Mrzim one licemre koji plaču kada čuju da je neko umro. To je tako bedno, ne mislim tu na roditelje i one najbliskijem, ali toliko je bednika koji plaču na sam pomen nečije smrti. Gore nego za Titom. Nije da njima ta smrt nešto znači, nije da ih je pogodila, ali oni se drže reda, plaču jer misle da se to od njih očekuje. Verujem da je u tom trenuku i samom pokojniku drago što nije više među tom gomilom bednih kretena.
Shvatao sam ga i to je bio najveći momenat ljudskosti koji sam ikad zapazio. Suzu nije pustio za starim. Prokleto najiskreniji čovek na koga sam naleteo. Videlo se na njemu. Nije mu se plakalo, a voleo je matorog. Toliko ga je voleo, da nije mogao plakati, jer nije mu se plakalo tog dana.
a pa počeo sam da pišem knjigu, pa će ovo iz primera biti jedan deo, vežbam malo, nešto poput Lovca u žitu :)
Očekujem da vidim to kad izađe.
Prvi plus, jebeno dobro +