Dok život ide svojim redovnim tokom, dok te svakidašnja kolotečina vrti u krug, pravi raznorazne akrobatske figure od tvog života, dok se menja dan za danom, da li se ikada zapitamo šta bi bilo kad bi bilo i koliko smo daleko od kraja. Kraja svega, ne ličnog kraja jedinke, već totalnog, bezpoštednog kraja. Ende, nema više, konjec filjma... Na takve misli te možda dovedu i najnovija šatro megablok-baster ostvarenja Holivuda, kao što je Armagedon ili Apokalipsa 2012 npr. Ali, bajke su za decu, bajke su za one koji veruju da smo najjači, da nam niko ne može ništa. Čak ni ogromni asteroid ili cunami od 2km, jednostavno ništa ne može da stane na naš put napred. Mi smo svemoguća vrsta, nepobediva od strane bilo čega što priroda može da stvori. I dok verujemo u svoju nadmoć i nepobedivost, ni ne osvrćemo se oko nas šta bi možda eventualno moglo da se desi, nešto mnogo verovatnije od tamo nekog asteroida koji je malo manji od Meseca ili ogromnog talasa koji ruši sve pred sobom. Čvrsto verujemo da je lanac koji nas vuče iz današnjice u budućnost nemoguce prekinuti, a ni ne pomislimo nikad u sebi da je svaki lanac onoliko jak kolko je jaka najslabija karika. A najslabija karika uvek postoji. I što je najgore od svega, ne znaš koliko je jaka dok ne popusti, i pukne. A onda...
Sredina osamdestih. Ruski centar za nadgledanje svemira i rano obaveštavanje. Negde pored Moskve, nekih 300m ispod zemlje. Jedine oči i uši su mu ogromne antene radara Darjal i Dnjepr, instalirane na pogodnim lokacijama i budno motre svemir i sve što leti na visini od par kilometara pa naviše... Odjednom, ogromna crvena lmpa se pali, zvuk sirene trenutno ledi sve prisutne, nastaje krkljanac... Monitori pokazuju trajektoriju neindentifikovanog objekta koji je poleteo negde blizu obale Norveške, brzina, oblik trajektorije, veličina radarskog odziva objekta ukazuju sve na samo jednu stvar: Američka interkontinentalna balistička raketa Trident 3 koja se lansira sa podmornice i kreće ka svojoj uzlaznoj putanji... Brzina objekta je reda velišine kilometra u sekundi, donose se ključevi za pokretanje lansirne sekvence za Ruske balističke rakete, procedura je kratka i jasna, iako su svi pod snažnim pritiskom, svako radi svoj poso u pripremi za lansiranje... Ključevi su okrenuti, crveno dugme za lansiranje se pojavljuje, komandant centra se približava, kreće rukom prema sudbonosnom dugmetu, zastaje, kap znoja mu pada sa čela na ruku, gleda u veliki ekran, zatvara oči, spušta glavu dole prema podu i nastavlja prema dugmetu... samo je trenutak falio da dodje do lansiranja celokupnog arsenala, da neko nije uzviknuo: Nijeee Trident, raketa ne menja putanju! On ponovo diže pogled i traži osobu koja je to rekla. Vladimir, operator na radaru, izjavljuje sada vec smirenijim tonom: Tavaršč komandant, raketa nije promenila putanju već je nastavila svoj uzlazni put i to nije Američka raketa Trident...
Pocedura obustave lansiranja se odrađuje, proveravaju se svi parametri sistema, zadržava se stanje pod alarmom još uvek dok svi sistemi ne potvrde da nema razloga za paniku i da je to bila lažna uzbuna...
Naknadna istraga pokazuje da su Norvežani poslali Rusima par meseci unapred sve podatke vezane za lansiranje svog novog komunikacinog satelita, tačan tajming, lokaciju, trajektoriju i sl...
Serjoža, knjiški moljac koji je zadužen za prijem pošte, zapio se veče pre toga i uhvatio ukoštac sa nekim Moldavkama pa je došo malo mamuran na posao i greškom pošiljku iz Norveške tutnuo u jednu od svojih fijoka kako je pokazala detaljna istraga. Nije je prosledio, zaboravio čovek...
htedoh da docaram nesto, sto se manje vise i stvarno desilo, samo sam mu dao malo potrebnih detalja da ga uoblikujem u zanimljivu pricu ;-)
al si se raspisao burazeru! + inace