Posve novo upozorenje koje roditelji koriste pri ispraćaju sina na svadbu na koju ide sam bez njihovog strogog nadzora. Zamjena za ono čuveno "pamet u glavu" koje su oni dobijali od svojih najbližih.
- Stara, udaje se Sandra iz mog bivšeg razreda, pa idemo na svadbu kolektivno. Spremi poljevačinu.
- Spremiću ja tebi uputstva na A4 formatu, da ne bude ko prošli put, kad si prevrn'o astal i prijetio onom gradskom fićfiriću da ćeš mu jajaca fiokom priklještiti.
- Dobro de, neću. Fino ću se ponašati, ionako je tamo sve fensi, pa ću se i ja prilagoditi situaciji.
- 'Oćeš dok ne popiješ 4 litre Karlovačkog rizlinga... E da, ne pišaj po pjevaljci i ne traži pičke od rodbine!!!
- Budi Bog s tobom, otukd rodbina i kakva pjevačica?
- Biće tu koliko oš naših, tamo su ti ujaci komšije sa mladoženjine strane. A ti si poznat po takvim ispadima.
- Dobro neću, al' po bubnjevima moram malo, nema tu neke sturje.
S obzirom na to da Vukjalija još uvek nije uvela repliku na nečiju definiciju (pod replikom se, normalno, ne podrazumeva reprodukcija/plagiranje, već ono estetičko popovanje na poslaničku prozivku – kao u skupštini), rešio sam da korisniku DimitrijeSombor objasnim neke stvari i pritom povećam konto svoje zaostavštine na sajtu.
Pomfrit kao kod Meka? Je li tako nesto moguće? Pa, naravno!
Kako bih te uverio da dalji tok definicije ima nekog smisla, napominjem sledeće: da Dositej nije prošvercovao tu plemenitu biljku!, tu kulturu nad kulturama!, tu krtolu na krtolastim povrćem!, moj želudac ne bi imao nikakvog smisla, niti bi se pri današnjoj suši Leskovčani hvalili jednako dobrim prinosom kao i lane, niti bi ga možda najveći medj’ slikarima, Van Gog, obesmrtio na svojoj slici!
Evo kako: Odeš na pijacu. Od seljaka išteš krompir tipa: crveni, jer krompir tipa beli je isključivo pogodan za kuvanje, osim ako se pred seljakom nisi zatekao na početku sezone u kojoj je i beli tipa: mlad, jednako spreman da razgrne. Pošto si ogulio krtolu i tako ogoljenu oprao (da se ne zaraziš), rasečeš je na pola. Po ravnom delu polutku postavljas na dasku ili, u nedostatku daske, na astal! Opasno naoštrenim sečivom noža, sada prepolovljenu krtolu sečes na kriške sirine 5mm, a zatim, dobijene polu-elipse na štapiće iste širine (5mm). Ukoliko je krtola duža od 10cm štapiće ćeš, sine moj, preseći na pola, jer tako si u mogućnosti. U šerpu ćeš sipati četiri petine flaše ulja, ili je izrazito napuniti svinjskom mašću, jer pomfrit mora, pošto je potisnuo fluid jednak svojoj sopstvenoj zapremini, da cvrči: Eureka! - kad ga ubaciš u vreo bazen. A bazen je spreman onda kada šaku više nisi u stanju da zadržiš na poklopcu šerpe, jer se napeko’ u tri lepe!
Završna faza: trpaš Crvene u kontejner; užarene kapljičice iz njega podmazuju svaki rub kuhinje (čuvaj oči!). Odmah promešas da bi sa dna odvojio one zalepljene i sedaš za komp. Pomfrit ne treba mešati dok ne postigne izvestan stepen tvrdoće, a onih nekoliko na dnu koji su pritom postradali za bratiju, na kraju baciš psima. Ako nemaš pse, samo baciš. Kada se konačno budeš rastao sa kompom (circa 15min), primetićeš da zlatotorzi plutaju iznad Koralova. Da li sada želiš da budu kao u Meku ili još krckaviji (+5 do 10min), na tebi je da odlučiš. Sve u svemu pred sobom imaš pomfrit a la “boli glava” (od ribanja kujne)!
Kradljivac, sjecikesa, razbojnik, džeparoš. Sitna jajara ili profesionalni obijač sefova. Krupna ili sitna divljač, princip je isti, lijeva ruka, desni džep i đe je ba ono nestalo. Isparilo. Nema više.
- Dosta mi je više ovih lopingera, pa dokle više da nas na oči kradu, kako je nekada to bilo kada ga uhvatiš odmah na trg pa u katran pa u perje pa čujte i počujte pa da vidiš kako će da razmisli sledeći put prije nego nekome zavuče ruku u džep da otima samo zna ništa drugo za pošten rad to ni čulo nije a kamoli da žulj dobije na rukama nego u apsu treba to sve da vide kako je kada nemaš izbora i kada nemaš posla a djeca doma plaču a ti nemaš da im daš što da jedu nego ih gledaš i plače ti se sa njima ali ništa od toga nema nego treba opljunuti u dlanove i izaći i donijeti leba na astal ali pošteno da se ne crveniš nego ponosito staneš i pogledaš kanal iza sebe što si iskopao i kažeš „Ovo sam ja danas uzorao!“.
- Brate, ko ti drma kavez?
Bahata, a glupa. Nepismena, ali zato namerno pravi faul u petercu nadajući se penalu. I što je najvažnije, voli rakiju i ne libi se udaranja u sva tri slota.
Sve je to potrebno za žensko čeljad,e ne bi li bilo počašćeno jednim ovakvo uzdignutim primerom izražavanja jezika srpskog. Jedna tako prosta i jednostavna rečenica kao što je "Za kod kazana", izrazi toliku emociju i naklonost ka osobinama ženke.
Jer vazda se znalo koji je događaj u domaćinskoj kući najznačajniji. Jebeš slavu, rođendan i Božić. Dan kada se peče rakija je svet, najcrvenije od svih slova. Tu svaki domaćin mora da pokaže umeće u pečenju rakije i pravljenju opšte Sodome i Gomore sa rakijskim drugarima. Svaka prava domaćica svom domaćinu oprosti gluposti za vreme pečenja eliksira, jer šta se desi kod kazana, ostaje kod kazana. Kum dezinfikovao mašku pod prvim vencom, jer je iz opklade želeo da utvrdi da je i sopstvenim kurcem lako mlatiti gloginje? Pa kuma to ne mora da zna.
Zato svaki domaćin cele godine osmatra i traži savršene kandidatkinje, da ih prizove kazanu i tako postigne besmrtnost među svojim prijateljima. Jer dobro pečenje i dobra rakija će se pamtiti zauvek!
*Reč "kazan" tj. "kazana" ne skrnaviti severnačkim oduženim akcentom, samo šumadijski sa akcentom na "an" je dozvoljen.
- Kume, sunce ti jebem 'oće l' da te pusti ona tvoja rospija večeras u kafanu, ili moram opet da dolazim da je kumim?
- More, kume, jutros mi se vozdigo k'o Titu na dalmatinske pionirke, pa sam činimiske zaslužio da me večeras i pusti u kafanu. U 9 da si tamo nemoj da dolazim da ti puštam noćas ovce iz tora.
9h, Kafana
- Deder, dete, daj dva Rogata za mene i kuma.
- Lepo ovo čeljade, kume, valjalo bi možda za onog mog bilmeza. Malo da izađe iz kuće, jebo me onaj bik što sam ga prodao da mu kupim kompjuter.
- Vala da znaš. A vidi kako je i fino. Dete, uzmi i ti šta ćeš da popiješ!
"Dete" krlja vinjau.
12h, Kafana, "dete" se popelo na astal i zadiže suknju na kumove.
- Jaooooooo kume, ova je za kod kazana!
- Ćero, priđi časkom da ti šanem nešto na uvo da niko ne čuje.
Kvltna rečenica iz Nadrealista. Ključ trinaestka za svaku zajebanciju: sa jedne strane pogodna za podjebanciju i turiranje nekog, a sa druge i za podizanje ubedačene armosfere.
Đed: ...VIDI ĐAVOLA! :šljas u televizor: DE PRORADI, BOG TE NE UBIJO! :šljas:
Unuk: Đede, što se dereš? Šta je bilo, đe ba zapelo?
Đed: Neće televizor. Da mi je onaj niški što smo imali. Radio 30 godina - baba ne jednom na njemu orase lupala, slabo vidi pa umisli da je radni astal, i opet mu ništa nije bilo, a ovo govno novo pa nizarašta nije, jeb'o ga Kinez što ga napravio. Ajde, 'de kad si tu probaj pa upali na onu moju seriju na BN-u, da odgledam reprizu. Brzo prevod fercera, prvi put kad gledam čitam gornji red slova, a sad je red na donji.
Unuk: Mogao si tako do sutra: neko ga iskopčao iz utičnice, ne može to bez kabla. Eto, gotovo. Nego, starino, opet se najeo meda i orasa, pa bi Meksikanke da gledaš, a?
Đed: Vidi, đavola i dete, kako zajebava. Na pet evra, i ni reč babi.
Tragična priča o dvoje mladih, Rajku i Jovanki, koji se zaljubiše i živote položiše za svoju ljubav. Bilo je to u selu Veselu, Jovanka je bila iz porodice kočijaša, špeditera, a Rajko iz čobansko- stočarske, farmer. Zbog obostranog prezira njihovih roditelja prema ovim zanimanjima, njima je mržnja bila urođena od malih nogu za ovo drugo. Jednog dana sretnu se na seoskom drumu, Jovanka na konjskim kolima, vozila sjeno, a Rajko sa stadom ovaca. Kako se nisu mogli dogovoriti oko prvenstva prolaza poče opšte pičkaranje. Ciknu Jovanka:“Sklanjaj se s puta, jebem ti pičku na materi, nemoj da konje narenem na tebe!“Ne osta' ni Rajko dužan:“ Slušaj mala. Ako ti tljanem jednu uz uši, mislićeš da te pogodio tomahavk iz ruku Vinetua lično, sve će ti čibe otpasti sa lica“.“ Ehaaaa, Cvijane“, zagrmi Jovanka na konja, „sad da mu jebem nediljicu njegovu, kome će on šamar lupiti“. Srećom uleti pop Lazo pa rastavi: Nemojte djeco danas , na Vratolomije, man'te se ćorava posla“, jedva iskopa Rajka ispod kola.
Nedugo zatim, na zboru kod zarduge, sretoše se ponovo, ignorisali su se neko vrijeme, al' kad Jovanka viđe kako Rajko vodi bećarac sve joj nešto zaigra u stomaku. Vidio i Rajko kako ga gleda pa potresa basom, sve se zemlja trese, potom, nađoše se u jednoj štali, obori je Rajko u naviljak sjena, surduknu joj, i izgubiše se u strasti k'o u nek'voj mećavi. Skontaše da stanu na put ovoj mržnji njihovih porodica i da sve ispričaju. Bolje da nisu. Jovanka je završila sa kopčom na glavi, i tri slomljne rebra uz riječi: „Samo još jednom probaj sa tim brašnavim malim, razapeću te na čengele“. Nije ni Rajko mnogo bolje prošao. Vraćajući se sa prela naletiše on i kuma- Markan, na Todora, nesuđenog zagondžiju i muža Jovankinog. Odape Todor sikiru klinaru na Rajka, al' se kum ispriječi, ubi ga ko srndaća, drž- ne daj, nekako se Rajko dokopa sikire i pravo todoru međ oči. Znao je on da nema šta tražiti u selu, Todor je iimao štele u zadruzi, morade u ajduke.
Kad je Julija čula tragičnu vijest, i još tragičniju, da će joj muž biti ona ćosava mrcina Petar, riješi da iscenira smrt, pop Lazoispriča svima da se Cvitko zaobad'o i da je satr'o, i sakri je u trap ispod kokošinjca. Lazina vijest stiže do Rajka, te on u žalosti riješi da ukrasi rastić k'o za Badnje veče, uze ular i objesi se. Kad je Jovanka , na drugoj strani, na vijest o Rajkovoj žrtvi Jovanka uze ćaćinu kuburu i ubi se. U tom dolaze i očevi zaraćenih porodica, kad viđeše kakvu su pizdariju napravili, u glas povikaše : „Ko im jebe mater glupu,ionako srpska porodica ima u prosjeku 30 članova, neće se ni osjetiti na njivi, nego da mi naš rat prenesemo za zeleni astal“
Podvrsta endemske Balkanske živuljke. Uz Srpskog, najpoznatije su podvrste Hrvatskog i Bosanskog šefa.
Srpski šef se lako prepoznaje u svom staništu. Odlikuje se gustim krznom koje najčešće viri ispod košulje otkopčane do pupka, a koje mu se mrsi sa takozvanom kajlom što predstavlja pozlaćenu verziju povoca za druge živuljke. Neretko, upareno sa minimum pola kilograma teškom kajlom, poseduje vodootporan zlatan sat što je potpuno nepotrebana mogućnost jadnog sata jer je ova vrsta stvora alergična na vodu i sve vidove upotrebljavanja iste.
Da bi se neki primerak Srpskog šefa imao izložbenu vrednost, Kinološki savez Republike Srbije je propisao da jedan odrastao primerak mora težiti minimum 110 kilograma, a ukoliko je viši od 170, 150 kilograma. Stomak primerka mora biti taman toliki da se prilikom šetnje Srpskog šefa iza ćoška prvo vidi stomak i to mora biti jedina stvar koja se vidi u trajanju 4.53 sekunde pri maksimalnoj brzini živuljke od 4.2 km/h.
Moguće je nepogrešivo primetiti Srpskog šefa i ako je mrkli mrak jer je jedna od najglasnijih stvorenja podneblja, sposobna da urla iz stomaka koliko ga grlo nosi. U pauzi između verbalnih izleta, izbacuje animalne zvuke koji se karakterišu kao glasno ušmrkivanje slina iz petnih žila, pljuvanje preko puta ulice, češanje svojih i tuđih intimnih delova nabreklog tela, šutiranje raznog smeća po ulici i drugo.
Srpski šef se najkomotnije oseća naravno u svom primarnom staništu. Ovo stanište je u narodu poznato kao astal. Poznata je teorema biologa koji su istraživali ovog stvora da je glasnija direktno srazmerno količini hrane koja se nalazi na astalu. U ovom području se raskopčanoj košulji dodaju zavrnuti rukavi, podignute nogavice, zauzima široko-lakatni stav koji omogućava besomučno trpanje hrane u sebe iz svog, a naročito iz tanjira drugih ljudi. Vrhunsko uživanje stvora je kada nakon ispražnjenog astala šest puta glasno podrigne sa hladnim pivom u ruci.
Međutim, primarna osobina Srpskog šefa još nije navedena. Primećeno je da poseduje izuzetnu krvoločnost i mržnju ka jednoj drugoj endemskoj vrsti zvanoj Srpski zaposleni. Srpski šef nalazi duševnu hranu u tome da maltretira ovo jadno stvorenje na svaki mogući način istražujući granice izdržljivosti. Ovo je jedina sposobnost Srpskog šefa za koju se može reći da je u njoj EKSPERT! Posle istraživanja biologa, utvrđena je metoda kojom šef maltretira zaposlenog, a dat joj je radni naziv: "Isisaj krv - sažvaći meso - ispljuni - zaboravi". Bitno je napomenuti da usled neobrazovanosti, Srpski šef nije čuo za značenje reči PLATA!
Iako je stvorenje koje je potpuno ogavno, čuveno je po svojoj snalažljivosti koja ga je i dovela na poziciju predatora. Uspeo je da se združi sa drugom vrstom predatora koja se naziva radnim nazivom neVlada. Ovaj predator je vrhunski na podneblju Balkana, a najbolje uspeva u simbiozi sa Srpskim šefom koji neretko obavlja za njega limarske radove, a u narodu su poznati kao Podmazivanje.
Kao konačna konstatacija je upozorenje: nikada nemojte misliti da je Srpski šef biljojed iako mu praziluk iz dupeta viri!
Glup. Mentalno ograničen. IQ-a negde na nivou sobne temperature.
Izraz, pretpostavljam, potiče iz uniformisanih vremena kada su kape bile obavezan deo stajlinga svakog čoveka, bez obzira na pol, god i pripadnost nekoj društvenoj kasti, gde "težina" iste često nije bila u korelaciji sa intelektom njenog nosioca.
- Dobar dan, vaše isprave, molim...
- U čemu je problem, momak, žurim?!
- Pa baš u tome što žurite, gospodine, prekoračili ste dozvoljenu brzinu za dobrih 50% iste a to povlači ozbiljnu kaznu...
- Ti baš nemaš ništa pod tom kapom, a? Znaš ti, bre, ko sam ja?! Ja sam narodni poslanik u Skupštini Srbije, eeej, mene narod izabr'o da ga predstavljam, 'sti normalan?!?!
- Žalim slučaj, druže, može narod i sto puta da te izglasa, ja samo šapke propuštam a ti baš nemaš nikakvu...======================
- Poštovanje, gospodine Vujiću!
- 'Bardan.
- Ooo, gospo'n Vujiću, moje poštovanje!
- 'Bardan.
- Profesore Vujiću, kako smo danas, hehe?
- Izvrsno, blagodarim.
- Cenjeni magistre Vujiću, izvol'te, izvol'te, čeka vas vaš astal!
- Zahvaljujem.
- Laku noć, profesore Vujiću, nećete kočiju da vam naručimo, hehe?
- Neka, neka, gospodo :hik!: prošetaću do kuće, ugodno je veče :hik!:...
- Pa el se sad dolazi kući, je li, stoko jedna pijana?!?! I SKIDAJ TAJ CILINDAR, JEB'O TE ON, NE PREDAJEŠ VEĆ 10 GODINA, SVI ZNAJU DA SI IZLAPELA MATORA DRTINA!!!
Južnjački termin koji opisuje subjektivni doživljaj neke osobe koja je bila u situaciji da se žestoko izblamira. Doživeo blamčinu zbog koje mu došlo u zemlju da propadne, da nestane, ispari.
Međutim, postoji jedna fina nit koja razdvaja značenje izraza na bukvalno i ironično-podjebavajuće. A to je glagolsko vreme koje se uz izraz koristi. Najčešće, ako pričamo u prošlom ili sadašnjem, stvarno nas je sramota. Već ako je u budućem, u pitanju je podjebavanje.
- Šta ti je? Što ideš k'o popišan?
- Ćuti. Bio u prolazu, pa rek'o da svratim kod kuma, gre'ota, sto godina se nismo videli ni čuli, a ja mu pored kuću prolazim. Upadnem unutra, ono postavljen astal, gosti, jelo, piće i ja pomislim kumče rešilo da se ženi. Pitam kuma "Što častiš?", a on mi odgovori "Ne častim. Umrela mi majka" pred svi oni ljudi! Lele, živ me sram iz'eo!
.........................................................................................
- Jao, gde ćeš takav na put? Pogle' auto! Kad si ga zadnji put oprao? A tek unutrašnjost, fuj! I kako si se to obukao? Garant ni gaće nisi zamenio. E, ja mislila da sam se udala za muškarca, a ne za klindžova.
- Ženo, u pravu si. Ako me sad na putu čeono opiči šleper, živ će me sram iz'ede kad dođu vatrogasci da seku kola da me izvade iz njih, pa kad vide prašinu po podu i moje štrokave gaće!
- Nisam ja te sreće.
Seda za sto. Kočoperi se u sintetičkoj košulji odvratnog dezena iz koje mu viri stomak. Pantalone mu stegle dupe i izgleda ko neka debela snajka. Priča tanušnim glasićem nešto o nekim tupavim crepovima i ciglama. Vadi ove nove digitalne ključeve sa znakom BMW i stavlja na sto pored telefona, cigara i neke pederuše. I sve postaje ok. Jednim potezom ruke je izbrisao ovo prethodno i pokazao da on nije ustvari seljak gedža, već perspektivni biznismen.
Ovako izgleda svet iz ptičje perspektive glupe sponzoruše. One drže ovu filozofiju u životu.
Ali, ova priča nije o ovom debelom gore. Nije ni o sponzorušama. Ova priča je o tebi, studentu koji je prihvatio ovu filozofiju a zajebao fakultet, izmolio ćaletovog polovnog-novog fiata stilo karavan, naprčio neku tupavu šarenu na roze košuljicu, obuo lakosta patike i bele pantalone, i krenuo u grad da jebeš.
Nećeš jebati.
U tvojim mislima je dovoljan ćaletov auto i sponzoruše će odmah da vlaže. I sa tom mišlju, ti i drugari lepo izađete u grad obučeni ko pederi, a one neće. Ne da neće da vlaže, nego neće ni da pogledaju. Džaba ključevi na astal. Džaba parkiranje ispred i ljubljenje u obraz sa ortacima da izgledate mafijaški. Zalepiće se za nekog bilmeza.
I tako napaljeni i jadni, izaći ćete pijani, i krenućete da se trkate sa drugima, eventualno vozeći jednog od ortaka na zadnjem sedištu koji sedi sa dve ribe i žvalavi se sa nekom što izgleda malo ružno, dok ga ti i suvozač zajebavate. Ustvari sad kad je zagledate, i nije ružna. Jebozovna je skroz. On će jebati.
Ti nećeš jebati, zato što si glup. Zato što ne kapiraš da tupava košuljica i ćaletov auto ne privlače sponzoruše. Zato što ne vidiš od tih sponzoruša najmanje 4-5 koleginica koje bi ti tako fino naduvale kurac i samopouzdanje. Zato što novi porodični auto ne može sakriti tvoje neiskustvo, koliko god se jadan trudio. Treba još nešto.
Sponzoruše koje promovišu ovu filozofiju ćeš gledati, zamišljati i drkati na njih. Ali nećeš jebati. Nećeš zato što to nije tvoja filozofija, ti je ne kapiraš, a pokušavaš da je slediš. I sledićeš je dosledno ako se ne opametiš.
Kupiće ti ćale Opela samo za tebe. Nećeš završiti fakultet. Otići ćeš do Beča na godinu dana. Vratićeš se sa minusom. Ostaćeš prazan, šupalj i dosadan. Pokrenućeš neki svoj posao preprodaje ili usluga. Pogledaće te sreća, krenuće posao i naći češ jednom tako praznu šuplju i dosadnu ženu, polu-kvalitetnu sponzorušu koja je izgledala lepo, ali je ladna ko frižider. I kupićeš najzad BMW na koji ćeš drkati. I razvešćeš se. I postaćeš debeli seljak gedža sa dobrim automobilom. Ložiće se klinke na tebe. Neće ti se baš uvek dizati, i brzo ćeš da se umoriš i završiš, jebi ga, holesterol, pušenje i alkohol ne štede baš. A i ne možeš baš da se pohvališ nekim iskustvom...
Ali, izbacićeš ključeve na sto dok pričaš sa nekim preduzimačem kako da zajebete drugog nekog preprodavca, da mu uvalite onaj škart crep, i prenašminkana klinka sa susednog stola će ti se nasmejati.
Čestitam.
Namigivati, tj. nekontrolisano treptati usled posledica nesavesnog korišćenja aparata za varenje. Ili... što bi naš narod rekao: Kad si kriv kurac, pa ne znaš da radiš njim, da izvinu ova deca što čitaju...
-I kažem ti, pašo... uz'o da zavarim ovom mom malom onu poniku, razjeb'o je niz potok... moš misliti ludaka... uz'o da se spušta sa onim malim Mitrovim niz potok, a stavio onog bucka na šipku. Sjebaše 'neko biciklo...
-Znam, ali to nije razlog da namiguješ kumovoj ženi... videće te kum, a ima tetejca za pasom... satreće te k'o ono kerče što mu živinu podavilo. Bio nišandžija u vojsci, pa ti vidi... ne moš te promaši... pogotovu sa tolikom glavom...
-Ma, ne namigujem joj, nego me oči jebu, pa rasturaju, da 'prosti ovaj astal... zajeban mi onaj aparat, pa me u'vatio var...
-A zbog vara, kažeš?! Pa, na njenim sisama odmaraš oči... nemo' da te vidi ovaj, ljubomoran je k'o ker, lepo ti kažem...
-Baš se primećuje, a? Al' ima nedra, jeb'o majku... kad je vidim, dođe mi da udavim onu moju kod kuće...
Dvanaest sati gledanja u travu i šumarke s druge strane ograde, rekao bi ti ovakav mrčo ujutro kad izađe iz smene.
Ipak ne.
Radno odelo, crno, ko u crnokošuljaša iz drugog svetskog rata, upija poslednje zrake prolećnog sunca dok se silueta zavaljuje u radnu stolicu i priprema za poludnevnu pizdariju od arbajta. Tačskrin android ugledava poslednje svetlo dana, potezom ruke kaljavih noktiju. Jedan skrol, i na ekranu se rađa fejzbuk aplikacija:"Taj i taj vam je poslao zahtev za farmvajl." PU!
Oko, zverlajući po radnim pantolama primećuje fleke, i šalje signal mozgu da jebe majku milosnu lenoru što uklanja fleke. Rez! Ček malo, pa nisam ni oprao pantalone od prošle smene, a jeo sam jogurt! Mogao sam nešto i da pojedem kad sam već kod jogurta. Naglim trzajem ruke sportska tašna rađa polulebnu sendvič aplikaciju skriptovanu salamom, kečapom, majonezom i trunom sira. Dvodnevna brada, oslikava poteze vilice, koja u svojim raljama drobi poslednje odgrize sendviča, a mesec izvirujući iza oblaka svojom svetlošću razotkriva mrvice na podu stražarske kućice koje su se osule iz nespretnih usta gladnog mićovana. Srk akve česmare iz voda voda flašice stavlja tačku na "i" nekvalitetnog,ali zasitnog obroka. Glasan podrig označava početak bustovanja osmatračkog kapaciteta na 100%. Oči prate i najmanji trzaj nepokošene ambrozije koju lagani povetarac njiše na mesečini. Kratak pogled na časovnik i devet je sati. Dva sata gledanja kad ono devet i pet minuta - jebem ti krv!
Odjednom, mozak oči prebacuje na režim autopilota, a moždanu ram memoriju počinju da popunjavavaju scene komšinice sa drugog sprata - te u helankama, te u minjaku, te u haljinici bolje lila. Pomenuta moždana radnja aktivira alarm drkačkog aksesorija i rumenko počinje da se budi drogiran hormonima odgovarajućeg soja.
Dva kruga oko sebe i oči autopilotu mozga daju znak da je vazduh čist, a rumenko već izjednačava temperaturu sa dlanovskim linijama života - akcija može da počne. Pet minuta kruženja na relaciji krevet, astal, kuhinja, livada, uokvirenih u obrise dojki bujate komšinice, rezultira sa pola tuceta bijelih fleka na radnim pantalonama - sad će lenor stvarno da im posla.
Komešanje se čuje čak i van kućice. Mićovan, vidno iznerviran, pokušava da ušteluje stolicu za spavački položaj - ide, ne ide, ide, ne ide - bilo kako bilo, posle pet minuta, eventualne pretnje čuvanoj firmi rasteruje glasno hrkanje našeg mićovana.
Sunce se rađa pod dirigentskom palicom Jovana Perišića, a sekjuritaš programski otklapa očne kapke, jedan po jedan, skidajući krmelje s očiju ko lopatom. Bol u svemu od svojih komada tela, a sve radi neudobne stolice, rešava još jednim gutljajem akve česmare. Još su dva sata do smene, valjalo bi malo prošetati.
Subjekat: On, 16g, ludo i nesrećno zaljubljen. Prc'o jednom i to loše.
Epoha: Sredina devedesetih.
Mesto: Beograd, potez Bl. 62 (gajba) - Vukov spomenik (žurka) - Bl. 62 (gajba).
Vreme i vremenski uslovi: Februar, ciča, sneg i led.
19.00
Ritual započinje. Sranje, pranje, brijanje (sve 3 dlake na bradi), šišanje međunožja (nikad se ne zna), izbegnuta nehotična kastracija (malo je nedostajalo). Najbolje krpice koje 50 babinih DEM može kupiti. Litra burazerovog parfema Jazz-YSL (batine usledile) i 5 kubika lične zelene Malizie (vrlo popularne u to doba). Nepromišljeno odbija kevine sarme, jer "biće valjda i tamo nešto da se hasa".
20.00
Pokret. U džepovima pernate jakne 20 kurtona (uvek optimista, a i nikad se ne zna), markica za GSP i paklica najgorih i najskupljih cigareta na svetu - John Player Special. Para nigde. Dok "sedmica" jezdi pored mesta gde je sada Delta City, on razrađuje strategiju. Da li je startovati odmah ili posle 5 piva/votki/rakija/vinjaka/likera? Frontalno (solo) ili s krila (ortaci kao backup)? Uz Kneza ili Funky G? Ding. Vukov spomenik.
21.00
Sve cool. Samopouzdanje raste. Krdža od JSP u uglu usana i ruke u džepovima (ipak je -7C). Svet je pod njegovim nogama. Sneg takođe. Žurka je u blagoj hibernaciji. U predsoblju deo duvačkog orkestra već rola topove i sprema se za kanonadu. Dr. Iggy - Oči boje duge. Sve je spremno.
21.07
Eno je. Odoše sve strategije u kurac. Par godina stariji kik-bokser (džudista, tekvondista, kyokushinkaista, whatever) joj proverava ispravnost i kakvoću krajnika. "Mamicu mu jebem onu borilačko-veštinarsku, drpio je za sisu! Pa ja sam to 'teo, da mu jeb...". Misli mu se lagano gube dok seda za astal na kom je stacioniran sav raspoloživi alkohol na žurci.
21.15
Raspaljuje iz zvučnika "Kralj kokaina". Mlada, oznojena i već blago usmrđena tinejdžerska masa se talasa pred njegovim očima. Znao je Dante šta priča. Liker, "Baltic", guc "Pilsa", guc "Vranca", "Baltic", guc "Pilsa", "Baltic", izmaglica, kasni slika ima tona, jedna "Bajadera" (da, našao se i tanjir pun bajadera na stolu), nema slike ton šušti, "Bljaaaaaaaaaaaaarghhhhhhh!". Manjak podloge u želucu je učinio svoje.
22.03
Pridiže se sa stolice. Nekako. U fazonu je "normalan sam", iako se i soba i ljudi nekontrolisano okreću. Nada se da niko neće primetiti bljuvotinu pored stolice. Provaljen je. Odmah. Pomaže domaćici (ortakinja iz odeljenja) u čišćenju. Biva poslat u jednu od soba da malo prilegne. Na putu do iste zabada klonju i obavlja molitvu po drugi put te večeri.
22.07
Počinak na planini od jakni.
22.08 - 03.15
Black hole.
03.16
Budi se. Zima mu je ekstremno. Uzima prvo što mu pada pod ruku i odlazi u pravcu dobonjanja basova. Uzeo je bundu. U sobi je ostalo tri slepljena para i petorica ortaka koji bezuspešno motaju preostalu smorenu ribu. Nema je. Otišla još oko dvojke sa onim Chuckom Norrisom. Do kurca. Daj to pivo. "Opsesija" - Beat Street. Bacaka se u agoniji po parketu, sa sve bundom. Ortaci ga fotografišu za buduća pokoljenja. Neko mu prinosi i ogledalo - bled kao smrt, modrih usana i psihopatski pogled zamućen od alkoholnih isparenja.
03.45
Ortaci ga izvode u dvorište na efikasno trežnjenje. Sad je već -10C. Posedaju ga na dečji tricikl bez točkova prekriven snegom. On "vozi" i trezni se u trenutku. Opet ga slikaju.
04.00
Kraj. Skida bundu i kopa po garderobi tražeći svoju jaknu. Već je, kao, ok. Dovoljno sivih ćelija je preostalo da se seti da mora da se izvini domaćici zbog bljuvotine u 21.30. Uz izvinjenje, pruža ruku, a iz džepa od jakne ispadaju kurtoni. Zemlja se polako otvara i on lagano propada kroz istu.
05.00
"Sedmica". Kunta na sedištu. Pecaroši u trandži ga posmatraju sa sažaljenjem. Bazdi na Jazz, Maliziu, alkohol i bljuvotinu, stoga su pecaroši na bezbednoj udaljenosti.
05.30
Budi se. Slučajno nabada baš stanicu na kojoj treba da siđe. Napolju Sibir. Tetura se do kuće, pridržavajući se za živu ogradu, bandere, semafore i parkirane automobile.
06.10
Zgrada. Pentra se na 11. sprat pešaka jer je zaboravio da lift ipak radi. Na spratu mrkli mrak. Neko deknuo sijalicu, normalno. Brajevom metodom napipava broj na ulaznim vratima i konstatuje da je to to. Vadi "keso" ključ iz džepa i nabada ključaonicu, klečeći na otiraču.
06.19
Ćale otvara vrata u gaćama, opremljen tiganjem jer je mislio da mu neko obija gajbu.
06.20
On nonšalantno ustaje, želi ćaletu dobro jutro i juri u WC.
06.21
Shvata da je u kuhinji i da drži đoku spremnog za pišanje.
06.22
Vraća đoku u gaće i (ponovo) nonšalantno se vraća ka kupatilu. Ćale ga prati u stopu, sada bez tiganja. Promašuje skretanje u hodniku za nekih pola metra i opaljuje se kolenom u radijator.
06.23
Ćale konačno shvata ozbiljnost situacije i sprovodi ga do klozeta i sa dubokim uzdahom zatvara vrata za njim.
06.25
Keva se budi. Krsti se. Zamračuje sobu. Smešta ga u krevet. Opet se krsti. Zatvara vrata.
Nedelja, 08.20
On se budi. U sobi smrdi kao u paklu. Priseća se prethodnih zbivanja. Momentalno sledi dupli facepalm uz kataklizmičku misao: "Jebote, kako ću sutra u školu...".
Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, kako se treba: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, kako se mora: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture, ženske što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. Pazi, evo trče međedi! Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
Izolacija je nekome majka a nekome maćeha. Meni je bila jeftina kurva sa Tajlanda koja ti uz leden Mojito usisava stopalo srednje noge poput vakuma kakve samo u crnom bespuću svemira možete da nađete.
Ljudi zarobljeni u stanovima i kućama polako ali sigurno gube razum i treba im nešto da im skrene misli sa stranputice kojom su krenuli. Tu nastupam ja, sitni diler kome su životne kockice napokon bacile te dvije jebene šestice. Ako do kraja ove pandemije prodam sve sa šteka možda i mene bog pogleda da napokon zaradim kintu za neku skupu drogu, od ove propadam sve više iz dana u dan. Sve ide po planu drogu prodajem preko 5G servisa za dilanje, mušterije su zadovoljne a džep postaje malen za silni kapital koji se sliva.
Nedelja jutro veliki Hrišćanski praznik, odlučio sam da danas ne valjam ništa, ustao zakuvao kašiku dopa da srknem dok mi kafa provri kada se začula dobro poznata melodija na telefonu bila je to Usplahirena Srna, sladak djevojčurak sa izrazitim apetitom za spid u bukake.
javljam se čestitam joj praznik tradicionalim pozdravom i u šalji govorim kako bi se rado potucao da nismo u jebenom zatvoru.
Uzvratila je tradicionalnim pozdravom zaželjela sve najbolje i briznula u plač...
Reče mi da su brat i ona ostali bez supstanci i da brat teško diše te da se boji da će biti prekasno ako bude čekala do utorka da se dileri otvore. Takođe mi reče da pare nisu problem tata im je ostavio dobar džeparac da u sreći proslave blagdane dok on klincima po Africi prodaje štapiće sa karcinomom pluća.
Slušajući taj umiljati glas u kome je odzvanjala tuga i zabrinutost popustio sam uprkos jakom neodobravanju svoje podsvijesti te odlučio da prekršim policijski čas i pomognem ovoj porodici da i oni osjete čari najveće radosti.
Spakovao sam peticu u gaće navukao masku i ubacio par sličica esida da ukrasimo jaja kada dođem.
Dan je bio sunčan ali ulice sablasno prazne, kretao sam se tražeći zaklon iza stogodišnjih platana kojih je na sreću bilo mnogo u ovom dijelu grada.
Nakon dvadesetak minuta taktičkog izbjegavanja patrola bio sam na ulazu zgrade Srna je čekala i u očima joj se nakon dugo vremena pojavila sreća. Blistala je poput najčistijeg kristala met amfetamina a ja sam duboko u sebi znao da sam uradio pravu stvar.
nakon brzinskog pozdrava pozvala me u stan da operemo ruke pa a se možemo pozdraviti kako tradicija nalaže.
Ulazim tamo me dočekuje brat koji polako gubi dah i nema snage da ustane da me dočeka kako bi domaćin u našim krajevima trebao.
Nakon dvadesetak sekundi pranja ruku vadim DS iz gaća razvlačim tri debele krmače i sjedam za astal, braco je prvi povukao i nakon nekoliko sekundi moglo se vidjeti da se već osjeća bolje.
Kada smo svi vidjeli da je najgore prošlo izgrlili smo se čestitali praznik i uzeli po jaje da se polupamo, a nakon svih običaja koje smo ispoštovali odlučio sam da ovu divnu porodicu počastim sličicama što su svi sa oduševljenjem prihvatili.
Stavili smo ih na jezik sačekali da se otope i počeli da se šalimo, sve se činilo divno....
Nekih pola sata nakon sličice Srni zazvoni telefon, javila se progovorila par riječi a onda se skamenila.
Dok je odlagala telefon na sto rekla je bratu da se tata ranije vratio da mora da ju zaključa u podrum a da mene pokuša izvesti iz zgrade dok nije prekasno.
Stajao sam pogubljen ne shvatajući šta se tačno dešava, da li je sličica počela da radi ili je sve jebena realnost, a onda se začula strašna buka.
Na ulaznim vratima stajao je muškarac sportske građe, na sebi je imao vojničku potkošulju sa tragovima krvi, a oko vrata ogrlicu od ljudskih osušenih penisa.
Gledao me svojim krvavim očima dok mu je pjena išla na usta izgovarajući kroz zube: ..Pomaže bog ja sam Slaviša ko si ti propalice i šta radiš pokraj moje dece?"
Ostao sam ukopan ne znajući da li je ovo početak tripa ili kraj mog života.
Osjecaji koje kroz komentare izrazavaju ljudi gledajuci YT spotove Silvane, Sabana, Halida, Tome, Ipceta, i naravno Dzeja, Ljube itd...
dilber: daj nam jos po jednu pa makar sutra za jogurt neimao
kukuIlele19: JOOOOOOOJ SABANE JEDEM STOLICU I ASTAL ZAJEDNO KAD GA CUJEM
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAaDijanniVers: Daj mi sikiru da pucam!!!
looshmy: Toooooooo, kako da se ne odvalish kad ovo chujesh
SnAke: kakva emocija.... reci nam ipce!
RSNESA: i onda covjek kaze, nemoj pit, ijaooooooooooooo..
astramob: KO JE IMO TOLIKA MUDA DA STAVI DISSLIKE ???????????? JEBEMU I MATER I MAJKU I OCA I SESTRU I BRATA I SVE STO MU PO FAMILIJI IMA RUPU,IPCE BRATE MOJ R.I.P :'(((((((
zAlOg: Kuuuuuuuuuuukuuuuuuuuuuuuuuu, prsssssssssssss!!!!!!
Mikimaki: zbog ove pesme su me iznosili iz kuce za novu godinu!!! i sada boze zdravlje i za ove novogodisnje praznike 2011 godine cu se mortuzovati!!!
molerdzija: ubicu se suzom devojacnom jetru mi dugujes nek ide sve u tri lepe i zivot i sve daj da se pije da se suzama udavim od tuge
piiiis: Alo ljudi ne mojte se svadjat sta ima veze ko je srbin hrvat musliman svi smo braca i treba da slusamo ovu pjesmu i placemo zajedno kakva su to vremena bila srecu sam imao sto sam se tada rodijo i slusao ovo a ne danas razne budale POZDRAV ZA SVE BRACU JUGOSLOVENE
ziLJavaMaLa: Veki ljubavi,,,, Ću umrem za tebe.... Znam koliko je voliš i koliko slika sa njom imaš.... Ovo je samo za tebe.... ljub ljub--cmok cmok
biskvitt: IIIIIIIIIIIIIIIJAAAAAAAAAAAAAAAAAAO OVAKAV COVEK SE VISE NE RADJA!!!! KAD CUJES OVO NE ZNAS DAL DA SE UBIJES PISTOLJEM ILI OD ALKOHOLA!!!!!!!!!
1287248237: Miiiiiileeeeeeeeeenaaaaaaaaaaaa vooooliiiiiiiim teeeeeeeeeeeee
mahir12: odoh se ubit
BOGiBATINA: ..ode jetra opet...ma nek ide u PM....!!!!!
MnogoZAO: Sabo je pjevao za moj prvi rodjendan kad sam se ja rodio...moj tata doveo sabana....:SSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSS aaaaa....ubijaa
Zemunac1980: legendo, nemoj izgubiti glas, sacekaj da se ozenim ...
itd...
Ironičan pokušaj neiskusnih roditelja da odvrate klinca od rasprave o temama koje nisu prikladne njegovom uzrastu.
Sin: Tata, šta je to vulva?
Ćale: To, je pa... to ti imaju devojčice, ne znam kako da ti objasnim sad...
Sin: To se trlja, kao kad mama riba sudoperu.
Ćale: Pa tako nekako. I nemoj mnogo da si naporan, iz aviona vidim da nisi pojeo ceo juneći pauflek! Ako ga smažeš, čeka te osvežavajući đus, izbor voćkica je tvoj!
Sin: A kako slavuji pevaju?
Ćale: More jesam li ti rekao da se vratiš za astal i da smandrljaš ono sa tanjira? A po čistoj mušemi vidim da ne bi bilo čudo da ti ono nisi ni probao! Zato mrš tamo!
Keva: Zašto se dereš na njega? Nemoj opet da ti prospem Jorgovan&son's kupku na oči, onda će se odma' raspametiš!
Ćale: Imam pravo, ja sam mu otac! A ko si ti da mi držiš govorancije šta treba da radim? Niti si zvaničnik Pjongjanga niti naš vrhovni Poglavica! Ja t e b e jebem, ne ti mene! Šta ti tu nije jasno?!
Keva: Ohh, pardon, msje Žix! Evo sad meni gori kurčina što nisam neka važna ličnost, ali da znaš da mogu da ti uskratim sva zadovoljstva!
Ćale: Aj čik! Još znaš da pijem Magnezijum direkt, da me prošle godine umalo infrakt nije strefio, a ti i dalje teraš svoje! Idi peri sudove dok te još nisam dohvatio!
Sin: A mama, šta je vulva?
Keva: Ne razumeš, sine, učićeš kad budeš krenuo u školicu, sad si još mali.
Ćale: Ko je bre mali leptipoljubim? On već sad mora da nauči da oceni šta je medeni pičić, a šta je za bacanje!
Keva: Dragi, koji ti je kurac? Tek mu je 2 i po godine!
Ćale: E pa nek mu je i godinu, i dve, i dvaespet, on u pola noći mora da zna neke osnovne stvari! MOJA JE ZAKON U KUĆI BRE!!!
Veoma popularna stvar u savremenom sportskom novinarstvu. Preuzeto sa zapada, gde komentator i njegov pomoćnik pokušavaju da budu duhoviti, da se takmiče ko će više da svršava na iznadprosečne poteze, i koji će više da se dernja u mikrofon, ne bi li tonac imao noćne more 42 dana.
Kada kažu "stručni" ljudi očekuju nekog ozbiljnog čoveka. Profesora, dokora, čoveka koji jebe taj sport iz svih uglova. Ali uglavnom se sve završi na mediokritetu, pijanici sa autobuske ili nepismenom vragolanu sa neke čuke.
- Dobro veče dragi gledaoci, moje ime je Smaram Vas, a samnom je i moj stručni konsultant Vladimir Petrović Pižon. Dobro veče
- Živeli!
- Ne to gospodine Petrović... Javljamo se iz Male Moštanice gde se igra prijateljski susret Svih zvezda njive ovog kraja, protiv amatera Crvene Zvezde, tj. prvog tima istoimenog kluba. Povod je svečarski, naime sitigla je struja u ovo malo mesto!
- A bio je dobar čovek. Mora se priznati. Mism, ono. Da.
- Gospodine Pižon, ko?
- Ovaj bre, onaj. Znaš. O otac ga jebo, Ivan Bekjarev.
- Molim?!
- Još uvek nema vinjaka. Ovi će pre dati go nego što će mi konobar uliti čašu.
- Moj stručni konsultant, gospodin Pižon, hoće da kaže da mu nedostaje njegov prijatelj Stjepan Bobek, koji je iz ovih krajeva. Jel da?
- Sećam se ko juče da je bilo. Isti vaki teren, ja šut, gol. Arsenal u čudu.
- A Bobek?
- Sabaka Bobik?
- Zanimljive dogodovštine iz mladosti jednog od naših najboljih fudbalera. Na terenu je vrlo zanimljivo. Šta vi kažete?
- Imam osećaj da sam na nekoj sarani. Jel ovo Hajduk-Zvezda? Umro Tito? Alo konobar!
- To je tonac, he he. Tito je davno umro. Ovo je znate...
- Tito umro? Ti to mene malo zajebavaš?
- Ne gospodine Petrović. Evo šanse, ali napadač Zvezde se našao oči u oči sa loptom i nije znao šta da radi, pošto poslednjih godina niste bliski. Kako je to bilo kada ste vi igrali?
- Ovako. Odemo ti mi, nas par, nekoliko, malo više u kafanu. Pozovemo Silavnu, par rubinštajna, malo piva, pa se popnemo na astal. I onda igramo. Tamo, vamo. Znaš. Ono.
- Mislim, fudbal.
- A to. Tako igramo, damo go i onda odemo u kafanu, pozovemo Silvanu, par rubinštajna...
- Izvinjavamo se dragi gledaoci, javljaju nam iz režije da će program biti prekinut zbog smrti komentatora. Večna mi slava.
- Jel sad ide živeli?
Tata, kako je bio tvoj prvi put?
Saću da ti pripovedim, kćeri moja. Bi to u Rijeci, mislim u jesen te '83-će. Pustio nas komandir na odsustvo, a mi mladi gušteri, sve rumeni momci sa sela, veseli što smo u tako lepom gradu. Do tada sam od ženskog sveta video nešto od naše ženske rodbine, učiteljicu Lenu, i radnicu u zadruzi, ženu pokojnog geometra Spasoja. Elem, zasednem ja u neku birtiju. Sedim ja tako, i vidim tri astala dalje sedi neka mrkulja i blene u mene, ne skida oči. Gleda, božemeprosti, pa se malo, malo osmehne, a uvija prstom kosu k'o na preslicu. Vidim da 'oće da vodi.... I.... Hm..... E, da.... Gde sam ono stao?
Gledala te i htela da vodi, tajo.
E, ljubim te pametnu! Da. Odem ja za kod nje za astal, sednem. Ja sam taj i taj, od tog i od toga, iz Međedovog polja došao da služim Narodnu armiju. Sve kako mi je pokojni đed kazivao da ide sa ženama. Ona bi Mađarica, Erika. Student medicine. A mrka, lepaaaaa, lepa ki upisana! Krenemo mi da šetamo. Priča ona, milina je slušati. I tamo-vamo, gde ćemo – 'ajde kod nje... Krenemo tu da se milujemo i ljubimo u usta k'o u američkim filmovima. Raspremi se ona očas posla, pa se najednom, kanda nešto stuži. Pitam ja nju: "Šta ti bi, jadna ne bila?" A ona veli da se prisetila bolesne babe, mrena joj se navukla na oči, a nemaju za operaciju... A ja gledam, bi mi žao, pa izvadim 100 maraka što mi ćaća poslao, i velim joj: "Evo, nek' se nađe, poslaće mi opet kad prodaju tele." Obradova se ona kad one vide novce, pa ih brže-bolje smota u kutiju od kafe, mislim Frankova beše... Ja veseo, a i ona što može da sad babi pošalje. Krenemo mi opet da se milujemo, pa i tako zalegnemo...
I, tajo, šta bi posle?
Ništa, kćeri, ništa - fasov'o tajo sifilis, a i pola ostalih žalovitih magaraca iz njegove čete koji su poslali babi po 100 maraka za operaciju mrene.
Eo ovako zamislite scenu da ste nagovoreni da idete na neku zurku u kraju gde se svira narodna muzika, iako ste veliki protivnik iste. (znam da je tesko, ali zamislite). Kako prezivte vece pitanje je.
20:30 Ides prema lokalu, gledas okolo da li ce neko da te vidi i da li ces ukaljati obraz i budes odbacen od dojucerasnjih istomisljenika
21:00 pivo no.1 Ulazis unutra vidis mnogo picetine koje nisu ni za sta drugo nego za guranje na zadnjem sedistu , par "zaebanih" likova sa gomilama lavova, tuborga, jelena, marblora na stolu (jer se u grad samo marlboro nosi)
21:30 pivo no.2 Uklopio si se u nekom cosku svi oko tebe skacu, oslusavas ziku koja se slusa koja te podseca na neki techno kad odjednom "ja vise nikada necu da spavam....." Mislis u sebi, u jebte pa zar ovo neko voli da slusa i naravno secas se JKST i njihovu parodiju na INSOMINIU
22:00 pivo no.3 I dalje pokusavas da ne slusas "zvukove" koje dolaze sa bine gde neka guzata pevacica kresti i palis cigaru za cigarom (drina naravno) kad cujes odjednom celi lokal peva "anonimna kozu ima ...." i jebte ovo sam cuo negde,to peva onaj peder sa "kosom" i polako se kajes sto si uopste i dolazio.
23:00 pivo no.4 Muzika je sve sporija i sporija ili je pivo udarilo u glavu, svejedno samo cekas 00:00 da izadjes iz jebene rupe i ides kuci da pustis diretkore ili ramstajn, bilo sta cisto da se u zivot vratis. Neki sabani su poceli da se udaraju, gadjaju flasama ali ubrzo dolaze izbacivaci i sve se mirno zavrsava. Kontas u sebi ae nesto zanimljivo da se desi veceras.
23:30 pivo no.5 Toma Zdravkovic Ljiljana na repertoaru. Fala bogu ovo je zovem narodnom muzikom iako se u tu svirku ne razumem bas. Nestalo ti je cigara i govoris u sebi jos pola sata, jos pola sata. Jos par likova ima snage da podigne ruke da kraja u vis ostali su vec naslonjen na astal i i dalje pricaju o onoj tuci koja se zbila.
00:00 Guras se ka izlazu i gledas sve te face kako pogrbljeni i naslonjeni na rukama na sto sede, spavaju, drkaju telefon i cure koje i dalje davaju znake zivota nekim uvrnutom djuskanjem koji nije u skladu sa pesmama koje idu, valjda hoce da smrsaju ili zele da budu primecene, sta znam.
00:15 pivo no.6 Izlazis napolje prolazis kroz park kad tamo tvoja ekipa uz gitaru i pivo lagano pricaju i zezaju. Pridruzujes im se pricas dogodovstine iz lokala uz pivo i cigare i lagano odlazis kuci secajuci se samo parka i setnje do kuce .
