špagete u njoj. Šolje u kojima smo svako jutro pili kafu kod kuće! Kako lepo miriše… Pa ovo je isto ono što sam jeo kući pre nego što sam otišao. Otišao zauvek. Posle faksa ću naći posao, i odseliti se i odavde. Poslednji obrok koji sam pojeo u kući gde sam odrastao je prvi obrok koji ću pojesti u stanu gde ću živeti. Majčin doručak.”
Na kraju, brat i otac se vraćaju kući, a ti ostaješ sam.
U glavi ti je misao da se više nikada nećeš vratiti.
Konačno pucaš, i počinješ da plačeš kao kada si prvi put sreo majku. Samo što se ovaj put rastajete.
