Ono što retko govoriš, zbog onoga što se zove kultura (najčešće, ali i iz drugih razloga), razmišljajući kako bi sve to rekao da imaš još jedan život u kome bi se najebao keve svakome ko te nervira.
-Zdravo komšija! (ono što stvarno misli: Sad sam te u'vatila...)
-Zdravo komšinice... (Šta sad hoćeš, kučketino koristoljubiva?)
-Kako si komšija, kako tvoji? (Mada me zabole za njih, ti mi trebaš frajeru...)
-Dobro smo svi... (Umoran sam k'o konj, i šta te bole za mene, govori više šta 'oćeš)
-Ej, komšo, ti beše radiš u onoj firmi za popravke... (Dobru ti platu imaš, Bogami!)
-Da. (Znaš ti vrlo dobro gde ja radim, usedelice zrikava)
-E pa, mislila sam da mi pogledaš šporet, nešto ne radi rerna... Ne znam šta joj je... (Moj si! Šta da obučem??)
-Hoću. (Glupačo, ti ni ne kuvaš)
-Ajde, ti dođi, idem samo malo da se sredim... (Onu dekoltiranu majičicu na cvetove!)
-Evo me za deset minuta. (Ne vredi ti ni pet kila tih sisa, kad si ružna k'o đavo)
Кул, госпоја Ђексон