Poremećen sistem vrednosti u državi bez vrednosti.

У жељи да утврдим координате ове напаћене државице кренух ка Основној школи да потражим најјачег професора географије на Свету, Мићу Глобуса. Дошао ја тамо, директор ме поздравио, ипак сам ја био некад нада те школе, Вуковац и ђак генерације. То што сам сад на Бироу, нећу ни да спомињем, боље да макар мало живим од старе славе. Упитах га где је Мића Глобус, рече ми да он одавно не ради и упита ме зашто га тражим. Открих му своје намере и он ме упути код новог професора, извесног Аце Дачића. Кад сам га видео све ми је било јасно. Тај не зна кол`ко је сати и где се налази, а не да ми каже географску ширину моје родне државице. Учтиво порпичах са њим, а у себи му се најебах мајке. "Због тебе ли је Глобус изгубио посао, везе ти немаш, мора да си Дачићев неки рођак, или макар члан партије. И најважније, глава не може ни да ти присмрди Мићиној! Његова се опирала античким принципима пропорције, то нам је рекао наставник ликовног. Садржала се четири пута у телу. Немачу појма!"

Кренух кући, позвах такси у нади да ће Мића да ме покупи, али није било тако. Дошао је његов колега из друге смене. Машинац по професији, пропао му комбинат, па таксира, мора тако, има троје деце, од тога једно студира у Београд! Није хтела мала да иде у Ниш, оцу продала причу да је горе боља школа, а зна се да је отишла због сплавова и због неког тобоже живота. Би ми жао човека па му оставих бакшиш, иако ћу због тога да поједем бурек без јогурта. Свратих у пекару, кажу нема бурек, само нека рол виршла. Поскупела нафта, па им се не исплати да га праве. Ако је за утеху имао сам за јогурт. Намигну ми продавачица, замислих се у себи, свака ти част кад можеш да се смејеш, а кад израчунаш сатницу рада најлакше би ти било да уђеш у ту пећницу и завршиш ко Ђенка.

Ушао сам у кућу и са врата упитао кућни савет да не знају случајно координате ове државице, да бих знао да изаберем најудаљенију тачку на кугли земаљској. Сви у глас ми рекоше: "Ћути!" Запитах се какав хор без диригента. Све ми је било јасно кад сам погледао ону црну кутију, коју сам желео да избацим из куће али нисам имао већину. Видех Звезде Гранда, после иде Турска серија, поздравих се са тим да ће ми неко рећи жељене координате, и да су знали, ова убиствена комбинација је учинила да испари и оно мало паметних информација у глави. Кад сазнаш да је Слађа Ђогани напуцала буљу на неком новом апарату, заборавиш Михајла Пупина. Кад се забринеш за Огуза, оде и Теслин мотор индукције у заборав. Свака нова Ђовакова победа, је твој нови пораз, у случају да се ненормално примаш на неведеног. Али нека, блејите у тај телевизор, ко га и измисли. Заборавио сам сад. Ето шта ми уради та шарена кутија за ових пар минута.

Седох и отворих енциклопедију да нађем ово што ме прогања цео дан, кад нестаде струја. Сетих се да улазимо у изборну годину и да ће нас мало подсетити срећних деведестих, па ће после опет на шареној кутији изговарати шарене лаже, како су уложили надљудске напоре да рестрикција не буде. За оне са мало скупљом улазницом непосредно су објавили: "Увезли смо струју, коју ћете платити дупло више, али макар ћете имати светла!" Враћамо се на Теслину хидроелектрану на Нијагари. Уф Нијагара, звучи примаљиво, али ипак је то преко океана, Америка, проради и оно мало српског у мени. Нећу тамо!

Као што сам и очекивао, струја дође брзо, а утом се огласи звонце. Надао сам се да су ортаци, отварањем врата сумње су ми пале у воду, био је то комшија Милоје из Швајцарске. Знао сам и зашто ме тражи, требала му је нека идеја око треће куће у селу, и тачне позиције за лавове на капији. Поче: "Знаш мали, причали смо..." Климнух главом у знак подржавања, огрнух јакну и кренух за њим. Дођосмо код њега, испред куће најновија Мечка, лабудови пишају у фонтану, све у фулу, што би се рекло. Рече Радојки да донесе мезе и ракијицу и поче! "Мого би ти оно мало да ми нацрташ!" "А шта вас тачно занима?"- узвратих. Рече љутито да му не персирам и поче причу о томе како му треба пројекат за другу кућу за ћерку и зета, јер им је она постала премала. Окрену ми се желудац, ал` заглавих га мало са печеницом и ракијом. Појачао сам темпо са шљивом, како бих могао да наставим да га слушам. Питао ме је за фонтану, лавове и светиљке уз стазу до куће. И наравно дошли смо до тога колико то кошта. Рекох да све то може да се уради за 500евра. Погледа ме и рече много. Спомену ми и колегу који ће то радити за 3 евра по квадрату. Почех да му објашњавам како то не може тако, и да треба да платим грађевинца, електричара и водовоџију. Није био спреман на компромис, иако тих 500е заради за 3 дана отпушавајући шоље дебелих Швајцараца који их често запушавају. Толико кошта ретровизор са грејањем на Мечки. Није хтео ни да чује. Учтиво се захвалих на гозби и продужих кући. Монолог са самим собом је ишао отприлике овако: Да се носите у курац и ти и твоји лавови. Плац ти кошта 30.000 евра. Кућа исто толико. Легализација двадесетак хиљада. А ја да ти радим ПРОЈЕКАТ испод 1% од вредности објекта. Иди питај тамо у Аустрији колико то кошта. Слично ко и зубари. Па онда долазите овде да поправљате зубе! И код месара иди па купуј месо по килу, ја пројекте не радим по квадрату!" Онда се укључио разум: "Ниси крив ти Милоје, него мој колега који обара цене, само да ја не бих радио! Ниси крив ти Тито што си нас размазио, ми смо говна!"

Дођох кући кад ми се појави пред очима чаробни број. Нови Зеланд је изгледао као пристојна опција. Размислићу до сутра.