Zombi-deda iz komšiluka, koji plaši i decu i odrasle.
- Mamaaaaa, mamaaaaa, buhuhuuuuuuuu!!!
- Šta se dogodilo, sine, što plačeš?!
- Oterao nas je...:šmrc!:...opet nas je oterao, buhuhuhuhuuuuu!!!
- Ma, ko vas je oterao, dušo majkina, sad ću ja da se obračunam sa njim...
- Deda...deda...deda...deda Tozaaaaa!!!
- Hm...:glp!:...ovaj...igrajte se ubuduće negde drugde, sine, ipak je on star čovek, ok?
Masa zombija koja se kreće, konzumira hranu, zauzima prostor, smrdi i šteti životnoj sredini, a čini sloj stanovništva koji takođe ima pravo glasa, a glas im vredi kao i moj.
- Brate, kakav je onaj Toma transfer blama. Njegova patetika je konačno poprimila ljudski oblik. Sad se ultimativno izbamirao i njegovoj političkoj karijeri je kraj.
- Ih, to da je po pet 'iljada. Kurac, žgadija je podjednako patetična, a on im je idol.
--------------------------------------------------
- Jesi vid'o što su ljudi navalili k'o muve na govno na japansku trešnju?
- Jebena žgadija. To treba poslati na mesec dana društveno korisnog rada u vidu pošumljavanja goleti.
--------------------------------------------------
- Brate, jesi čuo da Mladen Obradović ima ženu? ONO ima ženu.
- Au, čoveče, tuga. To treba na vreme kastrirati da ne počne da se razmnožava i utaba put novim generacijama žgadije.
Savršeno mesto za skrivanje preživelih posle katastrofe izazvane napadima zombi vrste.
Način na koji vas kulturan i lepo vaspitan zombi pita da mu pozajmite malo za has.
To je kad čekaš kelnera u klubu do 5 da završi smenu jer živite u istom kraju a on ima kola, bez obzira što ste se već u pola dva raspali ko zombi i ne možete da gledate na oči.
Brate koje trošenje ova žurka, zika sranje, riba nigde...aj palimo odavde.
Nadimak za osobe koje se ne mogu pohvaliti spoljašnim izgledom; neki su rođeni takvi, dok drugima jednostavno nije dan. Podočnjaci su im plavlji od sudske koverte, a odeća koja podseća na egipatski papirus se raspada pri samom dodiru. Zombi, u prevodu.
Mare: ”Šta je sa likom? Kakav je sav, ko limun isceđen.”
Vlada: ”Hirošima matori..”
Mare: ”Mogli smo malo da se odaljimo, u fazonu, ako nas primeti biće belaja!”
Skorbut je bolest koja je mučila mornare na dugim putovanjima usled ishrane kojoj manjka vitamina C. Usled predugog nedostatka vitamina C u organizmu dolazi do raspadanja tkiva, ispadanja zuba, u ekstremnim slučajevima čak otpadaju i delovi mesa pa živ čovek izgleda kao zombi.
(Fini mladić prolazi pored grupice "nasukanih mornara" koji čekaju prvi vetar da popadaju jer poslednjih nekoliko sati piju rum žnj klase i ne znaju gde se nalaze)
FM: Ooo, gde ste momci, vidim pije se malo...
Mornar1: Ooo krmlj grphk, kako ste, ja evo, malo neko slavnje...
Mornar2: Pusti kapetane, ja ću da pregovaram sa admiralom... elem...
(dolazi Fini Mladić 2 i prekida "pregovore")
FM2: Eeej, gde si ti sat vremena? Šta radiš sa ovim skorbutašima, vidiš da im otpadaju vilice kako progovore...
FM: Ćuti jebote, znaš kako je kul, kao da sam u "Piratima sa Kariba"... onaj što leži original onaj raspali lik sa staklenim okom...
Dugometražni filmovi za odrasle (ili naprednu omladinu) u kojoj se sve dovodi u prvi plan osim seksa. Ako u evropskim ili američkim pornićima glavni glumac pokušava da impresionira gledaoca dužinom i tehnikom kako zadovoljava svoju partnerku koja je u delirijumu, japanski glumaci (valjda zbog nedostatka dužine i tehnike) žele da impresioniraju mestom događaja, predmetima i često sadističkim aktovima.
Japanski pornić:
Riba ulazi u prazan vagon metroa gde je napada zombi koji ima alatku iz koje izlaze još dva "stvorenja". Ona počinje da plače dok joj on gura rukodržač u analni otvor i cepa odeću sa nje. U tom u vagon ulaze još tri vampirice i počinju da se seku noževima. Zatim svi kolektivno, ovoj koja je ušla seku bradavice, pa ližu krv. Zatim neko pokuša da joj u "onu stvar" ugura i veš mašinu, ili mašinu za šivenje. Onda zombi vadi mikser i počinje da miksira svoju alatku dok se ona raznosi po praznom vagonu metroa. Vrhunac priče je da se svi ispišaju i iseru kao ljudi jedni po drugima i sa oduševljenim izrazmima lica nas ostave u nedoumici - da li smo upravo gledali pornić ili horor.
Propagandom nametnuti američki praznik. Umesto normalnog izlaska, ovde je fora da izgledate kao propali abortus, zombi, vampir, veštica ili silovani turčin na glogovom kolcu.
Iskrene vrednosti gubimo i zaboravljamo, a prihvatamo gluposti pristigle sa zapada.
A njima ostaje da se zamisle - kakvu ti budalu izigravaš? Obuci se kao normalan čovek.
Čovek koji je nedovoljno lud da se klasifikuje kao psihopata, a opet, previše odskače da bi bio normalac. Ne treba mešati ove jedinke sa tipičnim hodačima u snu. Ne, ovi ne spavaju. Prvi znak ludila (nauč. "prsnuća") kod svake osobe je prestanak klaćenja ruku pri hodu. Drugim rečima, ruke mu spokojno vise dok on (ili ona) lagano hoda, ne drži ih čak ni u džepovima. Ne postoji ni jedna jedina normalna osoba u Sunčevom sistemu koja ne klati ruke dok hoda. Dokazao tim naučnika. Drugo, nema onog bič pogleda kojim vas klasičan psihopata ošine, već su oči potpuno prazne, kao da se nešto zakuvava. Poput normalonog mesečara, ne smeš nikako da ga cimaš, jer ko zna šta će da mu pokrene ubilački mehanizam. Deca ga se plaše, pričaju kako nosi ogrlicu od prstiju svojih žrtvi, dok mu bivši ortaci vršnjaci razglabaju kako je bio dobar na basketu, al je prso od učenja kad je upisao PMF.
- Brate, brate, izvali onog lika! Ladno ne pomera ruke dok hoda, ko zombi! Možda mesečari?
- Tiše, bre, mentolu jedan. To je Cvija Psihopata, čuo sam da nosi sataru sa sobom.
Prema folkloru akcionih filmova metak koji ostaje iz dva razloga:
1) da rokneš sebe jer ćeš ubrzo da postaneš zombi/vampir/vukodlak/liberal/komunista...
2) da rokneš nekog drugog jer će da (ili već jeste) ti rokne devojku/ženu/ljubavnicu/omiljenu plišanu igračku/političara kog bi hteo ti da rokneš...
Za šta će da bude iskorišćen zavisi od neke "više sile".
Ekvivalent na Vukajliji mu je poslednja defka za taj dan... Za šta će da bude iskorišćen zavisi od... znate već....
Ljudi iza torenta. Održavaoci broda modernog piratstva. Skriveni heroji daunlouda. Oni koji ne stopiraju fajl posle 100% i zavale se u fotelju uz Betlfild ili krekovanu verziju Fotošopa, već ga vredno drže narednih nekoliko dana na aploudu, iako im je net slabiji od sadržaja alkohola u Meraku, i modem stariji i prašnjaviji od Merlinove brade.
Neki bi ih označili kao lude i stavili ih u karantin sa muzičkim plejerom na kojem je samo pesma Zombi od Krenberisa, i angažovali stručnjake da im govore kako će sve biti u redu. Ali, sidera je toliko malo da se mogu prebrojati na prste jedne ruke černobiljskog novorođenčeta. Imaju svoja verovanja i način razmišljanja koji se kosi sa razmišljanjem ličera. I nisu nimalo naivni, kol'ko bi se moglo pomisliti.
Ima ih raznih. Od dalekih predela istočne Rusije, gde je internet konekcija luksuz, a jedine torentovane pesme odišu votkom i ruskim naglaskom, preko jugo-zapadne Evrope, čiji adolescenti teraju i po nekoliko sati torentovanja dnevno, sa konekcijom koja ima više nula od složenog binarnog broja, pa do obala SAD, i vanzemaljskih mašina koje se kriju u četiri zida dvospratnice, sa houmpejdžom podešenim na 4chan.org, i skladištem od 80% pornjave, i 20% torenta te iste pornjave. I svi se čuju preko Skajpa.
-Roflsaurus nubaro, gasi to, viš da ti guta net k'o Neo tablete!
-Čekaj, da se skine ovo, da stavim na aploud...
-Jel me drkaš? Čekaj da proverim, ne, ne drkaš mi...Jel me drkaš?! Šta si naivan, koji kurac?
-A, ne, ne. Mora nešto da se vrati. E, evo ga. A sad, siding...Hm, 7 godina 4 meseca i 16 dana...Pa, imam vremena...
-Odo da skuvam kafu.
Jedini odevni predmeti u razvijenom kapitalizmu. Onoga trenutka kad nepromišnjeno uletiš u razne kredite, lizinge ili jednokratne pomoći, shvatiš da se ceo tvoj život svodi na namirivanje rata i kamata, da radiš 2-3 posla kako bi sve namete opslužio i da slobodnog vremena nema.
Oblačiš uniformu ranom zorom, a skidaš je samo da bi obukao pidžamu, kad isceđen i preumoran šljoneš na bračni krevet, oslobođen svih bračnih dužnosti.
Vremenom, kolotečina stvori naviku, pa tumaraš kroz svoj život kao zombi, dok ti se po glavi motaju jedino cifre dažbina pristiglih za plaćanje.
Odlučiš da iskažeš lični bunt protiv sistema i nešto promeniš. Oslobađaš se stega surovog kapitalizma.
Počinješ da spavaš u potkošulji i gaćama. Ha!
- Šta bi, jesu ti odobrili nedelju, znaš da moramo kod kumića na svadbu.
- Jedva, zato ću morati da radim na Vaskrs. Opeglaj mi onu noviju uniformu, života ti. Narandžastu.
Objekat čežnje u većinskog broja roditelja Srbije. Koristi se pod pretpostavkom da dete ("dete" tj sin; kćerke sa druge strane, potpuno suprotno teže da budu što ranije izbačene iz kuće) nikada ne treba/ne može/ne sme da napusti voljeno roditeljsko gnezdo (i to najčešće po proceni roditelja samih).
U umilnoj i povoljnoj atmosferi Staklenog zvona, dete može da živi u roditeljskom ropstvu i do duboke starosti (kako svoje tako i roditeljske). Osim što tako ostaje u prekopotrebnoj simbiotičkoj vezi sa hraniteljskom sisom zauvek, i roditelji tako uspevaju da osiguraju sigurnu starost, prikačeni na grbaču dece.
Zauzvrat, dobijaju se generacije funkcionalno nesposobnih razmaženih zombi-despota, koji treba da vode državu, leče bolesne, hrane porodice...
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Igra se na ulici sa drugovima.
- Nekako mi sumnjivo izgleda. A da mi njega u kuću...* * * (trideset godina posle)
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Čini mi se da je na spratu sa ženom. Da im upadnem?
- Naravno, treba nam žirant za Baštenski besmisao života 700, vid'la sam sad reklamu.* * * (trideset godina posle. Đeca su već jako stara i imaju unuke)
Đete: O, ne, opet kucanje na vrata...
Žena đetetova (očajno): Zar im nismo rekli da smo mrtvi?!
Đete: Ja više ovo ne mogu da podnesem. Ajmo kroz prozor.* * * (trideset godina posle)
Đete: Eto. Saranismo matorce.
Žena đetetova: Jesmo, da.
Đete: A da odemo mi ovom mom, treba nam žirant za hipoteku na vikendicu u Krnjači...
Žena đetetova: Ajde.
Opustošen ostatak bivše civilizacije po kome se kreću nemrtvi leševi i živi koji nisu uspeli da se evakuišu.
- Je li, Šomi, jesi bio skoro na Vukajliji?
- Jesam, Šomi, zombi apokalipsa...
Komentar kada vidite da je neko budan u vreme emitovanja jutarnjeg programa, a obično spava do 14:00.
Ja(pospan ulazim u kuhinju i kao zombi hodam ka frižideru)
Ćale: Otkud ti ovako rano, da se nije zapalio krevet (pa si pobegao iz njega)?
Kad ljudi odlaze.
Iz tvog života.
Pa ti omlitavi mozak.
Pa si sit.
Odnosno, rupa si.
Oseća se jasno.
Odsustvo interesovanja.
Kažu da su pametna deca radoznala, a tebi se jebe za sve.
Znači, zaglupeo si.
Spavaš. Spavaš.
Spavaš.
Mozak omlitavi i kad dođeš do zida.
Do one slepe ulice, kako se zove, ćorsokak.
Kad nema dalje.
Kad osećaš suze u nosu, ali neće na oči.
Kad kaplješ iznutra, a ljudima se smeješ.
I ne mrziš ih više.
Mlitav si, imaš mentalitet jagnjeta.
Koje vode na klanje.
A kolje te i u mozgu.
Ali sad je sečivo tupo.
Pa i bol postane tup.
Toliko tup da se navikneš.
Ignorišeš.
Spavaš.
Na neki način, ti si mlitavi zombi.
Kad je mozak mlitav, telo je kanta.
Hodaš.
Ubacuješ, izbacuješ, ubacuješ, izbacuješ ...
Đubriš i đubre te.
Nije to čekanje.
Čekanje je nada. Čekanje je anksioznost.
Mlitavi mozak ne čeka.
M(e)rtav je.
Hiperboličan opis propalog fizičkog stanja. Nakaze kojih se uvažena gospoda gnuša, a ona koja ih poznaje stidljivo pozdravlja na ulici.
Starost tela: metaforičkih trista godina.
Komentar: ''Na šta ličiš, ni na šta ne ličiš.''
Sutra mrtav je kvazimodo upalih obraza, sa kuršumom u plućima i bolesnim kašljem koji kida deo po deo unutrašnjosti. Sutra mrtva je ona baba nabreklih vena, savijena do poda što se uz pomoć štapa muči u gradskom prevozu, psuje klince i kljuka bromaz. Mrtva je i ona što šminkom krije podočnjake, ogrnuta tigrovom bundom, obložena aurom kiča i neukusnog parfema koji pomešan sa prirodnim mirisom njenog osušenog tela samo produbljuje vonj. Mrtav je i onaj matorac što mu jedno koleno udara drugo, a ispali se jezik gubi u starogrčkoj bradi. Sutra će da se pokopa i nolajfer nadulog stomaka što već peti dan uzastopce pegla RPG, sedi, sere i jede za kompom. Sutra mrtav je i raspadnuti narkić što se roka pajom. A kako stanje uma može da se odrazi na izgled, tako je sutra mrtav i onaj koji pet godina depru leči rakijom.
- Sine, mogu li ja pre tebe, stara ba...
- Teraj se bre baba, i ovako si sutra mrtva, ništa ti ne znači.___________________________
- E samo da te obavestim; Pero Mazga opet ide na rejv, pa ono, sutra u dva je pokop. Jebena zombi apokalipsa.
Ovom frazom obogatio nas je nadaleko čuveni Sava iz Kikinde. I hvala mu na tome.
Brate sad ću ti sjebem taj akaunt na WOW-u, mora neko da te vrati među žive, postao si zombi.
E NE'Š KOLEGA! (poseže za satarom, sekirom, šrafcigerom)
Dobro je, jebo te WOW da te jebo.
Petak je veče, izašao si iz druge u deset i petnaest, jer ti je šef puštao neki klip dok si ti njemu pokušavao da kažeš "samo tetki lek da odnesem", jer čekaju te ortaci na Omladinskom, pa idete do Tramvaja na neki rok, pa na ko zna kakvu muziku u KST.
U busu si pojeo snikers i popio onu crvenu vodu sa elektrolitima jer to je kao nešto mnogo dobro pa ćeš sad da napraviš podlogu za badvajzera.
Na omladinskom popiješ tri crna nikšićka.
U tramvaju popiješ pola piva jer ti drugu polovinu isprosipao basista kad si probao da odeš do klonje.
U KST-u ti sipaju nešto u zatvorenu limenku i od 4 ribe koje ste skontali tebi najdeblja zapadne.
U dva sata i 25 minuta pogledaš na sat po poslednji put.
U 5 ujutru se budiš na okretnici dvajestrojke u Karaburmi Dva, na stanici, oko tebe je zombi apokalipsa, u ušima i dalje zvuci onog instrumenta sličnog bendžu iz indijske pesme od Pandžabija Mundian tu Bačke, prilazi ti lik i traži cigaru, a imaš osećaj da je minus četrdeset šest.
U sedam i 20 se onesvešćuješ u momentu kad ti je glava bila 11 cm iznad jastuka.
- Debilu što se ne javljaš petnaest puta sam te zvao
- Probudio sam se sad škk.
- Ma ništa, reko da vidim dal si dobro, nestao si sinoć, hvala za one pare, vratiću ti posle petnaestog, spasio si me. Ajd čujemo se keva me nešto smara.Otvaraš novčanik, vidiš 70 dinara.
Zatvaraš novčanik.
Spuštaš glavu nazad u jastuk i kuneš sudbu svoju.Naravoučenije:
Nikad ne pij crvenu vodu sa elektrolitima zajedno sa snikersom, ko zna šta može da ti se desi. I uvek jedi nešto pred izlazak.
