Kako rece deka Charles Darvin u surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju.
I tako sve "ulizice", "puzavci", "beskičmenjaci", "podrepaši" prezivese po napred navedenoj formuli uspeha, a oni koji misle da je zivot samo pozornica na kojoj definišu svoja pravila, izvesno vreme mogu da zive kao "carevi' u toj iluziji.
Da li da se divim srpskom narodu koji, spoznavsi surovu stvarnost i svoje poltronsko mesto u njoj, a u svojoj nemoci da zive s tim (We can't handle the truth!) stvorise od Marka Kraljevica, najveceg srpskog junaka, ili da ih zbog toga zalim. History repeating. :(
Da je srpski narod poltronski, ne bi ga toliko razni maltretirali kroz istoriju zato što nije hteo da prihvati okupaciju već bi se ponašao poput, recimo, Hrvata koji su etalon poltronstva.
Ja ne želim da prođem kao Don Quijote, nego da živim svoj život, pri tome objektivno sagledavajući opasnosti ili prepreke na putu, s namerom da vecinu izbegnem, a pokoju i savladam, pri tome znajući da se ne može baš sve predvideti. Veruj mi, niko ti neće zameriti ako zid na svom putu zaobiđeš, i nemoj da omalovažavaš one koji su morali da ucine ustupke, plaseci se za sopstveni život. Svi ljudi se plase. Onaj koji se ne plasi nije normalan, i to nema nikakve veze sa hrabrošću. Samo sam želeo da kažem da se kod nas pod poltronstvom podrazumeva svaki cin s ciljem izbegavanja opasnosti, ma kako on razuman i, u konkretnim slucajevima, opravdan bio.
Uzgred, dok sam pisao, setih se vica u kome je deda pričao unuku kako su ih za vreme drugog svetskog rata Nemci postrojili rekavsi:
- "Ili ćemo vas je.... ili streljati."
- "I?" pita unuk
- "Sta i, mene su streljali," reče deda.
početniče, preformuliši ošišanu latinicu i izbaci tužnić na kraju rečenice poslednje i biće ok... možda...
+