Predrasuda - stereotipi

To su ona mišljenja koja se steknu o nekom individualcu na osnovu njegovog ponašanja u veoma kratkom vremenskom roku. E sad nijesu svi stereotipi i predrasude glupe, ali bar njih 89% jesu.
Ali sve te gluposti oslikavaju stanje nečije svijesti a i pameti, koja je sve izraženija u poslednje vrijeme i upućena sa smislom omaložavanja neke ličnosti ili grupe.

- Svaka sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je namjerna. I da - možda ispadnem i nacionalista (malo) ali bole me brige.

- Ja, ti, bilo ko (porijeklom iz Crne Gore) krenemo na put u velegrad zvani Beograd (dal' poslovno il iz užitka, kako ko)
Sledeća slika - voz za Bg krcat ko konzerva sardina. Svi jašu jedni na druge - dok neki sa više sreće možda i uspiju da sjednu. Ajde i to čovek progura - sve u želji da se vidi jednom taj Beograd, oca' mu jebem!
Prođe i ta gužva, i posle 8 sati klackanja po vukojebinama ( i moje lijepe Crne Gore a i uvažene Srbije) konačno!! Ugledao sam slobodni kupe! Posle 8 sati vožnje Čkaljinom brzinom ( čuvaj Pajo - jurimo 30 na sat POGINUSMO!) konačno se odmaram u kupeu. Mislim: '' Jebeni Šangri La ti nije ravan!'' A kupe ko kupe - to jest svinjac. Ma i to je sve ok - Beograde stižem!
U međuvremenu do mog kupea dolaze muž i žena srednjih godina, a i pomladi za moj ukus. - '' Brale jel ima mesta?'': upita čovek. Dok sam se ja raširio na sjedištu kao zet u tazbinu, obnavljajući izgubljenu energiju, i povraćajući krvotok u donjim ekstremitetima, mrsko im odgovaram: '' Nema jadan! Imaš niže slobodan kupe, pa tamo śedite!''
Dok su odlazili načuo sam: ''Gle' ove Crnogorske stoke.'' E sad ponosan jesam, ali mi je kičma trenutno umotana ko Gordijev čvor zahvaljujući kvalitetu naših željeznica a i pruga.
Konačno!! Beograd! Posle svih muka suze radosnice mi naviru, ali kao gordi đetić, stiskam zube i krećem ka urbanoj džungli.
Eto me u Karađorđevoj, lagano šetam, razgledam, uživam. Primijećujem da me neko prati. Neću da se okrećem, ko ga jebe, samo tripujem. I posle nekoliko blokova taj lik me sustiže. '' Momak oćeš da ti izglancam obuću?'' : upita me jedan patuljasti lik, koji me u tom momentu podsjetio na Džeja sa dredovima. '' Ne hvala, žurim.'' '' Ajde jeftino ću, dece mi!'', prilazeći mi polako, i rukom krećući ka mom džepu koji je tada bio u novčanoj erekciji. ''Ne hvala, stvarno žurim.'' ''Ajde što si takav?'' hvatajući me za ruku. ''Ajde mrš gabelju jedan da te ne napunim noga! Vucaj se!'' - lik je brzinom Bolta pretrčao na drugu stranu ulice dovikujući: '' Nezahvalno đubre Crnogorsko!'' Ej nećemo tako! Dok sam ja krenuo prema njemu on je već pretrčao do gazele ili Arene.
I ajde bilo je još nekih situacija, i pored svega toga - i nije loš Beograd.
Ajde vratio se ja u Cg i relaksiram se po netu malo.
Pošto volim da čitam vijesti po raznim sajtovima, naletim na Blic - '' Milo Đukanović ima sat od 106K evra'' - sa jedno 600 komentara. Te komentare ću sve okarakterisati kao zatučene baljazgarije o nebitnom poslu. Jer iskreno ne mogu da svatim - da glupost od vijesti (koja je tačna, ali je preglupa) izazove više reakcije recimo od vijesti da je Srbija osvojila svjetsko prvenstvo u fudbalu, ili da je Srbija ušla u EU. Jer, prvo mene boli kurac da li Tadić ima vilu od 32 miliona, cipelu od 1200 evra ili slično. A zanima me to kako da se srbijanska populacija više interesuje za sat Milov a ne za stanje u svojoj državi?
Taj tekst je u meni razvio isto jedan stereotip koji je negativan kolko i gore pomenuti primjeri vaših sugrađana. Samo za razliku od njih, moj stereotip prema žiteljima Srbije se razvio na dobro utvrđenim primjerima. O njima neću sad.
Ono samo treba čovjek da gleda svoja posla. A od ovolkog pisanja sam ožednio. Odoh po pivo. Živjeli.