Izrazi najčešće upotrebljavani prilikom pronalaženja izgovora za izvlačenje iz različitih tipova socijalinih situacija.
A: Bratić, aj me molim te povezeš do Sremčice da kupim ribinoj tetki lek, idemo posle po B i C, pa na pivo..?
D: Brate, a moram kevi nešto da pomažem..
A: A jbg, važi brate.Keva: Sine, ajd, ne bilo ti zapoveđeno, dovati se te knjige...
D: Evo, samo nešto da završim.Ž: E D, ajd me povezeš posle do drugarice u Kaluđericu, sačekaš sat vr da mi nalakira nokte na levoj nozi, pa me voziš nazad?
D: Ne mogu Ž, imam neka posla..
Ž: Važi, zvaću nekog komšiju.
Hladna zima se ponasa kao da nema nikakvih odnosa sa globalnim otopljavanjem.
Ocito jer su to dve strane koje se ne slazu puno. Postoje ljudi koji na specifican nacin greju zimi grla jakom prepecenicom. Takodje su dali izuzetnoveliki doprinos kulturi a najvise traga dali su opstem tehnoloskom napredku. Nije ni cudo sto su ranije merili vreme po starom kolandau koji je broja preko 8000 hiljada godina sa prelepim skulturama lepenskog vira. Istorija prepuna toliko bajkovitih i raznolikih oblika drustvenog uredjenja.
Mislim da svoj izuzetan uspeh jedino mogu razumeti izuzetno jakim unutrasnjim shvatanjima, poimanjima apstraktnog i hrabroscu kako u sportu tako i svim oblastima jednog dana koji je ponajvise ispunjen ljubavlju i radom.
Mada odredjene teorije kazu da su svemu tome zasluzne mesavine s ostalim razlicitim narodima koji su se iz svakojakih razloga imala udela u izgledu danasnjeg stanovnika Balkana. Svakako bogato drustvo kulturom ali nekako penzionerski gleda na zivot bez neke preterane razigranosti. I onda odatle dolaze onako silna proslavljanja svadbi i rodjendana srazmerno patnji da bi se nadoknadio teg na suprotnoj strani i odrzao duhovni balans. To su zaista velike duhovne sirine tog naroda i u cijim srcima ima mnogo prostora. A takodje to je i glavno olicenje ljubavi koja je delotvorna kao lek. Ljubav je svemu kljuc, otvara mastu, golica dusu za novim i nepoznatim. I tako...
Vreme koje će vam uvek zafaliti.
Kada spremate ispit.
Kada se udajete/ženite.
Kada krećete na dijetu.
Kada ne radite ništa.
Na moru.
Na putovanju.
Na samrti.
A: I ne odosmo mi do onog muzeja...a sutra se vraćamo natrag!
B: Maler.. A da imamo samo još jedan dan ovde.. Tih!A: Ma ne stižem ja ovo da pročitam do kraja, nema šanse, a ispit sutra!
B: Ma ni ja, ni za lek! A kad bih imao samo još jedan dan.....uh!A: Šta radiš?
B: Evo ne radim ništa već nedelju dana!!
A: Stvarno? E, pa miči dupe iz kreveta, sutra mora da počne da se uči!
B: Znam.. A da imam samo još jedan dan....
Posle svake pijanke koja se završi fijskom prosečan srbin se bavi unošenjem C vitamina u organizam.
Jao,glava puca,mučnina u želudcu najradije bi da te nema.Ustaješ polako,ne praviš nagle pokrete da bi ostao na nogama,sve ti se okreće,samo da dodješ do bureta sa kiselim kupusom.I konačno si tu na cilju svake pijanke.Rasol,čist C vitamin i lek za mamurluk.Kako samo oporavlja,leči.
Ako ima ko da ne zna za ovo neka proba,radi provereno.Tada i jedino tako običan binsr svoj organizam tretira C vitaminom,kao odgovor na B vitamin od predhodne noći.
Nešto obavezno kod trenera sportskih klubova, naročito fudbala i košarke. S obzirom da su treneri poznati (čast izuzetcima) kao ljudi koji trče pred rudu, često ćemo čuti dve različite izjave istih, pre i posle utakmice.
-Košarkaški trener pre utakmice
: Protivnik, jeste respektabilan, imaju najčvršću odbranu u ligi, i možda najbolji procenat šuta za 3 u celoj Evropi, ali ćemo ih mi našim brzim kontrama slomiti.
-Košarkaški trener posle utakmice
: Pa da, ovaj njima nije išao šut za 3, ali su nas dobro zatvorili i sprečavali naše kontre, mi lek za njihov napad nismo našli i oni su zasluženo slavili.
-Fudblaski trener pre utakmice
: Iskreno mislim da možemo da dobijemo, u dobroj smo formi, na kraju će biti 2:0 za nas.
-Fudbalski trener posle utakmice
: Dobro, da šta hoćete, nismo pobedili, ali barem nismo primili gol.
Fenomenalna serija. Hju Lori (Hugh Laurie) je glavni protagonista ove sarkazmom i crnim humorom ispunjene serije i svojom glumom baca u senku sve ostale glumce. Pojavljuje se ovde i izvesna doza cinizma, ali me to i ne cudi jer je gore pomenuti glumio u seriji "Crna Guja", mozda jedina serija koja moze da parira ovoj. Glavni lik je Gregori Haus, redovno nadrndani doktor koji sa svojom grupom stazista resava gotovo neresive medicinske misterije. On svoje staziste uci da lazu, kradu, pa neretko i da obijaju stanove svojih pacijenata samo kako bi dosao do informacija o bolesti. Ali, privrzenost i medicinsko umece predstavlja sav kvalitet ovog coveka. Narkoman je, pije lek Vikodin koji mu ublazuje bol usled davne operacije noge zbog koje hramlje i obavezno nosi stap. Kao sto rekoh, on je mrzovoljan, proziva sve zive u bolnici Prinston, a i van nje, koristoljubiv je itd. Puleni su mu Alison Kameron, osecajna i iskrena devojka koja je nekad bila udata, ali joj je muz umro i kroz skoro celo trajanje serije ona se lozi na copavog drkadziju; Robert Cejs, mladi doktor koji se od pocetka lozi na Kameronovu i uspeo da je smuva; i na kraju Erik Forman, crnac kojeg je Haus zaposlio zbog toga sto ima maloletnicki dosije, jer je sa 16 godina obio stan. Pojavljuju se tu jos dva lika: Dzejms Vilson i doktorka Kadi. Vilson predstavlja neku vrstu glasa razuma Hausu i on mu je najbolji (i jedini) prijatelj. Kadijeva je nacelnica bolnice i stalno smara Hausa oko propisa, koje on uvek zaobilazi. Ko nije gledao, savetujem bar jednu epizodu i sledi instant-navlaka.
Thruth begins in lies.
Još jedan od načina da prekršite post.
NAPOMENA: ovo je definicija iz očaja.
Danas, 01.01.2010. godine, sam celo prepodne proveo u Urgentnom centru, gde su mi pregledali lumbalni deo kičme zbog uklještenja diskusa među pršljenovima. Po završenom pregledu, doktor mi je dao Diklofen supozitorije, odnosno čepiće koje moram tri puta dnevno da guram, s oproštenjem u dupe, jer se na taj način lek najbolje resorbuje u krvotok.
Kao dobar hrišćanin, koji posti na vodi, uzdržava se od drugih telesnih zadovoljstava i nečistih misli i dela, moram sa žaljenjem da konstatujem da mi na neki čudan način prija čeprkanje oko sopstvenog rektuma.
Eh, iskušenja su svuda oko nas...
1. Jedan od najboljih srpskih pisaca. Kako neki kazu, podigao je najlepsi i najveci spomenik srpskom narodu i njenim vojnicima iz vremena Prvog svetskog rata romanom Vreme smrti. Inace, proslavio se romanom Daleko je sunce, ali se on vise i ne cita, jer je isuvise komunisticki ideologizovan. Njegova dela su Koreni, Vreme smrti, Vreme zla, Vreme vlasti, Deobe, Bajka i niz eseja.
2. Prepredena seoska dzukela, ortodoksni komunjara, megaloman, poltron, dupeuvlaka, senilna budala... Covek je lukav kao i svaki gedzovanski seljak koji ode da zivi u veliku varos, pogotovo Bg, jos uvek veruje u svetle ideje komunizma, zove jedinog Turcina po imenu Nemanja (pogodite mu prezime, pocinje slovima Kustur...) da mu se izvini u ime svog naroda koji ga nikada neposredno ni za sta nije ni izabrao, bio mu dobar i Tito i Leka, i Boris i Kostunica i Djindjic, i Sloba i Radovan, sad kao kritikuje Tita, a prvi bi ga poljubio da se ovaj povampiri(svake veceri leze u krevet nadajuci se da ce Rusi ipak pronaci lek za besmrtnost, kao sto su obecali neposredno posle rata), a pored svega toga i dan danas misli da su za sve zlo u Srbiji krivi cetnici, kaze da bi se opet borio protiv njih da ponovo ima 20 godina i pljuje po svima onima cije je ideje nakon rata podrzavao i ciju je politiku sporovodio, kao, sad se opametio. Neki ga znaju i kao osobu koja je predlozila jos odavno podelu Kosova i Metohije, kako bi se bar nesto sacuvalo.
Skraceno OMK. Predlazem da se uvede u cilju borbe protiv nadrilekarstva. U ovom narodu je postalo popularno omalovazavati modernu medicinu i potpuno se prepustati carima alternativne verzije, a sve pod sloganom 'Jebes penicilin, jebes ve-me-a, ziveli djed Vukan i magicna zelenila' (jedini izuzetak su lekovi za smirenje).
Zanemaruje se cinjenica da je moderna medicina dovela do istrebljenja mnogih bolesti, do dupliranja zivotnog veka, i da se lekari godinama obucavaju kako bi dobili to zvanje; okrece se izvesnim babama i dedama iz nekih zabiti, a princip je sto obskurnije mesto i sto arhaicnije ime doticne osobe, to vise bolesti moze da leci. Cesto im se slava siri putem zenskih casopisa, ili slavnog 'Treceg oka'. E sad, ajde da je to bezazleno, pa neka bacaju pare, ko im kriv, ali time se zapravo truju, a cesto i svoju decu i rodbinu.
Zakljucak je da ovakav narod ne moze sebi da dopusti trovanje populacije zbog opsteg neznanja (kao da mortalitet vec nije dovoljno velik), pa u tom cilju treba podici svest u narodu o vaznosti prave medicine. Posto su penzioneri i stariji ljudi vec preduboko zaglibili, predlazem da se pocne od mladjeg dela populacije... A sada sledi primer predavanja za decu (jezik prilagodjen modernim vremenima):
Profesor cita:
'Neka random baba: O, bolu me krsta, pomozite!
Lekar: Uzimajte po dve pilule amoksipentakcilina dnevno, zajedno sa kalcijum-nitratnim rastvorom.Baba napusta medicinsku instituciju, i baca recept u kantu, zato sto je to neki otrov, a ne lek, i odlazi na pijacu kod neke druge random babe, kupuje magicne trave, i, nekoliko meseci kasnije pridruzuje se svojim ortacima iz skole na umrlicama.'
Deca: lololol omg ko joj je kriv baahhahahah xD
*I sad nam ostaje da se nadamo da deca nece ponoviti njenu gresku...*
Reci koje obavezno izgovori savaka velika zvezda kada ga/je pitaju zasto je postao to sto jeste, ili nesto tako...vazno je da su to zeleli jos od kad su bili deca.
-Moj decacki san je bio da postanem Zvezdin igrac i zabije gol Partizanu. To mi se i ostvarilo
-Moj decacki san je bio da odem da igram u Barselonu-to mi se i ostvarilo
-Moj devojacki san je bio da glumim u filmu koji ce biti ovako popularna
-Moj decacki san je bio da stvorim lek koji ce usporiti rast dlaka na noznim prstima. To mi se ostvarilo i sada sam presrecan zbog toga!
drugim rečima, kurac, je dugačka ali jeste priča koju ne želiš da ispričaš osobi sa kojom razgovaraš.
Dva lika sede u kafiću i pored njih prolazi jedna riba koja se nasmeje jednom od njih.
-toriMa, ko ti ova a? Bambuso si je?
-Duga je to priča matori.
(ustvari je dobio korpu sa sve malinima u njoj)-----------------------------------------------
-Maoćori šta je to bilo sinoć? Pričo mi Mile nešto ali je reko' da ti više znaš.
-Duga je to priča
-Imam ja vremena
-Nemam ja, moram tetki da odnesem lek
(Lik iz ove priče je za razliku od lika iz prve dobio pedalu)
Jednom kad iznosi muško dete, drugi put kad iznosi ladnu taštu.
- Zete, gde ti je cveće, šta si kupio karanfile, ko na sahranu da ideš, gde je viski za doktora, kafa, bombonjere.
- Može za 300 evra što mi oteo da kupi sebi viski.
-Kakav si cincar, muško si dobio, valja se.
- Ma važi.
- Vidi kako je lepo, bakino malo, da ljubiš moju ćerku u dupe kakvog ti sina rodila.
- Tašta, što ga nije s vama rodila ako može bez muškog sudelovanja? ima valjda i moje zasluge.
- Pa i ne liči na tebe, što je odlično, inače bi oćelavio u 30toj.
- Dok se nisam oženio imao sam kosu ko Samson, za dve godine i kosa pobegla od vas.
- Nemoj da si bezobrazan, babin Petko se rodio.
- Kakav Petko, neće se zvati po vašoj ljubavi iz Popišinaca.
- Ajde zete, ajde, treba da si srećan, jednom iznosiš sina prvenca iz bolnice.
- Drugi put kad budem srećan izlazio iz bolnice, nećete moći da mi pokvarite. I trubače ću da dovedem.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.Definicija je napisana za Mizantrophy.
Svi koji stanuju van divne nam prestonice Beograda i jos po kojeg veceg grada, vrlo dobro su upoznati sa ovim fenomenom. Tehnicka skola. Obiluje smerovima treceg stepena, i mozda po kojim cetvorostepenim smerom, uglavnom tipa pejzazne arihtekture, koju, nemam nameru da vredjam, ali cirka 28 od 30 djaka u razredu upisu jer im nista drugo nije palo na pamet.
Devojaka otprilike nema ni za lek, sve se sastoji iz gradskih i prigradskih mangupa, koji su upisali srednju skolu cisto da zamazu kuci oci, da ne bih odma' morali da se sele u kanal pod neki auto, na posao tipa "skini kapu da ti nesto objasnim" ili za neku cetku, i da se pentraju po skelama ovako rano.
Klozeti po ovim skolama su iscrtani kosturskim glavama, vrata i zidovi zacrnjeni upaljacima, vrata od wc-a naravno probijena udarcima pesnicama, jer se mora znati ko je glavni master u skoli!
slavine pokidane, a za saltere od struje suvisno je bilo sta i reci...
nastavnici rizikuju svoju licnu bezbednost davanjem jedinica nekom lokalnom djilkosu, a popravni ne bi smeli ni da zamisljaju.
ako se bilo ko iz druge skole nadje u blizini, obavezno dobija epitet " gimnazijalske ili neke druge picke" i pristupa se masovnom verbalnom duelu sa njim koji prerasta u fizicko obracunavanje, naravno sa dobro poznatim ishodom.
ako neko upise gimnaziju pa ukapira da nije zvaka za seljaka, pa se premesti u ovu "urban style" skolu, mora mu biti jasno da ce bas do prvog polugodista svakodnevno biti sikaniran, dok prvi put sa drustvom ne obije trafiku, ispicka lokalnu grupu penzionera, ili otkine po koji saobracajni znak.
Djoka:"brate, sta kontas, sta ces da upises??"
Ja:"nemam pojma, cenim da cu ekonomsku verovatno, mozda gimnaziju"
djoka:"ti si lud, jebes to, ja cu u tehnicku, za autolimara, teci mi ima radionicu, boli me kurac!! "
JA:"ti nisi normalan, pa tamo ima vise tuca nego kontrolnih!!"
Prvi i po meni jedini pravi kralj srpskog rap-a. Čovek koji je meshao narodne umotvorine kao špil karata, a pritom su rime imale smisla...
Imam cevap da odem na ćevap, al' nemam pare,
idem do pekare, al' ni 'leba nema bez motike,
zato nosim staru motiku iz doba gotike...Nema leba ni za lek, apoteka ne znam gde je...
U mom kafiću srećem momka Fiću, što po Užicu često žicka siću,
Fića preteruje u piću pa žica po kafiću...(Ovo pročitajte malo brže, pogotovo prvi deo rime)I pošto sam smazao pire kao piroman, za dobar provod pravim plan...
Sve u svemu nađite njegove starije pesme i dobro poslušajte, videćete o čemu pričam...
Uz ulaganje maksimalnog napora, truda plus dodatnog elementa sreće prevući nešto preko crte uspeha. Taman toliko da se posao obavi, i na granici da isti propadne. Ipak fortuna je ovaj put prevgnula tas na stranu nesrećnika koji više ima osećaj da su ga jebali zarđalom osovinom, nego da je nešto priveo kraju. Gorak osećaj u ustima kao posle poraza čak ni sama svest o uspehu ne može da odagna.
- Miša konačno priveo faks kraju.
- Zezaš?
- Ne zezam?
- Koliko on beše studirao, 10 godina?
- 12, ali je konačno završio, na jedvite jade, ali završio.
- Dakle profa iz Mehanike fluida je konačno popustio?
- Ma jok, umro je pre mesec dana.
------------------------------------------------------------------------------------------------
- Napisao bih još jedan primer ali sam ovaj prvi skrpio na jedvite jade
Revijalni deo takmičenja SK 2016
Dovesti nekoga u socijalno i društveno prihvatljivo stanje. Obično je u pitanju nasilna metoda.
-Opet nam je policija dovela onog tvog, ljubi ga majka. Pjan ko ćuskija, i nesvestan sebe.
-Štaš snjim Milivoje, to su te godine. Unormaliće se on kad sazri.
-Ma unormaliću ja njega na svoj način. Imam proveren lek i za takve.
-Ajde ne lupaj. Ko da si ti bio bolji? U njegovim godinama, već si imao dve godine zatvora.
-E, al mene je ćaća od malije noga lemao gvozdacem po glavi. A šta misliš da nije? Kakav bi tek onda bio?
Izjutra prva potreba za vodom, nakon sinoćne pijanke. Skupljen šlajm od dva pakla cigara, gajbice Valjevskog, i par teranja konja iz plićaka, koji ujutru nakon buđenja, jelte, čeka da bude proteran.
Primer: Pogledajte svaku drugu reakciju na Vuki, videćete mačku koja pije vodu sa česme, i komentar "Kada se probudiš ujutru nakon izlaska iz grada"... današnja omladina možda ne zna kako se taj osećaj zove...ali očigledno da su imali iskustva sa njom.
--------------------------------------------------------------------------------------------
Nekad može da se primeni metoda nastavka ispijanja alkohola, da bi se predupredila žgaravica, jer je najbolji lek protiv mamurluka, izbeći ga, nastavljajući da piješ i ujutru...
Slave mi gosn šefe, doktor mi prepisao samo zbog žgaravice!
Pošto ima puno definicija za reprezentacije sitnih državica, red bi bio da sve sažmemo u jednu.
Te reprezentacije se razlikuju od ostalih po tome što selektor ne traži igrače prema sposobnosti (na terenu i finan$ij$k€) već traži one koji su VOLjNI da igraju za reprezentaciju.
Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba A: Ne mogu. Šangarepa je tek poterala, a i krava treba da mi se oteli.Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba B: Ne mogu sad da uzmem godišnji. Trebaće mi na leto.Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba C: Ovaj... Treba tetki da odnesem lek, pa...Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba D: Fudbal? Može. A je li to slično kao tablić?Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba E: Znam jedino stiskavac. Slabo stojim sa latinoameričkim plesovima.Selektor: Hoćeš da igraš za reprezentaciju?
Osoba F: Fudbal? Može!
Selektor (misli): Najzad jedan!
Osoba F: Da ponesem reket od kuće ili imate vi?
Pospano i besciljno sedenje ili čekanje praćeno smorom i zevanjem.
- Pauza.
- Kakva Bre pauza?!
- 12:00 h je, sad je vreme za užinu.
- Daj bre čoveče, prvo si išao da registruješ auto, pa tetki da odneseš lek, posle si bio na doručku, malopre si se vratio i još bi da užinaš. Bože!
- Sačekajte još malo.
- Šta da čekam bre?! Žmijem već pet sati ovde k'o buba na kurac za jedan pečat, nisam jeo celo jutro a ti bi ponovo da napuniš želudac i da zaliješ jetru. Smiluj se na nas obične smrtnike.
- Naravno gospodine, al' posle užine.
