Biti u stanju krajnje depresije, kada više ni ortaci i ribe, ni mame i tete, ni psiholozi i psihijatri ne mogu da pomognu.
Osoba koja piše poeziju obično svoje tmurno raspoloženje ispoljava odsustvom iz društva a prisustvom u sobi sa spuštenim roletnama, muzikom koja bi raskmečila i patuljka Mrguda i prosipanjem tuge na papiru (ili u novije vreme, u Word-u). U ne tako čestim prilikama kada ipak izađe iz sobe, drži ruke u džepovima i retko šta progovori. Iako rečita na papiru, ova osoba u društvu nije pričalica, nego posmatrač koji posle svoje utiske o groznom i prljavom svetu pretoči u stihove po dolasku kući.
Čak i kada pisanje poezije nije uzrokovano depresijom, drugi smatraju da jeste, pa vam dođe na isto.
Direktor: (dok čita CV) Doktor nauka... patentirao izum...i za timski i indvidualni rad... hm...sve savršeno... ŠTA?! U slobodno vreme piše poeziju...ma šta će mi koji moj takav da mi tu zagađuje atmosferu. Da mi ipak vidimo sledećeg.
A: Jao vidi onu ribicu, što je dobra...
B: Video sam u školskom listu da piše neku poeziju.
A: Ih, bre, to neki mračnjak.
