Mesto gde je sve onako kako treba da bude, a ništa onako kako zapravo jeste.
"Nije bitno gde ćemo za Novu godinu, šta ćemo obući za tu priliku, čime ćemo se dovesti tamo i hoćemo li dobiti separe ! Bitno je da zajedno proslavimo tu istu Novu godinu, i da se dobro provedemo pa da narednih par meseci prepričavamo kako nam je sjajno bilo !!!"
"Čoveče, u kom univerzumu ti živiš ?"
Mesto u ogledalu. Komplement ovog sveta. Što je ovde levo, tamo je desno, što je ovde dobro tamo je loše, što je ovde ružno, tamo je lepo.
Ovo je priča o naizgled normalnoj večeri u naizgled normalnom svetu:
Beograd. 19:45. Dvojica likova sede, cirkaju pivo uz neki kikiriki, na rts-u idu slike nereda po Londonu. Englezi razbijaju izloge, drpaju air max, pale ambasade i mekdonaldse...
-Gledaj koji divljaci!
-Da bre, gledaj kako gori sve.
-Znao sam da su ti Englezi divlji negde unutra.
-Ma da, oduvek su bili huligani, samo je to prikriveno.
-Ćuti, fala bogu pa nije kod nas ovako.tururuturururu (zvuk iz zone sumraka)
Svet u kome na mestu krila u timu Valensije igra Mančester.
Posle tri sata sna ustajem onako iscrpljen, malo se okvasim vodom čisto da dođem sebi, uzimam jedinu ispeglanu majicu i pravac faks. "Samo da me nekako usere da dobijem šest" pomišljam u sebi i nastavljam, "ma treba da padneš stoko, po ceo dan drkaš kurac i uzmeš da učiš veče pred ispit, sad em što ništa ne znaš em si neispavan, KONJINO". Naravno jebeni tramvaj kasni kad je najpotrebniji, stižem na faks minut pre profesora, bacam pogled na anfiteatar znam dva čoveka, ovo ostalo svi mlađi bar tri godine. Kako da očekujem da nekog znam kad su svi moji ili završili ili apsolventi. Gledam test, test gleda mene, onda se blago osmehnem pa zaokružim ono što mi je najlogičnije, al čak i da je sve tačno ne znam nijedno otvoreno tako da sam pao sigurno. Odoh kući bar da se naspavam i molim boga da nađem 44 dinara za hleb da premažem pavlaku.
A U NEKOM PARALELNOM UNIVERZUMU:
Ustajem ujutru, tuširam se dok riba pravi doručak, ćaskamo o tome koju bi košulju trebalo da obučem. "Sve sam naučio nema šanse da padnem, ako dobijem bar osam imaću prosek iznad 9.00" pomišljam u sebi i nastavljam, "još ovaj ispit i diplomski i kraj, a sve u roku, BRAVO CARE". Idem kolima, ne mogu da se guram u tramvaju pa ću malo da se iscimam za parking. Stižem pola sata ranije taman da se preslišam još jednom. Ulazim u anfiteatar, svi gledaju gde ću da sednem da bi prepisali od mene. Test je laganica, ne znam samo dal' je dovoljno ono za otvorena pitanja, al' sam položio sigurno. Jedva čekam da dođem kući ova moja je obećala da obuče onaj seksi donji viš ako uradim dobro.
Kada devojka čeka princa na belom konju, a pojaviš se ti kao konj na belom.
Paralelni univerzum
Sećam se osnovne škole. Sedeo sam u klupi sa devojčicom, koja je bila fina, lepa i vaspitana, dok sam ja manje više uvek bio prost i neotesan, lep svakako nisam bio, do duše muško sam i nije moje da budem lep. Ali nije to sve...
Sećam se i njenih roditelja, uglađeni, fini, školovani i imućni. Kada dodju na roditeljski ili na "otvorena vrata", sve pršti od snobizma i intelektualnosti. Dok su moji bili radnička klasa, koja je na roditeljski dolazila kada ugrabi vremena i za tu priliku obuče se u skladu sa svojim mogućnostima. Bili su moji strogi prema meni, nije da nisu ali nisam morao da plačem kada dobijem četvorku, kao moja drugarica iz klupe. Od nje su se uvek očekivale sve petice a ja kada dobijem četvorku, pa to je radost u kući bila neopisiva. Sve me je to zbunjivalo po malo. Njene sveske su bile uvijene u najskuplje uvijače, pernice i olovke uvek nove, dok sam ja zavijao sveske čime sam stigao, pernicu nisam ni imao a olovke oštrio dokle je moglo. Moji su bili srednji stalež ali sam uvek imao lovu za užinu i to poprilično za ono vreme, mogao sam glat još jedno druga da nosim na grbači što se tiče užine a opet sa druge strane moja drugarica iz klupe, je uvek od kuće donosila sendviče, pažljivo zamotane u foliju ili sa brižljivo odabranom salvetom.
Kada sam sve to sagledao tada, rekoh sebi- to je život... od nje će sigurno biti nešto, njeni imaju love, ona uči preozbiljno- sve petice! Nastavnici na čelu sa razrednom su joj predviđali vrtoglav životni uspon. A ja, od mene neće biti ništa, ja sam na nekoj drugoj planeti izgleda. Ni u čemu joj nisam ni blizu. Te sam se i pomirio sa tim, da te vrednosti koja ona poseduje ja nikada neću imati. Verovatno ću razočarati roditelje kroz život. Jednostavno nisam njen nivo, iako sedimo u istoj klupi, mi smo dva različita sveta.
A onda je došla ekskurzija u 7. razredu, Kopaonik čini mi se. Svi smo se radovali naravno, tamo se vrhunski proveli i vratili se puni utisaka. Međutim, moja druagrica je ovu ekskurziju odabrala za onu na kojoj će izgubiti nevinost. Što u prvi mah i nije ništa strašno. Strašno je, što je iste večeri nakon izgubljene nevinosti sa drugom iz našeg razreda, rešila da još malo "proširi" vidike, pa je opštila i sa dečakom iz drugog odeljenja i sve to u rasponu od par sati!? Nagađalo se kasnije, da je to bila njena uobičajena zanimacija tokom celog boravka na Kopaoniku ali to me nije zanimalo kasnije. Naravno, razredna je ubrzo saznala, drugarica joj je sve priznala, roditelji su obavešteni i svi njeni fanovi su bili razočarani. Neki među nama su se radovali što je tako izblamirana a meni je nje bilo iskreno žao. Dugo je plakala zbog sramote kojoj je bila izložena.
Roditelji su dočekali naš autobus, svako je od nas dece potrčao svojima u zagrljaj. Njeni su je dočekali hladno, sa prekoromi sa pogledom koji je značio - pričaćemo kada dođemo kući. Ja sam potrčao kevi u zagrljaj koja je bila sama (ćale je imao neka preča posla nego da čeka sina sa ekskurzije) i uvek suznih očiju kada me je dočekivala. Njeni su uzeli njenu torbu, ja svoju nisam želeo da dam kevi nego sam je sam nosio i krenusmo kućama. Pogledao sam na njih još jednom, na taj drugi svet i sa nekim olakšanjem shvatio, da... jebeš ga, ipak nisam ni ja najgori.
Nije ovo klasična definicija "paralelnog univerzuma" ali došlo mi nešto da na ovaj način to predstavim. U slučaju negativnog skora neću plakati ali moja drugarica bi danas, i u ovom slučaju, siguran sam opet zaplakala... već na prvi minus.
Mesto gde Srbljima cvetaju ruže, uživaju sve najlepše čari života i ništa ne teraju uz kurac.
Vlada odlučila da volontira u skupštini.
Albanci nam poklanjaju deo Albanije, al nama ne treba, uljudno se zahvaljujemo na prijateljskom gestu.
Hrvati nas pozivaju da slavimo prijateljsku akciju "Duga", igraju se narodne igre, lomi se lepinja sa braćom.
Opraštamo dug Nemačkoj i ulažemo u njihovu izgradnju da bi im potpomogli ulazak u EU.
Milinko vam otima, dosadilo mu što svi ostali nešto poklanjaju. Izrod!
