Milan Obrenović
Kako je Milan još bio maloletan, formirano je namesništvo. Glavni namesnik, Blaznavac, voleo je da veruje u priče kako je bio jedan od mnogobrojne Miloševe vanbračne dece, a podsvesno se nadao da će se u međuvremenu promeniti ustav, što bi njemu omogućilo da postane srpski knez. No, kako se to nije ostvarilo do trenutka kada se Milan opunoletio, mogao je samo da okači kopačke o klin. Drugi član namesništva, Jovan Ristić, bio je kljun. Tačnije, s obzirom da nije voleo ratove, da je bio obrazovan (kod velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea) i da je preferirao diplomatiju, a kako Srbi smatraju da je diplomatija za... dobro, neću da se ponovaljam, elem Ristić je bio tvrd orah, i po mom skromnom mišljenju, uz Nikolu Pašića najbolji diplomata koga smo ikada imali. Treći namesnik je bio neki Gavrilović, a njega zaboravite.
Iako možda nikada kao dete nije planirao da postane šef države, Milan nije bio ni malo glup. Slično dedi-stricu i sinu dede-strica, preferirao je diplomatiju. No, jedna od prvih stvari koju je uradio, bila je da objavi rat Turcima, i to na nagovor iste one fatalne žene, koja se posle nekog vremena vratila u našu priču- Rusije. Bilo kako bilo, u dva rata vođena narednih godina, Srbi su najebali ko Hitler u SSSR-u 70ak godina kasnije. Što je bilo glavno, kada su Rusi organizovali pregovore u bugarskom gradu San Stefanu, ispalili su nas ko raketu, jer nam nimalo nisu držali stranu, stvorili su Veliku Bugarsku, u čiji sastav je ušao i Srpski bermudski trougao, a iznad svega- ponovo smo izvisili i za međunarodno priznanje.
Milan je tada shvatio da se sa Rusima ne može poslovati, a na njegovu sreću, ubrzo je stigao poziv od nekoga ko je bio konkretan- od Nemaca. Pošto su posle sopstvenog ujedinjenja poslali opasan kurac, imali su prava da im se nešto ne svidi. Konkretno, nije im se svidelo što se jedan ruski satelit (Bugarska) opružio po celoj jugoistočnoj Evropi i smatrali su da 3 moćne balkanske zemlje, i još pride Crna Gora, treba da podele poluostrvo na ravne časti. U Berlinu je zakazan novi kongres.
Milan je shvatio da ovog puta nema zajebavanja. Pozvao je Jovana Ristića i rekao mu da vidi šta može da uradi. Sluđen ko picopevac kad treba da jebe sjajnu ribu, Ristić je otišao do svog profesora, Rankea. Ispostavilo se da je i nemački kancelar, Bizmark, bio Rankeov student. Tako je preko protekcije, Ristić uspeo da se sastane sa Bizmarkom, i štaviše, da ostavi dobar utisak. Strategija je bila sledeća: zahtevati da se obnovi Dušanovo carstvo, insistirati na tome, a onda biti srećan kad se dobiju makar i Srpski bermudski trougao i međunarodno priznanje. Iako Ristiću (s obzirom da Srbija još nije bila priznata) nije dozvoljeno da prisustvuje sednici, plan je urodio plodom: Rusija, Velika Britanija, Austro-Ugarska, Nemačka, Italija, i iznad svega sama Turska, priznale su Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, samo da ih više ne slušaju kako kukaju, i dali Srbiji onaj jebeni Bermudski trougao, upakovanog sa sve mašnicom.

Narednih 8 godina, sve je išlo kao po loju za ovu zemlju. Srbija je počela da se gradi i urbanizuje. Organizovani su prvi slobodni izbori, na kojima je Milan dobio glasački aparat za svoje ideje i zamisli. A jedna od prvih je bila genijalna: "Srbija nezavisna, pa da nije kraljevina. Pu majku mu, gde to da bude!". No, da bi se neko proglasio za kralja, morao je da obezbezbedi podršku barem drugih kraljeva, a najbolje nekog cara, koji bi sve to protežirao. Milan se odlučio za Austrijance- car Franc Jozef se saglasio da Milan bude njegova sponzoruša, ako Srbija postane austrijski satelit. Dil!
Zapravo, ovo i nije bilo tako loše po srpsku privredu. Stigle su velike investicije, saobraćaj poboljšan izgradnjom pruge Beograd-Niš, pokrenuta rana industrija. A onda, Milan je shvatio da se smorio. U takvom stanju, čoveku se svašta pričinjava, a njemu se učinilo da Bugari planiraju invaziju na Makedoniju (na koju je Srbija bacila oko). I tako je izbio rat. Milan je lično otišao da nadgleda borbe samouveren u pobedu. Danima su do dvora stizale samo glasine šta se događa na frontu (baš u linkovanom kontekstu). Spominjalo se da se borbe vode kod neke tamo Slivnice, ali niko nije znao rezultate...
Sve u svemu, Milanova žena (kraljica Natalija), organizovala je svečan doček za Milana i oficire na tek otvorenoj privremenoj glavnoj železničkoj stanici (koja je i danas, 126 godina kasnije, na istom mestu... privremeno). Ono što nije objavljeno, jeste da je Srbija zapravo ponovo najebala u ratu. Zapravo, ne znam da li ste primetili, ali mi koji za sebe tvrdimo da smo ratnička nacija, od izbijanja Prvog srpskog ustanka, do Milana, vodili smo još 4-5 ratova, a moglo bi se reći da smo pobedili samo u jednom (Drugom srpskom ustanku). Pravo čudo što smo za 80ak godina postigli to što jesmo. Bilo kako bilo, Bugari su bili plemeniti: nisu tražili nikakvu teritorijalnu odštetu, samo novčanu. A visina naknade? Prava sitnica! Zapravo, toliko simbolična cena, da je još Titova Jugoslavija plaćala Bugarskoj rate za Milanovo ubijanje smora. Još su jedno 2-3 godine protekle u gušenju seljačkih buna i rešavanju dvorskih spletki. Tada je Milan, ničim izazvan, abdicirao. Dok se njegov sin Aleksandar pripremao da preuzme presto kad se opunoleti (o tome ću, iz dužinskih razloga, pisati u narednom delu), mestobljustitelji (među kojima je opet bio nesrećni Ristić) su ponovo vladali. Za to vreme, Milan (inače, taze razveden) se vukao sa pariskim i bečkim kurvama. Narednih 10ak godina je povremeno dolazio u Srbiju i najzad rešio višedecenijski problem, formirajući profesionalnu vojsku, koja sve do Slobovizije neće na duge staze izgubiti ni jedan rat. Ipak, sve se završilo, kada mu je rođeni sin zabranio povratak u zemlju, posle čega je umro od upale pluća u Beču, a po sopstvenoj želji sahranjen je u tadašnjem inostranstvu (sa akcentom na tadašnjem).
No, šta je sve bilo posle, naravno, u narednom delu.

Znam, to je isto kao Guča!

E, vidiš nije! Seoska slava u tvom selu nipošto nije kao Guča! Prvi razlog zato što je u tvom selu! Čak i ako je u selu pored, nikada neće moći biti kao Guča, jer koliko voliš da odeš u svoje selo, isto toliko voliš da odeš u susedno i da im gledaš žene! Pa šta ti Bog onda da!

Kad smo prešli preko toga, idemo dalje.
Euforija se oseća sigurno nedelju dana unapred. Osećaj pojačavaju prvi cigani i Srba iz Iriga sa čuvanim autobusom Alexandar, koji stoji tačno na centru sela i uvek prvi dodje.. Negde sam čuo da mu je tatu ubio voz na pružnom prelazu, ali nikad potvrđeno. Rampa se nije spustila valjda, ili se još nije digla. Ali to sad nije bitno. Odeš sa komšijom na partiju stonog fudbala, i misliš da je tvoje selo Vegas jebote! Ali stvarno to misliš, ne proseravaš se! A kako dani prolaze, sve je punije. Tezge se montiraju, svaka šira ulica i park u selu postaju parking, ali ne parking kako ga svi zamišljaju, nego kao da je neko prodrmao zemlju i ostavio auta tako kako su se zatekla. To su uglavnom lade specijalke, stari stojadini, po neki golf i slično. Ujutru rano pred njima vidiš starog cigana kako jede sendvič od po vekne leba, i 300g Nedeljković salame i dijamant majonezom. Onako skroz do ušiju masan. Šatori su u montaži, ali oni čekaju predslavu i slavu. A to čekaš i ti, da se odma razumemo. Omladina, ona najmlađa čeka nešto drugo. Autiće na udaranje, sa komentarom "bravo bravo bravo, naaaaagradna vožnjaaaa, auto broj seeeeedam" ! Nemate vi pojma koja je to sreća! Pa kad sam kao dete dobijao nagradne vožnje, srce mi bilo ko planina! A kad patkicu skinem! Ej ljudi, patkica na ringišpilu! A gurao me Sima, stariji brat od tetke, utovarao od sedme godine, kvartalno podeljeno, detelinu, pa kukuruze, pa drva a na zimu čistio 5 dvorišta snega. Mogao me gurnuti do drugog sela da je teo, al to tad nije bilo bitno! Odlutaše sećanja. Elem, gde smo stali? Kod šatora! Za predslavu peva Vesna Vukelić Vendi. Jebi ga, ne možeš da biraš, makar ćeš joj gledati pod suknju ako uspeš. Radije bi voleo da vidiš, ako si Sremac, neku tamburašku bandu, uglavnom Diku ili Zlaju iz sela, a ako te je muka naterala da dodješ stotinama kilometara daleko od svog pravog sela, onda bi makar taj dan voleo da čuješ zvuke (Manjače, Vitoroga, Like, Banije, Korduna). Ali nekako se svi nađete na toj Vesni Vukelić Vendi, a i posle celodnevnog ispijanja piva ili nečeg sličnog, retko soka, manje bude i to bitno. Bitno je da je sve puno.

Šator ko šator, sklepan od onih jadnih rešetkastih komada, sa ispreplitanim kablovima za struju i instrumente,koja se uglavnom krade sa obližnje bandere, gde jedno celo pre podne slušaš "jedan jedan jedan tes tes tes.... jedan dva jedan dva", kao da se štimuje orkestar bečkih dečaka u najmanju ruku. Ali ni to ti ne smeta, slava se približava.

Došao je dan predslave. Ako pada u petak, može se reći da je to meka i medina seoskog turizma! Još će biti punije, doći će i žena sa strane, a svi znamo zašto su došle. Šećerna vuna, kobasice, prasad i jaganjci na ražnju, pljeskavice kod Lisa, svilene bombone i drugo, samo su deo ugostiteljskog asortimana. Da ne pominjem da svako i malo gadljiv neće moći da pojede ništa od ovog, jer cigan Steva recimo, dok nabija prase na ražanj, u isto vreme, peče pljeskavice, cepa drva na obližnjem improvizovanom panju, vraća kusur i onako znojav od tolike vatra na 35 stepeni briše čelo keceljom o koju naravno briše i ruke. Čak sam čuo jednu anegdotu, koju ne mogu da potvrdim, naime u selu Vojka je jedan drug od mog druga (već i suviše sumnjivo, ali ajde) došao kod cige da kupi pljeskavicu, tj kod ciganke, i na pitanje šta ćeš od priloga on je rekao majonez, ona mu je to uredno stavila plastičnom kašikom, i kada je rekao senf, dotična je bez po blama olizala kašiku i istom zagrabila senf iz činije.

No nije ni bitno, dojam je bitan, dočarati detalje.

A na dan slave? To je već umetnost, ako bude sreće i istorija. od ranog jutra svi pomenuti mirisi pomešani, atmosfera se oseća u vazduhu, muzika se svuda sprema i donosi alkohol u velikim količinama. Zvao si sve drugare iz drugih sela i gradova koje imaš! Za seosku slavu se po pravilu sa svojima ne družiš u toku dana. Može pivo-dva dok skokneš u selo po hleb, ali to je to. Sa njima se uveče nalaziš, naročito ako se spremaju batine nekom gostujućem igraču. A da budemo iskreni, uvek se spremaju. I to je nekad bio deo asortimana što slava nudi, seljačko pesničenje zbog gledanja tuđih žena i to je sve. Ali sada je to nešto sasvim drugo. Tako da moram priznati, i zbog promene oružja ratovanja a i zbog godina, ne praktikujem ovaj deo više. I da vam budem iskren, nekad mi tako bude žao. Nekad mi dođe da se sa nekim pobijem, što mi je devojku samo pogledao. Osudite me, ali tako je! Kažem, nemam više onih kuražnih 19-20 godina, da skačem ko mlad poskok, ali poželim se nekad. Pa da idem na česmu pred manastir krvavog nosa. A ona ide sa mnom, onako uplašena, a ti heroj. Ih!! To je bio život!

Opet su me emocije podsetile i vratile unazad!

Uz sve pomenuto, znate i sami da ide sedenje pod šatorom do jutra, slušanje pomenute Vesne Vendi, u najbolju ruku Mileta Gelića Bosanca i revidiranje memorija sledećih nekoliko nedelja svima prisutnim a i neprisutnim. I svi, koliko god se folirali vole da dođu kod mene na slavu, da jedu da uživaju, ali samo oni koji počnu da se žale na sve, gube pravo na članstvo iduće godine! Znam i ja da nije savršeno, ali si pozvan od srca! U stvari, meni jeste savršeno!

A jutro posle slave? Kao ratno polje posle bitke, samo što nema krvi. Pola već popakovani i otišli, pola se u žurbi pakuje, i pričaju sa ostatkom kako zarada nije kao prošle godine, iako je tada bila kiša, i kako je stanje u državi loše. Ali doći će i sledeće, to je njihov život. Ne žele ništa drugo osim da prodaju plastične puške i pištolje i tombolu za 100din. I to je pošteno! Svuda smeća, praznih limenki od piva, po koja nedovršena pljskavica po jendecima okolo, a njih ubrzo razvuku seoske lutalice.

I to je to, od sutradan sve po starom, ustaljenom životu, čeka se prva seoska slava u komšiluku, na koju isto toliko voliš da odeš, i jedva čekaš. Tako, živimo od slave do slave, i uživamo, i ne foliramo se da uživamo! A to što smo malo sirovi i teški, takvi smo, ako hoćeš da dođeš, dođi brate i ne pitaj puno, a ako nećeš? Pa ni ja ne idem po nekim fensi objektima sa rakijom od maline i ostalog Berry voća, kako ih Amerikanci zovu, jer mi nije mesto. Ne idem negde jer je u modi!

Pa dođi dogodine na Vidovdan, ako stigneš naravno! Još ako je subota? (a nije, ove je bila!)