Penzioner pubertetlija

Penzos koji uživa u životu. Za njega se može reći da zna zašto živi.
Ustane ujutru, ode na pijac i cenka se sa svima redom, i kad mu prodavac najzad spusti lešnike na 15 dinara kilo, kaže mu: ''A koji će meni kurac lešnici, nit imam zube da ih krcam, a čekićem bih skrcao više prstiju nego li lešnika''.
Ondak ode do Kluba penzionera i dok liže rakiju (zabranio mu doktor da preteruje, al ko jebe doktora) kraducka domine ekipi koja igra za susednim stolom pa se oni međusobno svađaju ko je varao dok se on kikoće.
Kad pođe na autobusku stanicu, svrati do parka i nahrani golubove i zajebava parove koji se žvalave na klupama tako što ih gađa mrvicama. Onda ode na bus i pošto ima besplatnu vožnju vozika se u busu negde do ručka i zajebava klince koji se vraćaju iz škole i nemaju gde da sednu, a penzioneri se raštrče po busevima ko Kinezi po Srbiji.
Ondak dođe kući da ruča. Pokuša da poljubi ženu ali proteza izvrši skok bez padobrana, pa mu sa oštećenim vidom treba tri sata da je nađe, a ona se kurva sakrila ispod kauča.
Kad ruča ode do ambulante da mu izmere pritisak (boli njega pimpek za pritisak, ali tu su zgodne (i nadrndane) sestre). Tu sa ''kolegama'' prozbori koju, ustanove ko je otiš'o na onaj svet da ispostavi račun Svetom Petru i da se dogovore ko sledeći ide.
Vrati se kući, odgleda ''Dnevnik 2'' i ide na spavanje, osim ako nije svaki drugi petak u mesecu kad Dom penzosa organizuje igranke. U tom slučaju ode tamo, izgazi sve ženturače dok pokušava da pleše, ispljuje konobara dok naručuje (još nije našao protezu), kao nosilac Partizanske spomenice posvađa se sa Chetniks Crew, pa raspravljaju ko je koga tukao na Jablanici '43.
I na kraju svi srećni i zadovoljni idu kući.

Amin