Platiti danak neiskustvu

Izgubiti nevinost sa ravom.

Tata, kako je bio tvoj prvi put?

Saću da ti pripovedim, kćeri moja. Bi to u Rijeci, mislim u jesen te '83-će. Pustio nas komandir na odsustvo, a mi mladi gušteri, sve rumeni momci sa sela, veseli što smo u tako lepom gradu. Do tada sam od ženskog sveta video nešto od naše ženske rodbine, učiteljicu Lenu, i radnicu u zadruzi, ženu pokojnog geometra Spasoja. Elem, zasednem ja u neku birtiju. Sedim ja tako, i vidim tri astala dalje sedi neka mrkulja i blene u mene, ne skida oči. Gleda, božemeprosti, pa se malo, malo osmehne, a uvija prstom kosu k'o na preslicu. Vidim da 'oće da vodi.... I.... Hm..... E, da.... Gde sam ono stao?

Gledala te i htela da vodi, tajo.

E, ljubim te pametnu! Da. Odem ja za kod nje za astal, sednem. Ja sam taj i taj, od tog i od toga, iz Međedovog polja došao da služim Narodnu armiju. Sve kako mi je pokojni đed kazivao da ide sa ženama. Ona bi Mađarica, Erika. Student medicine. A mrka, lepaaaaa, lepa ki upisana! Krenemo mi da šetamo. Priča ona, milina je slušati. I tamo-vamo, gde ćemo – 'ajde kod nje... Krenemo tu da se milujemo i ljubimo u usta k'o u američkim filmovima. Raspremi se ona očas posla, pa se najednom, kanda nešto stuži. Pitam ja nju: "Šta ti bi, jadna ne bila?" A ona veli da se prisetila bolesne babe, mrena joj se navukla na oči, a nemaju za operaciju... A ja gledam, bi mi žao, pa izvadim 100 maraka što mi ćaća poslao, i velim joj: "Evo, nek' se nađe, poslaće mi opet kad prodaju tele." Obradova se ona kad one vide novce, pa ih brže-bolje smota u kutiju od kafe, mislim Frankova beše... Ja veseo, a i ona što može da sad babi pošalje. Krenemo mi opet da se milujemo, pa i tako zalegnemo...

I, tajo, šta bi posle?

Ništa, kćeri, ništa - fasov'o tajo sifilis, a i pola ostalih žalovitih magaraca iz njegove čete koji su poslali babi po 100 maraka za operaciju mrene.