Završio. Stavio tačku na i. Nije što si htio, nego je tako moralo biti. Možda i nije bilo nje, to ne znaš, ali svejedno. I nikad više nećeš biti isti. I to je nebitno. Uglavnom, kraj je. Opraštaš sve, i loše i dobro.
I još jednom ću biti sve.
I pop, i rodbina, prijatelji, nerođena djeca, grobar, zemlja, sanduk, vjetar, kiša. Sve. Uvijek sam i bio.
I biće to sahrana na kojoj će svi plakati, čak i pop, i on će plakati. I grobar će suzama natapati zemlju kojom će nas prekrivati.
Ti to nećeš znati, jer si već odavno dole. Da, dole, a ni to ne znaš. A možda sam i ja samo zatrpan zemljom koju sam kopao da dođem do tebe. Ne znam. Nije ni bitno više.
Kad pop očita svoje, svi će nestati. Ostaće samo spomenik. I spomenik ću biti. Hladan, nijem spomenik. Spomenik kojeg ćeš vidjeti ponekad, a nećeš pročitati svoje ime na njemu. Nećeš ni moje. Okrenućeš glavu i nastaviti dalje. Možda će te samo podsjetiti na nas. Na kratko. On i priglavci koje sam kupio da ti ne bude hladno, ili medo na kom piše volim te. Ostaće i svi neotvoreni pokloni koje sam kupio za tvoje rođendane na kojim nisam bio.
Ti ćeš da nastaviš svojim putem, tražeći mene i grleći mene kroz druge, a da to nećeš znati. Samo ponekad, kad budeš sama u sobi, obuzeta mislima, tad ću ti pasti na pamet. I bićeš tužna. Ali nakratko. I to će proći. Možda je i bolje tako. Možda je zabluda najbolja.
A ja... Ja ću da ostanem spomenik, jer tu sam ti najbliže. A i ko spomenike voli?!
Ja biram tako. Ostaću sam sa tobom, a bez tebe.
Nije mi bitno, jer nije pisana za publiku, nego samo da podsjeti na neko prošlo vrijeme. :)
Znam, ja to zbog sebe nisam htela, ali ipak jesam, izdržaću, jaka sam. Kada si ti mogao to napisati, mogu i ja da čitam. :)
Ako može da modovi ne brišu definiciju, bez obzira na skor.