Зомби-деда из комшилука, који плаши и децу и одрасле.

Маса зомбија која се креће, конзумира храну, заузима простор, смрди и штети животној средини, а чини слој становништва који такође има право гласа, а глас им вреди као и мој.

Савршено место за скривање преживелих после катастрофе изазване нападима зомби врсте.

Начин на који вас културан и лепо васпитан зомби пита да му позајмите мало за хас.

То је кад чекаш келнера у клубу до 5 да заврши смену јер живите у истом крају а он има кола, без обзира што сте се већ у пола два распали ко зомби и не можете да гледате на очи.

Надимак за особе које се не могу похвалити спољашним изгледом; неки су рођени такви, док другима једноставно није дан. Подочњаци су им плављи од судске коверте, а одећа која подсећа на египатски папирус се распада при самом додиру. Зомби, у преводу.

Скорбут је болест која је мучила морнаре на дугим путовањима услед исхране којој мањка витамина Ц. Услед предугог недостатка витамина Ц у организму долази до распадања ткива, испадања зуба, у екстремним случајевима чак отпадају и делови меса па жив човек изгледа као зомби.

Дугометражни филмови за одрасле (или напредну омладину) у којој се све доводи у први план осим секса. Ако у европским или америчким порнићима главни глумац покушава да импресионира гледаоца дужином и техником како задовољава своју партнерку која је у делиријуму, јапански глумаци (ваљда због недостатка дужине и технике) желе да импресионирају местом догађаја, предметима и често садистичким актовима.

Пропагандом наметнути амерички празник. Уместо нормалног изласка, овде је фора да изгледате као пропали абортус, зомби, вампир, вештица или силовани турчин на глоговом колцу.
Искрене вредности губимо и заборављамо, а прихватамо глупости пристигле са запада.
А њима остаје да се замисле - какву ти будалу изиграваш? Обуци се као нормалан човек.

Човек који је недовољно луд да се класификује као психопата, а опет, превише одскаче да би био нормалац. Не треба мешати ове јединке са типичним ходачима у сну. Не, ови не спавају. Први знак лудила (науч. "прснућа") код сваке особе је престанак клаћења руку при ходу. Другим речима, руке му спокојно висе док он (или она) лагано хода, не држи их чак ни у џеповима. Не постоји ни једна једина нормална особа у Сунчевом систему која не клати руке док хода. Доказао тим научника. Друго, нема оног бич погледа којим вас класичан психопата ошине, већ су очи потпуно празне, као да се нешто закувава. Попут нормалоног месечара, не смеш никако да га цимаш, јер ко зна шта ће да му покрене убилачки механизам. Деца га се плаше, причају како носи огрлицу од прстију својих жртви, док му бивши ортаци вршњаци разглабају како је био добар на баскету, ал је прсо од учења кад је уписао ПМФ.

Према фолклору акционих филмова метак који остаје из два разлога:
1) да рокнеш себе јер ћеш убрзо да постанеш зомби/вампир/вукодлак/либерал/комуниста...
2) да рокнеш неког другог јер ће да (или већ јесте) ти рокне девојку/жену/љубавницу/омиљену плишану играчку/политичара ког би хтео ти да рокнеш...
За шта ће да буде искоришћен зависи од неке "више силе".

Људи иза торента. Одржаваоци брода модерног пиратства. Скривени хероји даунлоуда. Они који не стопирају фајл после 100% и завале се у фотељу уз Бетлфилд или крековану верзију Фотошопа, већ га вредно држе наредних неколико дана на аплоуду, иако им је нет слабији од садржаја алкохола у Мераку, и модем старији и прашњавији од Мерлинове браде.
Неки би их означили као луде и ставили их у карантин са музичким плејером на којем је само песма Зомби од Кренбериса, и ангажовали стручњаке да им говоре како ће све бити у реду. Али, сидера је толико мало да се могу пребројати на прсте једне руке чернобиљског новорођенчета. Имају своја веровања и начин размишљања који се коси са размишљањем личера. И нису нимало наивни, кол'ко би се могло помислити.
Има их разних. Од далеких предела источне Русије, где је интернет конекција луксуз, а једине торентоване песме одишу вотком и руским нагласком, преко југо-западне Европе, чији адолесценти терају и по неколико сати торентовања дневно, са конекцијом која има више нула од сложеног бинарног броја, па до обала САД, и ванземаљских машина које се крију у четири зида двоспратнице, са хоумпејџом подешеним на 4цхан.орг, и складиштем од 80% порњаве, и 20% торента те исте порњаве. И сви се чују преко Скајпа.

Једини одевни предмети у развијеном капитализму. Онога тренутка кад непромишњено улетиш у разне кредите, лизинге или једнократне помоћи, схватиш да се цео твој живот своди на намиривање рата и камата, да радиш 2-3 посла како би све намете опслужио и да слободног времена нема.
Облачиш униформу раном зором, а скидаш је само да би обукао пиџаму, кад исцеђен и преуморан шљонеш на брачни кревет, ослобођен свих брачних дужности.
Временом, колотечина створи навику, па тумараш кроз свој живот као зомби, док ти се по глави мотају једино цифре дажбина пристиглих за плаћање.
Одлучиш да искажеш лични бунт против система и нешто промениш. Ослобађаш се стега суровог капитализма.

Почињеш да спаваш у поткошуљи и гаћама. Ха!

Објекат чежње у већинског броја родитеља Србије. Користи се под претпоставком да дете ("дете" тј син; кћерке са друге стране, потпуно супротно теже да буду што раније избачене из куће) никада не треба/не може/не сме да напусти вољено родитељско гнездо (и то најчешће по процени родитеља самих).
У умилној и повољној атмосфери Стакленог звона, дете може да живи у родитељском ропству и до дубоке старости (како своје тако и родитељске). Осим што тако остаје у прекопотребној симбиотичкој вези са хранитељском сисом заувек, и родитељи тако успевају да осигурају сигурну старост, прикачени на грбачу деце.
Заузврат, добијају се генерације функционално неспособних размажених зомби-деспота, који треба да воде државу, лече болесне, хране породице...

Опустошен остатак бивше цивилизације по коме се крећу немртви лешеви и живи који нису успели да се евакуишу.

Коментар када видите да је неко будан у време емитовања јутарњег програма, а обично спава до 14:00.

Кад људи одлазе.
Из твог живота.
Па ти омлитави мозак.
Па си сит.
Односно, рупа си.
Осећа се јасно.

Одсуство интересовања.
Кажу да су паметна деца радознала, а теби се јебе за све.
Значи, заглупео си.

Спаваш. Спаваш.
Спаваш.

Мозак омлитави и кад дођеш до зида.
До оне слепе улице, како се зове, ћорсокак.
Кад нема даље.

Кад осећаш сузе у носу, али неће на очи.
Кад капљеш изнутра, а људима се смејеш.
И не мрзиш их више.

Млитав си, имаш менталитет јагњета.
Које воде на клање.

А коље те и у мозгу.
Али сад је сечиво тупо.
Па и бол постане туп.
Толико туп да се навикнеш.
Игноришеш.
Спаваш.

На неки начин, ти си млитави зомби.
Кад је мозак млитав, тело је канта.
Ходаш.
Убацујеш, избацујеш, убацујеш, избацујеш ...
Ђубриш и ђубре те.

Није то чекање.
Чекање је нада. Чекање је анксиозност.
Млитави мозак не чека.
М(е)ртав је.

Хиперболичан опис пропалог физичког стања. Наказе којих се уважена господа гнуша, а она која их познаје стидљиво поздравља на улици.
Старост тела: метафоричких триста година.
Коментар: ''На шта личиш, ни на шта не личиш.''

Сутра мртав је квазимодо упалих образа, са куршумом у плућима и болесним кашљем који кида део по део унутрашњости. Сутра мртва је она баба набреклих вена, савијена до пода што се уз помоћ штапа мучи у градском превозу, псује клинце и кљука бромаз. Мртва је и она што шминком крије подочњаке, огрнута тигровом бундом, обложена ауром кича и неукусног парфема који помешан са природним мирисом њеног осушеног тела само продубљује воњ. Мртав је и онај маторац што му једно колено удара друго, а испали се језик губи у старогрчкој бради. Сутра ће да се покопа и нолајфер надулог стомака што већ пети дан узастопце пегла РПГ, седи, сере и једе за компом. Сутра мртав је и распаднути наркић што се рока пајом. А како стање ума може да се одрази на изглед, тако је сутра мртав и онај који пет година депру лечи ракијом.

Овом фразом обогатио нас је надалеко чувени Сава из Кикинде. И хвала му на томе.

Петак је вече, изашао си из друге у десет и петнаест, јер ти је шеф пуштао неки клип док си ти њему покушавао да кажеш "само тетки лек да однесем", јер чекају те ортаци на Омладинском, па идете до Трамваја на неки рок, па на ко зна какву музику у КСТ.
У бусу си појео сникерс и попио ону црвену воду са електролитима јер то је као нешто много добро па ћеш сад да направиш подлогу за бадвајзера.
На омладинском попијеш три црна никшићка.
У трамвају попијеш пола пива јер ти другу половину испросипао басиста кад си пробао да одеш до клоње.
У КСТ-у ти сипају нешто у затворену лименку и од 4 рибе које сте сконтали теби најдебља западне.
У два сата и 25 минута погледаш на сат по последњи пут.
У 5 ујутру се будиш на окретници двајестројке у Карабурми Два, на станици, око тебе је зомби апокалипса, у ушима и даље звуци оног инструмента сличног бенџу из индијске песме од Панџабија Мундиан ту Бачке, прилази ти лик и тражи цигару, а имаш осећај да је минус четрдесет шест.
У седам и 20 се онесвешћујеш у моменту кад ти је глава била 11 цм изнад јастука.