Hipotetički kada bi se podigao zid na granicama Srbije visine dva kilometra i onda se sipa voda isplivala bi baš ona šaka Srba koji i dalje veruju u priču o životu pod jednom šljivom.
No, glavni problem nije u tome, nego u kompletnom sistemu učenja i prepoznavanja srpske kulturne baštine. Pošto sujeverje vlada od nastanka države, iako je pravoslavlje naš ponos i dika, javili su se običaji koji premašuju granice normalnog, a iz njih se razvijaju priče i gatke koje grade istoriju i prosvećenost nacije. Istorijske činjenice se kaljaju učenjem prošlosti preko narodnih pesama kao orginalnog izvora izveštačenog junaštva i aksiomske istine. Slepe babe, režimski umetnici, isfrustrirani nacionalisti, izvikani lideri, polupismeni vidovnjaci i u grehu ogrezli sveštenici dominiraju krojenjem bajki i legendi o postojanju Srba i pre Adama.
Međutim, bitka stoleća zatvara vrata srpske svetlosti i to postaje otvorena prilika da se dokaže svetu kolika muda ovaj narod ima. Od tog trenutka stvaraju se kultovi koji su i danas popularni, iako bi po logici stvari trebali biti prevaziđeni oni ipak ostaju kao temelj jedne uzvišene pastorale u ogledalu kromanjonca. Bitka stoleća samo je zatvorila vrata jedne jake epohe, ali otvorila je vrata jedne masovne duhovne empatije.
Korakom napred kraj Nemačke klasične ideologije završava se Umiranjem Kanta 1804. a za nas kreće novi preporod i novi povod za stvaranje epske fantastike i besmrtne hrabrosti. Kulturni vek kreće da se razvija u dobrom pravcu do pojave socijalizma, tada se zaboravlja nešto što se uvek pričalo, mada, neke stvari su dovedene u kolosek. Sve se vrti u krug i na pragu dvadesetog veka mi doživljavao ponovni dolazak Hristosa koji nas vodi kroz maglu i mesečinu da pokaže kako je kada se diraju njegova deca.
Kontinualno mi se gubimo kulturno, u paroli "Srbija do Tokija'' u prenesenom zančenju mi stižemo do Japana, ali do nove Hirošime, jer naša kulturna vrednost upada u fijasko.
Ako se vratimo na početak, ta šaka ljudi koja bi isplivala iz tog bazena bili bi oni koji se bore za srpske ideale koristeći okultizam i braću Tarabiće, jer nema potrebe da hvataju za ruku i spašavaju one koji se klone te iste šljive i daleko poznate kašike.
Neka se ove reči ne uzmu kao apsolutna konstanta, ali mnogo više nije rečeno... a pravi Srbi polako nestaju.
Neke stvari što se našeg narodnog duha tiču su jako dobre, ali pogrešno se upotrebljavaju. Ljudi se njišu pomoću vetra i totalno su istorijski zakržljali. Mada nikada se ne zna, možda bude bolje.
Boga ti , valja li čemu Ginter Gras? Dao sam ti plus ali nisam nešto naklonjen ovim definicijama, i ne volim da komentarisem ovakve teme
Vreme čini svoje. Niko ne ostaje na mestu na kom je bio. Ili potpuno propadne ili se uzdigne. Mi samo na žalost, živimo u vremenu koje nije dobro po nas.
Treba ovakvim tekstovima i govorima odstraniti klasične srbe od ortodoksnog patriotizma i konzervativnosti,vreme je da počnemo da razmišljamo po civilizcacijskom formatu,a ne po našem,u globalu ruralnom.....super defka...+
Hvala Pen, greška u kucanju, veštiji sam sa papirom i olovkom.
Mrljo, Ginter Gras je jedan od najboljih pisaca koje sam čitao i obrađivao, majstor modernog vremena. Gdanjska trilogija je zakon( Limeni doboš, Pseće godine i Mačka i miš) objašnjavaju.
Pazi, mnogo mi krivimo sebe kao ljude i jesmo doneli kao narod masu pogrešnih odluka, tačnije naše vođe kojima smo slepo verovali, ali nekako i okolnosti su bile takve da jednostavno moramo kroz čitavu istoriju da se borimo sa teškim sranjima i pokazali smo određeni stepen viteškog junaštva u toj borbi, (I sv. rat na primer). Umemo mi često da skrenemo sa puta, ali tripujem da ćemo se ipak vratiti. Jer sto godina je puno gledajući iz ugla jedinke, ali ništa gledajući iz ugla jednog naroda od njegovog postojanja. Okolnosti se menjaju. Možda narednih sto odradimo kako treba.
+++