Ponoć na groblju

Prolazak kroz groblje, u večernjim časovima, za normalnog čoveka nikako ne može predstavljati prijatnu i jednostavnu stvar - čula se izoštre sama od sebe a pod kožu mu se uvuku nelagoda i nekakav potmuli nemir, i on se trza na svaki šum, ubrzava korak, i jedva čka da se dokopa ulice i sveta živih iz kog je na dug i mučan trenutak bio potisnut.
Jer - kada muka natera čoveka da noću krene kroz groblje, i usput, iza kakvog spomenika iskrsne kakav šum ili pokret - u njemu oživljavaju davno pokopani strahovi i bapske priče i niknu mu pred očima zaboravljene prikaze veštica, duhova i utvara, i on samo moli Boga da što pre i po mogućstvu čitav stigne do izlaza i utekne sa strašnog mesta (po pravilu, iza spomenika se sunjaju pas ili mačka koji samo traže hranu, i svako traumiranje je smešna i nepotrebna stvar).
Sa druge strane, kada muka natera Dilan Doga da noću pešaci kroz groblje, i nešto šušne u pomrčini, on mirne duše i sasvim nezainteresovano konstatuje-pa dobro, neki jadan pas ili mačka cunjaju po groblju i traže nesto da pojedu (po pravilu, iz tame iskaču vampir, tiranosaurus, čudoviste sa osam glava ili kakva druga napast koja se vešto skrivala i čekala da ga ubije).

Medjutim, kada čoveka u Srbiji nevolja primora da noću prepreči do kuće kroz groblje, i nešto se mrdne iza spomenika i odvuče mu pažnju, u sećanje automatski krenu da mu naviru priče o drekavcima i vešticama i ludom komšiji koji se povampirio i sekirom ubio baba Jovanku, seti se scena iz Leptirice i Glave šećera i našminkanog Taška Načića u ulozi davitelja...I Srbin čovek smelo staje, okreće se, krsti se tri puta, pljuje u stranu i viče prema provokatoru-alo bre ukleta žgadijo, nemoj sad tamo da vam dodjem majke li vam povampirene i nevaspitane, malo mi je moje muke pa mi samo vi još falite (jebem li vam seme repertoar). No-po pravilu, iz pravca gustog i proždrljivog mraka iskaču novi predsednički kandidat sa nedvosmislenim dokazima boljitka, novi broj kurira i informera, kasapin u službi erste/aik/adiko/komercijalne...banke sa novim neverovatnim ponudama, Vučićević i Mitrović, džihadista sto u Alepu odseca glave iz nikom jasnih pobuda i maketa Beograda na hlebu i vodi, uvećani račun za struju, lik što plače nad sudbinom slane plazme, neka random kurva sa hepi televizije i Nada Macura...jednom recču-stoglavo čudovište koje baulja grobljem i hrani se dućama nesrecnih koji su primorani da tuda prolaze. I čovek se brže-bolje okrene i ubrza korak i moli Boga da se živ i zdrav dokopa izlaza i granice sa Madjarskom/Rumunijom/Bajramom (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), gde na trenutak uspe da odahne i odakle gleda da nastavi svoj put u pičku lepu materinu.

EDIT

Pisano pre tačno 5 godina, mislim u trećoj smeni dok sam još radio u jednom hotelu. Kačim ovde jedino iz razloga što se ništa nije promenilo (sem što nisam više u hotelu, to je dobro).