Nekoliko nedelja za koje prosečan Srbin živi.
Manje više što je 4 godine pre toga jedva krpio kraj sa krajem,te 2,3 nedelje su prejake za muku i dovoljne da sve zaboravi.
Naime tada sve odjednom dobija smisao.ali nikako logiku.
To su dani kada napokon pomisliš da je sve krenulo na bolje.
Uživamo u jeftinom gorivu,obilazimo stranačke žurke svih mogućih kandidata i protiv kandidata.Usuđujemo se ČAK I DA OBRNEMO 4 ture pića koje je neko drugi platio,i imamo osećaj da je to TO za čega smo se borili.
Puši se Malboro,Davidov...Pije se Džek,Balantajns,Martini...
Ko god spomene `Kratko će ovo da traje...`....Ućutkava se optimističnim izjavama.
Koncerti najviđenijih grupa odjednom stignu da obiđu sve od Subotice do Vranja i nije im teško!
Kažu...`Zarad njihoe voljene publike`...
Imamo utisak da smo bitni...Da neko brine o nama,kao da nas je neko usvojio.
Ali...posle kiše,možda dođe duga...Tamo...na nebu...Nama je posle kiše ipak blato pod nogama.
Vraćamo se starom `civilnom` životu.Svi oni koji su vikali da će kratko trajati okrivljuju se za `veštičarstvo` i `urek`...Oni su jedini krivi...Krećemo u pohod na nove 4 godine....`Ma brzo će novi izbori,šta je to?!`
Nekako...i ima smisla fraza `Izborna tišina`....
