Navika koja ničemu ne služi, ali je refleksna. Stiče se još u osnovnoj školi, gde u prva dva razreda čak i uspeva, ali kasnije ne, sem u retkim izuzetcima. Posle srednje škole ova navika se polako gubi dok se na prvoj- drugoj godini fakulteta potpuno ne izbaci iz naših glava. Do tad, podmetanje noge opstaje isključivo zbog retkih, ali dragocenih slučajeva kad se žrtva prospe na pod uz pominjanje svih svetaca. Na fakultetu svi su vec isuvise obazrivi da bi ih iko prevario, zato se tad ovaj plemeniti čin gubi.
Ponedeljak, ujutro:
( Pera ide po hodniku gimnazije, dok Živorad sedi na klupi. Pera prolazi pored Živorada i ovaj refleksno izbacuje nogu napred, ali je Pera izbegava)
P: Ehehe, Žiki, ti mene da zajebes?! Pa mene niko nije zajebao od prvog razreda osnovne! Ehehe...
Ž: Pa bar sam pokušao...
Ponedeljak, posle podne:
( Ista situacija kao pre par sati)
P: Idi, bre, Žiki, ti si uporan kao konj! Nema mene da zajebes ni da ti je noga nevidljiva, a kamoli ovakva kao tvoja!
Ž: Dobro, bre, Pero, ne budi na kraj srca, refleks...
P: Refleks, refleks, samo džabe trošiš snagu...
Ponedeljak, uvece:
( Zurka. Gomila ljudi. Pera krenuo da napravi mesta u sebi za jos bezalkoholnih koktela. Živorad sedeo na stolici i kad je Pera krcio sebi pud kroz neke sisate devojke, Živorad ispruži nogu, a Pera se skljoka na pod. Nastade gromoglasan smeh)
Ž: Pa, izgleda da sam nabavio nevidljivu nogu...
Pera nekako pomeri telo, tako da je licilo na pretnju, ali ga njegova uzdrzanost izdade te se na njegovim panalonama pojavi mrlja koja se neverovatno brzo sirila. On polete u WC, a za njim krenu jedna sisata plavusa, verovatno da mu pomogne da se obrise. Ima srece u nesreci...
