Ortak koji ti pruža ulaz kod ribe..Obično on najebe, dobije batine, ili barem po neku psovku, ali radi radnju... Za razliku od njega, koji se poneo kao Trojanac, ti ćeš se pojaviti kao princ na belom konju, spasiti je od smaranja dotičnog lika, i ispati heroj. Naravno, posle ćeš i ti koristiti trojanca, mada u nekom drugom smislu...
:Scena u kafiću, ortak drčno prilazi ribi, i kreće da je napada:
Mare: Ćao luče, jesi za jedan stiskavac...baš si jebozovna u tom miniću!
Devojka: Beži bre majmunčino pijana, na mene si našao da nasrćeš! Sikter!
Mare: Što, šta mi fali?! Ajde vodim te kod mene... :ščepa je za ruku, ujedno i signal za tebe:
Sale: Alo momak, jel ima problema?! Izvini, jel ti smeta ovaj buzdovan?!
Mare: Ko te šta pitao, pomeri se breee...
:Malo gurkanja, po koja psovka, i obaranje Mara na pod, sa šmekerskim pogledom ka bičarki:
Sale: Beži bre pijanduro, sklanjaj mi se sa očiju da te ne istresem iz gaća ovde! Jao izvini molim te što si morala ovo da gledaš...kakvih sve ljudi ima...hoćeš da te odvedem do mene, da se središ malo, umiješ, jel' te kreten spopadao?
Devojka: Pa, ništa, dobro mi je...al' ajdemo...Mission accomplished.
Seda za sto. Kočoperi se u sintetičkoj košulji odvratnog dezena iz koje mu viri stomak. Pantalone mu stegle dupe i izgleda ko neka debela snajka. Priča tanušnim glasićem nešto o nekim tupavim crepovima i ciglama. Vadi ove nove digitalne ključeve sa znakom BMW i stavlja na sto pored telefona, cigara i neke pederuše. I sve postaje ok. Jednim potezom ruke je izbrisao ovo prethodno i pokazao da on nije ustvari seljak gedža, već perspektivni biznismen.
Ovako izgleda svet iz ptičje perspektive glupe sponzoruše. One drže ovu filozofiju u životu.
Ali, ova priča nije o ovom debelom gore. Nije ni o sponzorušama. Ova priča je o tebi, studentu koji je prihvatio ovu filozofiju a zajebao fakultet, izmolio ćaletovog polovnog-novog fiata stilo karavan, naprčio neku tupavu šarenu na roze košuljicu, obuo lakosta patike i bele pantalone, i krenuo u grad da jebeš.
Nećeš jebati.
U tvojim mislima je dovoljan ćaletov auto i sponzoruše će odmah da vlaže. I sa tom mišlju, ti i drugari lepo izađete u grad obučeni ko pederi, a one neće. Ne da neće da vlaže, nego neće ni da pogledaju. Džaba ključevi na astal. Džaba parkiranje ispred i ljubljenje u obraz sa ortacima da izgledate mafijaški. Zalepiće se za nekog bilmeza.
I tako napaljeni i jadni, izaći ćete pijani, i krenućete da se trkate sa drugima, eventualno vozeći jednog od ortaka na zadnjem sedištu koji sedi sa dve ribe i žvalavi se sa nekom što izgleda malo ružno, dok ga ti i suvozač zajebavate. Ustvari sad kad je zagledate, i nije ružna. Jebozovna je skroz. On će jebati.
Ti nećeš jebati, zato što si glup. Zato što ne kapiraš da tupava košuljica i ćaletov auto ne privlače sponzoruše. Zato što ne vidiš od tih sponzoruša najmanje 4-5 koleginica koje bi ti tako fino naduvale kurac i samopouzdanje. Zato što novi porodični auto ne može sakriti tvoje neiskustvo, koliko god se jadan trudio. Treba još nešto.
Sponzoruše koje promovišu ovu filozofiju ćeš gledati, zamišljati i drkati na njih. Ali nećeš jebati. Nećeš zato što to nije tvoja filozofija, ti je ne kapiraš, a pokušavaš da je slediš. I sledićeš je dosledno ako se ne opametiš.
Kupiće ti ćale Opela samo za tebe. Nećeš završiti fakultet. Otići ćeš do Beča na godinu dana. Vratićeš se sa minusom. Ostaćeš prazan, šupalj i dosadan. Pokrenućeš neki svoj posao preprodaje ili usluga. Pogledaće te sreća, krenuće posao i naći češ jednom tako praznu šuplju i dosadnu ženu, polu-kvalitetnu sponzorušu koja je izgledala lepo, ali je ladna ko frižider. I kupićeš najzad BMW na koji ćeš drkati. I razvešćeš se. I postaćeš debeli seljak gedža sa dobrim automobilom. Ložiće se klinke na tebe. Neće ti se baš uvek dizati, i brzo ćeš da se umoriš i završiš, jebi ga, holesterol, pušenje i alkohol ne štede baš. A i ne možeš baš da se pohvališ nekim iskustvom...
Ali, izbacićeš ključeve na sto dok pričaš sa nekim preduzimačem kako da zajebete drugog nekog preprodavca, da mu uvalite onaj škart crep, i prenašminkana klinka sa susednog stola će ti se nasmejati.
Čestitam.
Magična reč u izveštajima o poljoprivredi u Srbiji danas. Pardon, Ovo je Srbija. Ma ono što ide u vreme ručka na prvom, u 3. Reč koja odiše domaćinlukom, pomalo setnim, svođenjem bilansa. Ide u tandemu sa nezadovoljni ratari. Dok ide neka slika sa njiva od letos, sunce opeklo, zlati se žito, drmusa se u kombajnu onaj debeljko, domaćinski glas sredovečne reporterke saopštava rod za ovu godinu i ono najbitnije: 22 odsto više nego lani! Posle idu neki debeli paori što se žale na državu al to nije bitno, koga briga. A nije ni bitno to što je poraso rod samo zbog toga što bila suša prošle godine pa je moralo da poraste pa da jebe oca. Ne, bitan je tren kada reporterka iz Zrenjanina kaže više nego lani! To je kulminacija. To je simbol valjanosti. Znak napretka, u našem društvu. To je umesto rakijice da otvori apetit. Posle toga mož se postavlja ručak pošto već prošlo tri sata, oladi se supa, digla se i ova pijandura, čuli smo lani, mož da jedemo, čak šta više čuli smo više nego lani tako da ne moramo da brinemo o lebu za narednu godinu. Bdi nad nama On.
Slađa Bg hronika - A dajteee meni jednom da kažem i ja u programu više nego lani, dajte miiii! Dosadilo mi više da me svi posmatraju samo kao seksualni objekat a i ovo stalno isto: kolko je sinoć u Beogradu bilo udesa, porođaja, požara...
- Ne može Slađo, tebi se daje nešto drugo, hehe... Ne, ozbiljno, suviše si urbana i jebozovna da čitaš to, ostani ti pri tvom Beogradu... A i iskreno, zna se ko u ovoj kući osim dopisnika sme da izgovori više nego lani: Marija Mitrović Jokić, Vesna Radosavljević i eventualno Miran Đevenica kad ove dve ne dođu na poso jer uzimaju decu iz obdaništa!
(Lično smatram da Vesna Radosavljević sa najviše razumevanja, ljubavi i znanja izgovara više nego lani, jer je pokupila malo onog šmeka još iz devedestih, a u kome je ostao onaj soc-šmek-kolektiviteta još iz komunizma)
- Ove godine smo mnogo manje pili nego lani, a manje i izlazili...
- Šta ćeš, stari se... Lipe cvatu...
- A lani smo se u ovo vreme jahali po centru kad je bio dan grada...
- Ne bre, to je bilo preklani, lani smo pokazivali srednji prst Bajagi kad svirao na trgu...
- A, da...
Dan iznevernih očekivanja.
Dan kada je sve trebalo i moglo bolje.
Dan kada je... Jebiga Gigo, kako bre da zaboraviš datum kad si prvi put prislonio dršku svog budaka u budoar gđice Konstatinović?
Država se raspada, temelji se ljuljaju, a gospodin Giga krenuo na piknik u Solun.
I paj sad, ništa nije slučajno, ide sa gomilom žena, gde Giga kao vođa puta simbolizuje Srbiju a žene ostale republike, pošto su pičke ionako. I gle, svaka mu stavlja nešto na vrat, i koristi njegovu dobrotu. On oće da posete Zejtinlik a njih naravno ne interesuje srpska istorija, već samo lična korist, kurci grčkih pevača, i da srču kafe. I ko ga najviše sjebe? Jebozovna Hrvatica Mira Furlan napakuje mu i bunde i lance i šubare, onako na kvarnjaka, i Giga, odnosno Srbija, najebe ko niko, još ispadne i peder u očima carine, odnosno zapada. Još pazi proročanstva: ne sme više posle toga nigde da putuje u inostranstvo. (!)
A lepo te čekala kući građanska Srbija otelotvorena u držećoj Emiliji i Borislavu Pekiću. I jel lepo tela Ema da idete u Veneciju, na zapad, a ti navalio Grčka, kurac, palac, istok, pravoslavlje dolazi sa juga. E moj Gigo pa ti pravi opet Jugoslaviju jer ti Hrvatica namignula sisom, još te podjebava da imaš veliku glavu, a zaboravljaš datume kad je srpska seljačka motika zariljala plodni humus srpske građanske klase.
Veoma popularan trend zadnjih godina. Dakle, pevaljke, fudbaleri, televizijske voditeljke, političari i ostale ličnosti sa javne scene masovno se bacaju u biznis štancovanja knjiga, da ti prosto bude žao silnog drveća u koje je posečeno, a ranije ti uopšte nije drveo kurac za ekologiju; pa čak i da se te knjige štampaju od recikliranog papira - opet je greo'ta, neki seljak k'o moj đed je pošteno mogao dupe obrisati, da ne mora korisiti papir od vrećice od svinjskog koncentrata mešanca, posle čega kuka kako ima hemoroide.
Elem, da bi bio autor knjige u ovom slučaju, inteligencija je najmanje što ti je potrebno, veruj mi. Samo je važno da si starleta visprena u dudlanju masnih fudbalerskih i direktorskih kurčina; da si voditeljka koja okupi u emisiju neke wanna-be seljebriti dronfuljice koje pričaju kako im je ljubav najvažnija stvar na svetu, i kako bi htele da upoznaju ljubav svog života o kome maštaju još od dečijih dana, a sinoć je iza šatora u kome je pevala dizala noge u vazduh kao cevi PVO-a iz Bujanovca 1999-te godine. Ako si političar u tom slučaju vrlo jednostavno pravilo važi - što si više sjebao ljudskih sudbina, time ti je popularnija knjiga. To što si potencijalno nepismen, i što ti znanje osnovno seže do sabiranja na prste, to nemoj da te brine - na birou jednostavno imaš kol'ko voliš magistara književnosti voljnih da rade za 100 evra mesečno - problem si rešio, ko o nezaposlenim intelektualcima ionako vodi računa u ovoj državi, zar ne? Sistem ih je pretvorio u jeftinu radnu snagu...
Dakle, bacaš se na pos'o. Ubaciš po koju činjenicu da bi priča donekle imala osnov da popije vodu, po koji zaplet da bi zadržala pažnju čitalaca, i to je to. Kad ti magistar napiše knjigu, ako si starleta slikaš se za naslovnu, ali ne baš kao za novi "album od deset novih pesama, deset novih hitova" u svojoj muzičkoj produkciji. Pobogu - pa to je knjiga! Nego onako da ti se nonšalantno jebozovna sisa nazire pokraj ponekog tugaljivo-emotivnog naslova tipa "Robinja ljubavne patnje u pregrađu Kaira" (što je egzotičniji naslov geografske lokacije, to se više prodaje). Ako si fudbaler, podbočiš se kao Tesla dok praviš mudračku facu kao kad se posle jutarnje kafe zaglaviš na daski WC šolje, kako bi tvoj zamišljeni pogled odao da se nalazi duboki intelekt u glavi koja zadnjih dvajest godina obavlja sledeću algoritamsku operaciju: ako si na terenu, lociraj loptu i ošini je nogom u pravcu protivničkog gola, izbegavajući njihove igrače; ako nisi na terenu, idi jebi manekenke. Generalno, ako si žensko naspominji se sijaset bivših ljubavi, nekog preplanulog ljubavnika Italijana sa palamarom od trijest cantima, koji te je spavao noćima na obali Bosfora, pa ti slomio srce kao Brus Li saksiju iz Dinastije Čen; u muškoj varijanti, spomeni kako si bio gradski mangupčić, sa jedne strane perspektivni mladi čovek, a sa druge mladić koji se zbog simpatije Čehinje pobio sa nekim zajebanim Šiptarima na maturskoj ekskurziji u Dubrovniku - takve priče jednostano naš svet voli, to je zicerica. Ako si političar, onda, bat'o, okači na naslovnu ili trobojku sa kokardom ili crvenu zvezdu, kakva god da je slika - uvek ti preostaje 50% čitalaca. Kako god, spomeni Hrvate u konotaciji prethodnog rata: ako si nacionalista, onda da potpališ žar nacionalne mržnje, ako si komunista, da igraš na kartu nostalgije za bratstvom i jedinstvom.
Ako si Boris Tadić, onda se izvini nekom. Bilo kome, nećeš promašiti....
HTZ oprema prosečnog američkog akcionog junaka.
-70 stepeni celzijusa: oči na ovoj temperaturi postanu dva beskorisna klikera koji prosto ispadnu iz lobanje jer se sva tečnost u njima zaledila.
Prosečan akcioni Američki junak(dalje PAAJ) sleće u svom dvoklircu na Severni pol gde su braća Rusi napravili divlju platformu za vadjenje nafte. Neko mu preko radio veze dojavljuje da braća Rusi imaju posebnu opremu koja im dozvoljava da im oči ostanu u glavi i da mu ne preporučuje da izlazi napolje jer je napolju u minusu osamdeset. PAAJ se šmekerski nasmeje natakne naočare za sunce izlazi iz aviona...priča ide dalje... ubija sve... pojebe tri ribe... i opet se nasmeje... kraj...
+140 stepeni celzijusa: znoj isparava sa kože, pluća izgore, umireš.
PAAJ uleće u zapaljenu kabinu na brodu u kojoj se nalazi prosečno prsata plava jebozovna mučenica, dim mu ulazi u oči, svi ga vuku nazad, u kabini ima +159 celzijusa... Riba je u vodi zato je neoštećena... Stavlja naočare za sunce i okvasi krpicu, veže je oko usta kao kaubojac.... spase devojku.... oprlji dlake na rukama... pojebe devojku... kraj...
Nuklearno zračenje, direktna izloženost, smrt nastupa u roku od nekoliko minuta(ako imaš sreće), jedna od bolnijih i gadnijih smrti:
Na nuklearnoj podmornici odlazi u aut jedan nuklearni motor, nisu poneli zastitno odelo, neko ga zaboravio u kafani u poslednjoj luci gde su pristali, kapetan-PAAJ, stavlja naučare za sunce i mokru krpicu oko usta... otklanja kvar... izlazi... pojebe ribu, koja se tu nekako stvorila, pitaj Pinokija kako... kraj...
Krenuo Tulumbac sinoć u grad da se nadje sa Fernandom. Nešto se smorio na Vuki, nema više ni novih Cigana na you JuTjubu, psovački monopol u igraonici preuzeli ponovo "oni ludaci sto puše Malboro", pa je konačno pristao na Fernandovo svakodnevno ubedjivanje da odu malo do diskoteke i ,,vataju neke pičke za sise,,.'Ajde nisam bio dugo. Da malo 'vatamo neke picke za sise. Ne zvuči loše...Ajd..Na Vuki opet kriza inspiracije, sve isti likovi...,,
Dogovore se da se nadju na Slaviji, taj deo grada Fernando najbolje poznaje. Picnuo se Tulum, šuljka, jebozovna aroma, brijanje, sve po protokolu pravih monopolista nad sexy ribama ove hemisfere. Izadje iz stana tiho, na prstima, da ga ne saleti neki ortak, pa onda mora i njega da vodi. Taman kad se uhvati za...lift, naravno, kad ono – medjutim. Vrata ni da maknu. U, koji baksuz!Fernando ne čeka, Fernando radi. Iz mraka izlete poznati lik, jedan od boljih psovača iz igraonice, koji ume čak i da sastavi inventar za Kentaura, a i provereno je jebao ćerku Zidanu.
,,Šta radis, Tulume?,,
,,Evo ništa. Istovaram neki ugalj...,,
,,Haha. Treba pomoć,vidim...,,
Udruženim snagama otvore lift i Tulum uskače unutra. Dok se vrata za njim zatvaraju čuje poznate reči: ,,Ej, brate, svrši jednom i za mene...,, Samo se nasmeje svom odrazu u ogledalu i nastavi put ka Fernandu, Slaviji, diskoteci, pičkama i sisama...
Na Slaviju je stigao pre vremena. Uf, baš sam poranio, ali kakva je ono frka...Po kružnom toku trči student sa tri knjige u nekoj providnoj kesici. Za njim, sva zapenila i obnevidela, juri oklembešena sisurda, u mrežastim čarapama, a jedna joj se veštačka trepavica zalepila za obraz, kao neki dlakavi dedež.
,,Džimi, brate, ovamo, Džimi!,, Džimi se malo okrene, tek da ne zastane u trku, ali ipak prepozna poznatog lika sa Vuke. No, sisurda se ne predaje, izašla je u večernji lov na studente. Već pruža desnicu ruku ka ramenu čemernog studenta, kad se odnekuda začu poznata pesma sa grčkih muzičkih prostora ,,Είμαι πολύ αφελής ,aaa, ime polu afelis, aaa..,,Artemido, boginjo lova, kćeri Zevsova, pomagaj!,, Artemida otvara vrata svoga četvorotočkaša namenjenog isključivo za lov na retke zverčice ovoga grada, u doba prelaska iz papuča u čizme. Tulum i Džimi upadaju unutra, a Arte utiša muziku kako bi mogla da sagleda njihov problem i da im pomogne ili da ih banuje i završi sa njima jednom za svagda.
,,Kuda, vas dvojica?,,
,,Malo blejimo po Slaviji, ovaj beži od sisurde i tako, ništa, onako...Ti?,,
,,Ma, ništa, mentalna promaja.. Nego, dokle idete?,,
,,Mene izbaci ovde“, kaže Džimi i već izleće iz auta, osvrćući se oko sebe...;,Ćao, vidimo se na Vuki!,,
,,I mene izbaci ovde, treba da se nadjem sa nekim likom.“
,,S kojim likom? Znam li ga? ,,
,,Ma, jok! Neki lokalac čisti. Ništa vredno pomena.“
,,Ok, onda svrši jednom i za mene...Ma, zezam seee...Znam da te to nervira...samo se čuvaj butikača i to je to...Ćaooo,,
,,Ćao...,,
I taman kada je mislio da je sve konačno u redu iza ugla izlete sisurda i ustremi se na njega. Beži, Tulumeeeeee....
Negde kod ,,Agore,, u trku nalete na Liju. ,,Beži, brate, juri me sisurda!,,
,,Koja sisurda?..
..Perverzna babetina što juri studente...,,
,,Pa, ja sam svršeni....,,
,,Svršio ti ili ne, dok joj objasniš ko si ima da te brankuje, ko Ladjara...“
,,Begaj, nabutam joj rogove kroz guzicu...,,
Kada im se već činilo da nemaju snage i da će ih sisurina stići, otvoriše se vrata jedinog elitnog restorana u gradu, jedna ruka se promoli napolje, i uvuče ih unutra.
,,Kuvajlija, gospodine i brate! Hvala ti ko gospodinu i bratu!,,
Kuvajlija im natoči po jednog orošenog jelenka i polako počeše da dolaze sebi.
,,Jao, brate, Lijo, pa ja tek sad vidim da ti trčiš sa povezom preko očiju i bos. Koja tebe muka stigla?!,,
,,Ma, krenuo da se nadjem sa Inso i Elennom, pa da me lakše prepoznaju...“
„A, u patikama ceo dan i taj rad...“ Haha!
,,Šta sve čovek ne radi zbog žena!,,
,,Nego, samo ti je Inso ovde. Elenna već odmaglila. Eno pije kafu sa Ladjarom. Spasila ga zicer brankovanja, pa je on iz zahvalnosti pozvao na kafu, koju on inače u ovo doba pije sa Djavolicom...Vuka je čudo, moj Lijo....Drži se ti Inso, pa ona je, bre, u stanju da ti u dahu izrecituje ,,The History of One Tough Motherfucker“, a neće te smarati ni sa Eliotom, to ti ja garantujem. Nego, nešto se mislim, koji bi ti bio lik u latino seriji...“
„Fernando, naravno!“
,,E, nemoj se vredjamo, nemoj se prozivamo...“
,,Neko me zvao...“ Iz polutame izroni u svom svom sjaju, niko drugi nego Fernando, car, šmeker, frajer, apsolutni kralj u muvanju u dalj.
,,Gde si, tebraaaa....“ Izljubiše se svi.
Baš je dobar, ovoga bi i ja jeb... Pomisli Kuvajlija, ali ne reče ništa. Naučio je da mudro ćuti kad treba i samo beleži pluseve u tefterče.
U kafanu upadoše Inso, Edit, Gospodža, Djavolica, Artemida....Van sebe od straha...
,,Šta vam je, sestre?“ Uglas ih upitaše Tulum i Lija.
,,Ma, juri nas manijak obučen u avatar Homo Serbijusa, ali bez listića....“
,,Šta se sekirate, to je samo jedan obični normalni manijak...“
,,A,dobro je, a mi mislile...Nema veze, trčanje je zdravlje, što bi rekao Gvozden, a možda i nije Govozden, možda je Jelen TU...Ma, sve mi se smutilo..Mentalna promajaaa...“
Otvoriše se vrata kafane i u već zadimljen prostor ušeta Kurd. Onda je legenda nastavila da se piše sama...
Legenda čije korene možemo naći u drevnoj feničanskoj i asirskoj mitologiji. Razlika između bezbrižnog kafenisanja u knezu i Jetija je ta što je Jeti viđen. Ovaj doživljaj spada u kategoriju "nemoguće". Mitbastersi su pokušali da ovu hipotezu obore, ali bezuspešno.
(10:30h, mladić odlučuje da pazari neke krpice, seda u kafić kod Francuskog kulturnog centra, naručuje kafu i kiselu vodu)
(10: 34h) TRAS! Prolazi čovek i ostavlja privezak za ključeve sa bilijarskom lopticom, zajedno sa ceduljom da je on gluvonem i da mu je ovo jedini izvor prihoda. Prepoznaješ čoveka koji je pre dve nedelje bio slep, dok je na Vračaru isključivo nem. Izgleda da je gluv plugin za Knez Mihajlovu. Rešiš da ostaviš 50din.
(10:57h) -Ćaosss (veoma jebozovna devojka seda na stolicu preko puta tebe i filmski ti se osmehuje)
- Ovaj, ćao, znamo li se?
- Pa uskoro hihihi (zanosno zabacuje kosu) Ja sam Marijana! Kako ti provodiš ove vruće dane? Vidim radilo se u teretani hihi (namešta bretele od grudnjaka, i snimaš da ima poprsje Lise Ann)
- Hehe, pa j...
-Slušaj, prikupljamo novac za napuštene crne labradore u Gornjem Milanovcu, jel bi kupio ovu čestitku za 100 dinara? Ajde, frajeru, stvarno bi nam mnogo značilo.
(opčinjen pružaš iz novčanika jednog plavca...)(11:14h; žena zavijena u maramčine na +50°C, sa inkvizitorskim krstom oko vrata)
-Pomaže Bog, brate.
-Ovaj, dobro jutro, šta vam treba?
-Brate, da li bi želeo da potpišeš peticiju protiv progona našeg vladike Artemija?
-Ženo, boli me kurac za Artemija, došao sam samo da predahnem! Nisam ga ja terao da krade one silne pare!
- Ju! (prekrst x3) Ali neka brate, ja znam da to govori nečastivi u tebi. Daj mi tvoje ime, da te pomenem u molitvama za spas ljudi koje je obuzeo đavo.
(...)(11: 32h; tamnoputija pripadnica ženskog pola sa ženskim čeljadetom prilazi sa ispruženom rukom)
-Brate, aj samo koji dinar za Dobrilu, nemademo ništa, Čengiz me ostavijo, ošo sa onom kuravom, daj sinko! Daj! Otpevaće ti Dobrila nešto, dadni samo koji dinar!
-Nemam bre! Ostavite me svi!
-Crko dabogda!(11: 51h; kreatura koja liči na Mišu Tumbasa gega se kroz ulicu, od svih stolova naravno prilazi tvom, prvo što uočavaš su sablasni beličasti tragovi na radničkim panatlonama i tetovaža JNA iz '74)
- KA-MI-JON, ŠESTO-TON, FU-RA KAO AVI-JON (štuca i peva, seda pored tebe)
- Molim vas, možete li da se pomerite?
- Šta? Ko bre pokrao? Ja sam bre rmbačio i prevozio cigle do Ranka iz Dizeldorfa dok je Sejo jebavao sojke! Ko bre može meni šta da kaže!?
- Ovaj, ja ni...
- Slušaj ti mali, znaš one pičkaste američke serije? Znaš kad oni skinu pantalone, što imaju one dugačke gaće?? Pa da ne bismo mi Srbi provalili kaki su im mali palamari! Oni bre nemaju što Srbin imade! Oni nemaju bre ovo (otkopčava radničke pantalone, i priprema se da izbadi budalu na gotovs)
- AAAAA! (doturaš 300 dinara konobaru i bežiš glavom bez obzira)
Vikend je. Duga radna nedelja gotova, poso i ta sranja su te ubila u pojam, rešiš da sebi daš malo oduška. Pada ti na pamet roštilj, sa društvom. Znaš da ga odlično praviš, odeš po materijal koji ti nedostaje u radnju, piće je već tu, u uglu su gajbe piva naređane, nešto već spakovano u frižideru, samo čeka na ekipu. Ćumur se potpaljuje, vruće je napolju, 35 je i dalje iako je sunce zašlo odavno, vlaga i miris mora su tu, kao i uvek, ali te ne raduju nešto kad znaš kakvo te žarenje i parenje kraj roštilja čeka. Ali ne mariš, ma kolko bilo teško, ipak uživaš u tome, jbg svi mi imamo nešto mazohističko u sebi. Vatra plamti iz razgorelog ćumura, poneki plamičak dohvati i suvi list palm koji se oklembesio iznad, gledaš i kažeš: "Ma ko ga jebe, neće valjda"... Dolazi ekipa, svi se pozdravljaju i pale unutra u kuću, dovoljno je vruće i bez tvog raspaljenog roštilja, svi se zdrave i produže unutra, jbg sav si mokar pa još i miris pečenog mesa pomešanog sa tvojim znojem i morskom atmosferom, to i nije nešto što svi žele da osete.
Dolazi i ona, zanosna plavuša, pozdravlja se, došla sa drugarom, znate se iz viđenja odnekud samo. Pozdravljaš se, naravno da nije problem što je došo neko nezvan u tom slušaju, dobre ribe su uvek dobrodošle na roštilj...Minjak, dopičnjak, neki šareni, a la Havaji stil, stoji uz britko telo i iscrtava sve obline, a ima ih mogu ti reć..., Guza, podignuta, zategnuta milina za videti... Ali nećeš da bleneš, nisi ti takav, sklanjaš pogled i nastavljaš sa pečenjem ko da ničeg nije ni bilo...Ljudi dolaze, kreću se tamo vamo, dolaze po novu porciju tek vrućeg do tebe, ti pečeš i pečeš, jbg treba napeći 8 kila mesa za 30tak osoba... Dolai i ona, nasmeši ti se, i traži karabatak...daješ joj, probiraš jedan lep samo za nju, daješ joj sa smeškom...Uzima, gleda te, oči u oči, onako ozbiljan pogled sa trunčicom smeška i kreće da jede karabatak... Malo se pogubiš, pogledaš u nju, ne trepćeš, a kroz glavu ti prolaze misli, pa koje bi druge nego scene iz nekog omiljenog porno filma, samo štancuju jedna za drugom, hiperbrzi omnibus, ali pokušavaš da se suzdržiš...Oči ti cakle dok bleneš, ali i dalje pokšavaš da prikriješ to, želju, nagon, tu misao koja ne može da ti izbriše sliku ispred oćiju, oči vide jedno a mozak projektuje nešto sasvim drugo... Da ti je neko pričo da jedenje pečenog karabataka može da ima tolko seksualnog nadeva i žara u sebi, otero bi ga u tri lepe i reko mu da ne sere... Par puta ti drugari prilaze, pominju novu plavušu, al bi je otkino od seska ovako pa onako, sve te priče muške kao i obično se ponavljaju, jbg kad je kriza i relativni nedostatak oćnih žena, to se jasno odrazi i pokaže na očima svih... Samo se smeškaš i potvrđuješ da jeste dobra i jebozovna uz osmeh, ne detaljišeš, nije to tvoj način komentarisanja žena nikad bio i ne želiš ni sad da ga menjaš, iako bi želeo da kažeš nešto, nešto pervezno i ti pošto je i tvoj um zadivljen a i mali vršnjak ti govori isto...Žurkica polako ulazi u sitne sate, ljudi kreću kućama, tapšu te po ramenu, čestitaju, hvale reoštilj kako je najbolji koji su jeli u zadnje vreme, nasmešiš se kad podigneš glavu prema njima i vratiš pogled na preostalih par komada koji su ostali da se ispeku... Već si i dehidriro, pored umora od prethodnih dana, šetnji po kamenitim upeklim rovovima, ovo te je dokrajčilo fizički, ispijaš još jednu konzervu hladne soda vode, ali ne pomaže, telo je klonulo, samo je plamičak duha tu još malo prisutan i održava te na nogama, budnog i poluživog...
Odjednom, dolazi drugar koji je doveo plavušu, i kaže ti da mora da ode hitno nešto zbog posla, vidno uzbuđen, ne stižeš ni da ga pitaš šta se desilo, jedino što čuješ je da li ti možeš da vratiš Mimu kući pošto joj se svidela atmosfera i htela bi da ostane...Prvo se u sebi zamisliš koju Mumi, kreneš da ga pitaš, a onda se ona pojavi na vratim i shvatiš da priča o zanosnoj plavuši koja je došla sa njim...I ona dolazi da te zamoli za isto, kažeš da nema problema, zašto bi ga i bilo, on odlazi...Dok poslednji gosti odlaze, polako skidaš i poslednje parče mesa, oči su ti na 20% aktivne još uvek, i to jedva uspevaš da održiš, ali šta je tu je...Ulaziš u kuću, mokar, smrdljiv, kosa sva ulepljena od dima i vrele masti koja se puši na rešetki roštilja...Onako pospan ugladaš nju, samo je ona još uvek tu, nešto se igra telefonom, podiže glavu i ugleda te, nasmeje se, zove te da sedneš kod nje... Krećeš da se uvijaš, neprijatno ti je, onako smrdljiv i znojav i da joj priđeš samo, stojiš, ne odgovaraš...Ustaje, hvata te za ruku i povlači na sofu...Kao nećkaš se, izvinjavaš se za neprijatan miris, nasmeje se i kaže da nije ni primetila, uz smešak... Gleda te dok pričate, oči joj se cakle na slabom svetlu od lampe koja gori tamo u ćošku sobe... Samo se smeškaš, puštaš je da priča, ni ne slušaš je, s vremena na vreme pohvataš po koju reč, onako isprekidano ih semluješ, ali su praznine izmedju prijema i kognitivnog dela toliko velike da nemaš pojma o čemu priča, da li su to neke standardne ženske gluposti, muke koje ih muče, zavisti, kukanje na predebelost i šta ti ja znam šta još...Glava ti pada, kreće prema njoj, prema njenom ramenu, vidiš kako te hvata obem rukama za obraze, gleda te sa smeškom, shvata i da si klonuo od noćašnjeg rada, stavlja svoju ruku oko tvog ramena i spušta tvoju glavu na njeno naslanjajući njenu lgavu...Tela vam se približuju, ležiš tako, na njoj, u glavi ti prolaze raznorazne misli, iako si umoran, mozak i dalje stvara sliku vas dvoje u akrobatskim pozama, to te malo pokreće, prebacuješ svoju drugu rukupreko njenih grudi, ne buni , zagrli i ona tebe, glava ti polako pada na njene grudi, nisu nesto velike, ali ti ni ne smeta to... Vršnjak se probudio, iako je telo polumrtvo, on polako kreće, podiže se ko zastava spreman i oran za akciju...Spuštaš ruku niže na njena bedra, pa polako niže na nogu, polako dodiruješ, i ona kreće polako da spušta svoju niz tvoje telo, dolazi i do podignute zastave, polako opipava, sokovi kreću u tebi, krećete snažnije i brže sa međusobnim dodirima, ustajete sa sofe, hvatanje se intenzivira, počinješ da zadižeš minjak, ona spušta tvoj šorc, hvata se za vršnjaka dok joj ti ljubiš vrat i hvataš je za guzove i onda...
U svoj toj euforiji dolazi do nečeg, nečeg što u životu nisi pomišljao, nisi očekivao, nisi želeo da se desi...Bam, ko grom iz vedra neba, vršnjak odlazi u večna lovišta, zastava se spušta, bitka je završena i pre nego što je počela... Ona se odaljuje od tebe, drži u ruci ono što je ostalo, diže glavu i pogleda te, sa nekim prekornim pogledom, taj pogled te ustvari najviše pokopa, nije ništa rekla, osmeh je nestao, gleda u tebe i polako ga pušta, ti si totalno pogubljen, gledaš, ne možeš da veruješ, zar na takvu ribu, eeeeej breee...
Ne čuješ, ne vidiš, gledaš je sa poluotvorenim ustima, zanemeo, ne znaš šta da kažeš...Posle par trenutaka, tu monotonu sablastnu tišinu razbja njen glas, njene reči od kojih si uspeo da razaznaš samo: „Vodi me kući“...Nije ti se više javila, nisi je video, sve je nestalo osim gorke uspomene, uspomene na neslavnu bitku i još neslavniji kraj...Nosićeš to u sebi do kraja života, nikad nećeš zaboraviti taj trenutak, taj trenutak od svitanja do sumraka...
