Dajdžest sinopsis jednočasovnog naklapanja tvog ortaka, zvanog Lošmi Zagor, o tome kako je koje veče pre upoznao buduću majku svoje dece i kako je do jaja u vezi. Već. Gledaš ga dok onako baljezga u auri sopstvene egzaltiranosti, peni o njenim očima, sisi, bulji, svršava na glas boje peska...i dođe ti ga tako pukneš preko zagorele face da će mu prateće bdenije - što zbog majke, što zbog trošne bakute s Kosova - skoro zagarantovano biti sa zatvorenim kovčegom.
A da, mi smo Pravoslavci.
Bilo kako bilo - na toj sa'rani ti biti nećeš. Odmah po ubistvu, otiš'o si u obližnju ispostavu MUP-a, priznao dobro delo i sada te čeka 5 do 6 godina sviranja klavira u KPZ Zabela, što u praksi znači da ćeš po strogim srpskim zakonima slobodu ugledati za pišljivih par meseci, maks...a šta je to kad znaš da si svet spasao od još jedne zagorele budale koja se usled tragične insuficijencije snošaja i dva "Tuborga" sudbonosno klepila sa ženskim detetom orangutana i sad međ' ortacima traži kumove, što za svadbu, što za decu.
Mis'im - očekivao bi da tako nešto tvoj ortak uradi i za tebe, zar ne?
- ...i ja joj tu priđem, hej, ćao, kako se zoveš, a ona će "Ana-Marija", eeej, pazi, moje omiljeno žensko ime, ha! Zgotivimo se mi tu na keca i...
- E tebra, izvini što te prekidam, 'el ti nije frka samo da se javim kevi da me neće biti nekih 6 meseci kući, ono, da se ne brine žena i to?
- A ne seeeri, jebote, ne pričam baš toliko dugo...
- Ma nije zbog tebe, brate, stvarno idem na 6 meseci...
- Pa gde ćeš, bre, nemam pojma za to?
- U Požarevac.
