Bolest od koje se umire. Ne od koje misliš da ćeš umrijeti.
Zdrav čovjek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu - da mu je bolest ozbiljna.
Ja godinama živim u uvjerenju da od nečega bolujem. Zbog te bolesti nikada ne idem kod doktora. Ali ako nađem par vlasi kose u slivniku ili na jastuku, obavezno odem. Doktorica kaže:
-Normalno je, ne mijenjaju samo kokoške na jesen perje.
Izađem iz bolnice sa osmjehom . Nije to TA bolest, pa ne bi valjda bila sezonska. Skupim kosu u šaku i povučem je kroz nju. Vlasi puštim niz vjetar. Sve je kako treba danas.
Sjutradan se javi nova bolest. Uvijek druga na listi. Jer je prva bolest ozbiljna i njeno ime se ne spominje. Daleko bilo. Ne da se ne spominje, nego se ne zna. Otom potom.
Druga bolest na listi je danas bol u stomaku.
Stomak je aktivan, razmišljam, možda je trenutno, zbog hrane, položaja tijela, proći će.
Sledeći dan kreativnosti nije bilo, pa je stomak i dalje bolio. Doktorica je čekala. Ne na mene, nego na moju bolest. Nije se uzbuđivala kad sam joj ispričala. Opet joj je bilo normalno.
Potcjenjujete malo, zdravstveni radniče, najbolji studentu u generaciji, pomislih.
-Čime se hranite? - pitala me je.
Ma nije hrana razlog, to je juče bilo, danas je drugi dan- razvijam misli.
-Jedem sir i voće...dosta voća.
-Voće samo ujutro, smanjite to malo. Pređite na povrće. Predveče manje svega. Ako bude trajalo narednih nekoliko dana, uzmite ove ljekove.
-Hoću, hvala Vam. Zvuči jednostavno.
A htjedoh reći: Doći ću ja Vama jednom kad ćete ostati bez teksta i savjeta! Hipokrata mi!Nema bolesti koja mi nije izliječena za dva dana. Samo moju pravu bolest niko nije ni dijagnozirao.
Sada pretražujem po internetu moje nove simptome. I nalazim bolest. Ponovo je stavljam na drugo mjesto iako liječenje traje duže od dva dana. Popcorn knees. Nije ozbiljno, malo aktivnosti, malo kalcijuma. Neće mi eksplodirati čašica, nažalost.
Svadbena biografija ili, što bi naš narod rekao - svadbeni CV.
Dobar dan, tata, kako ste?
- Polako s tim tata, imaš ti svoje još uvek. Kako si?
Dosta dobro. Kako vam je Branka rekla, a verovatno i znate, ja sam došao da pitam za ruku vaše kćeri...
- Šta mi reče...
Znate, ja sam diplomirao ekonomiju na Univerzitetu u Beogradu, prošle godine sam odbranio master tezu pod nazivom...
- Dobro, de, jeb'o to...
Ove godine sam upisao doktorske studije...
- Posle to... Nego, gde ste mislili živeti, hoćeš kupiti kakav stan u Beogradu ili da se selite u Svrljig kod tvojih?
Pa, meni je Branka, verujem buduća supruga, rekla da živimo kod vas, pošto imate veliko imanje i...
- Znači, ovde da dođete?
Pa, da. Za mene je znanje i obrazovanje ono što čini čoveka, a ne kule i gradovi.
- Eeee, moj sine, slaba tebi svadbena biografija, tanko mnogo...
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Dobar dan, čika Jovo, kako ste?
- Gde si, Radojice, stara kajlo, kako živiš?
Bajo slatki, malo mi falilo d'umrem po ovu vrućinu, ovlažio sam se, da prostite, k'o staračka pička!
- Ha, dobar si! Nego, da mi odma' pređemo na pos'o...
Jašta! K'o što znate, ja bi' da ženim vašu ćeru Branku...
- Ma, šta mi napriča... Nego, kakav ti je svadbeni CV?
Svadbeni šta?!
- Ma, svadbena biografija?
To mislite na porodično stablo?
- Aman, šta unosiš u miraz?
A, to... pa, moji imaju kuću na Ledinama, jednu u Malom Mokrom Lugu, imam imanje u Stepojevcu, jedan manji plac u Marinkovoj bari, po babi sam nasledio plac na Goču, sad treba da nam se vrati kuća u Novom Sadu što su komunisti posle rata uzeli...
- Radojice, zete, dođi da te tata izljubi!
A što se škole tiče...
- Jeb'o školu, ko se od nje usrećio! Kad pravite svadbu?
Pa, mislio sam na jesen, a videću šta Branka misli...
- Ma, šta ima ona da misli! A ti to u braku slobodno klepi, mora da sluša, k'o ova moja, nema tu zajebavanja!
Jašta!
- Ženo, zakolji dva komada iz Upravnog obora, našli smo zeta.
Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.
Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..
-Aman više,oće li nas prodati u staro gvoždje?
-Malo malo pa kreneš s tom kuknjavom,dosadan si.Ćuti i rdjaj
-Pa kako da ne kukam brate moj?Svako ko ovuda prodje nas zapišava i sere po nama,korozija mi izjela obe bočne strane,duva promaja da te bog sačuva.Prošlo leto mi se uselila ciganska porodica,sreća što je na jesen zaključila da je previše hladno kod mene,inače bi umro od smrada..
-I da te podsetim,ta ista porodica se onda uselila kod mene,jer je kod tebe previše duvalo.I evo još uvek je tu,pa se ne žalim..
-E a jel se sećaš,kad smo bili mladi vagončići ofarbani u plavo,pa kad nas za Prvi maj il koji ono već beše praznik,okite zastavicama,pa tako okićeni prolazimo kroz sela i gradove,a narod nam se smeje i maše...
-Sećam se,bilo pa prošlo.Aj ne čantraj više,probudićeš deku Krkovagonića.
-Eee moja deco komunizma,ne znate vi kako je nekad naša železnica bila moćna i poštovana u narodu...evo recimo baš ja sam bio deo prve kompozicije koja je pre više od stotinu godina krenula iz Beograda za Niš! Kroz svako mesto gde smo išli,ceo narod,i staro i mlado,izašlo da nas pozdravi,a na stanicama niko ne sme da nam pridje,a kamoli da nas pipne.Eh,ko to nije video...
-Jesam ti rekao?Sad ima celu noć,po stoti put,da slušamo njegova čantranja o praistoriji srpske železnice...
-A jednom,sam vozio i kralja Petra lično,iz Beograda za Pariz!Pa kad smo stigli na francuski peron,a sve njihove lokomotive iskrivile vratove da vide kralja,i kraljevski voz.Ja se šepurim kao paun,a vojska puca u moju čast.E deco,deco,nikad vi to nećete doživeti..
-Šta ćemo sad?
-Ništa,kao i uvek,pravi se da si zaspao.Ako budemo imali sreće,zaspaće kod dela kad su ga ustaše minirale 1941. na savskom mostu.
Stari kantautor, ujedno i jedan od poslednjih koji je stvarao filmske pesme. Pesme koje su toliko obilate slikovitošću, da u pojedinim trenutcima prelaze u čistu fikciju. Takođe ima i svoj bend u koga je radi opšte sigurnosti uvrstio najvernijeg prijatelja, svog psa.
Ako mene ne mrzi da kopiram, a nije ni vama teško da pročitate:
*U gradu, nije važno ime, u praznoj sobi, kaže priča i usred ljeta, usred zime, ja vidim tužnoga mladića. On živi sam i ko zanesen u svom svijetu od papira, a vani sunce, kiša, jesen, a vani vergl nešto svira. No jednog dana šum kraj vrata, to netko neznan ući želi u njegov život, poput tâta, da njegovu samoću dijeli. A vani zima, vani sniježi i pored praga mačka leži, on pruža ruke, kô da sanja, a vani zora – svjetlost danja. No, u tom času, u tom trenu pred sobom vidje nagu ženu i on joj reče: budi moja, a ona kaže: ja sam tvoja. I sve što ima mladić skupi i stavi trgovcu na vagu, da prstenje od zlata kupi i haljinu za svoju dragu. Da, zlato želi, al' ne haje za skromnu halju što joj daje i tužni mladić svako veče u novu krađu opet kreće. Jer, on je želi, on je ljubi, i volio bi da je mazi, a zna da svoju ljubav gubi bez darova i ruku praznih. I riješi sada, još ove noći, u zadnju krađu on će poći i u zoru se mladić vrati da strašnim novcem ljubav plati. I donese joj dragi kamen u svijetu najveći od sviju, u kom se, kao jedan plamen, sve vatre ovog svijeta kriju. I vidje – žena ruke pruža i ljubi kamen kao muža, i kao što njega nikad nije uz tijelo hladan kamen grije. I dok se njemu lice grči u sobu uđe miš i trči i kao mačka skoči žena, na plen se baci istog trena. I stiže ga, a njeni zubi već traže meso koje peče, i ženi koju mladić ljubi sa kuta usne krv poteče. U strahu mladić oči sklopi – te strašne slike neka odu, on vidje lađu što se topi, i svoju ljubav na tom brodu. A kada opet nađe snage on digne vjeđe – žene nema i tada mjesto svoje drage on vidje mačku kako drijema. Kroz prozor uđe svjetlost danja, on pruža ruke, kô da sanja, sad opet samo mačku ima, a vani studen, snijeg i zima...
Kada karaš devojku na koju si nekada samo drkao.
Imaš 7 godina... prirodno, nemaš nikakve seksualne nagone... jednom si, u prolazu, video ćaleta kako gleda porniće i preneraženo upitao sam sebe "Šta rade oni to?!?" No, nije ni bitno, jer se tebi jako sviđa Ljubica iz I-2, jer je ona najbolja u lastižu, ima sve 5-ice i čuo si kako lepo žmirka dok se ljubi u obraz... danima maštaš da i sam to iskusiš...
Imaš 10 godina... željno iščekuješ 17h da odeš na rođendan kod nekog debila sa tegla-naočarima i daš mu računaljku koju si mu namenio, samo zato što će tamo biti Ljubica... Ljubila se sa trojicom iz tvog razreda, i očekuješ da ćeš četvrti na lageru biti ti... kruže priče da je je odlična u blic-ljubljenu, i to ti se sviđa, iako ne znaš šta to znači... ali to nije prepreka da sanjariš o njoj...
Imaš 15 godina... karijera sapunjanja prangije je u usponu... a kako i ne bi, kad je blajvaš 4-5 puta dnevno... i to svaki put na Ljubicine famozne sisice koje se kao pupoljci migolje iz majičice na vašoj zajedničkoj školskoj slici... nije ni problem što tvoji već hoće da te vode kod doktora, jer ideš u WC "da sereš" svakih sat vremena... ništa te neće sprečiti da još jednom istočiš 3/4 rezervoara koji su ti obešeni o međunožje... jer je Ljubica danas stavila svoj prvi kineski push-up... odmerio si ga više puta nego što se Ljubica žvalavila sa facama iz 8. razreda, i samim tim nakupio materijala za četvorosatno maštanje o vašim erotskim izlivima nežnosti...baš onako kao na pornjavi, čiji si scenario skapirao još pre 4 godine...
24 ti je godine... Ponovo si krenuo u apoteku da kupiš mioglicerozepan za baku, za koju te, iskreno izbole kobas...ali čuvena Ljubica je, nakon kresanja sa lokalnim doktorom, dobila posao apotekarke... Boli te uvo što je kurva, što je klinci od 17 godina 'vataju za bulju kad prođe kroz kraj, što je zapatila triper, stidne vaši i blaži oblik sifilisa, što iza sebe ima 7 snimaka pljuganja mafijaških tukija, i bar 12 snimaka klasičnih razgužavanja, do kojih je i tvoj ćale uspeo da dođe... Ti samo želiš da probaš da joj zapadneš za oko, dok njene savršene noge tebi zapadaju za oko, iako znaš da si samo ljigavi student koji je okinuo godinu, bez perspektive, izgubljen u svetu umetnosti... drugim rečima-sloj društva koji se Ljubici gadi, jer ne shvata da pripada istom... Ali ti i dalje drkaš na nju...
56 godina... još svega nekoliko leta, pa će prangija da ti uvene kao visibaba u jesen... Imaš anginu-pektoris, potkožni hematom i sada sebi kupuješ mioglicerozepan... 4 žene su te ostavile u zadnjih 20 godina... Ali za sve to te savršeno boli patka, jer si došao do love šesticom na lotou, i konačno možeš sebi da prijuštiš neostvarenu čežnju i predmet svih tvojih misli, još iz doba brisanja slina o rukav... O da, Ljubica, raspala kafanska pevačica i davno prevaziđena potrula lujka, je pristala da joj ga smestiš za kog Đorđa Vajferta...likuješ...
120 godina...u grobu si odavno, ali i dalje ti je smešak na licu, jer si ispunio svoj dečački san!
Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.
Ona: Dobro bre, koga ti misliš da zadovoljiš tom alatkicom?
Ja: Sebe.
Ok, već je odavno paradigma na brdovitom Balkanu da su prethodnih 20-30 godina bile očajne, i da se ne vidi kada će više to stanje da prestane. Ali, u opštoj čamotinji naiđe neretko jedna individualna baš baš loša godina. I nemam pojma zašto to tako bude, ali nekako je taj period uvek oko godinu dana, koji mesec gore-dole. I tu godinu bi najradije zaboravio. I nekako, posle ti se čini, recimo, da iz perspektive životnog aspekta možeš da povežeš, recimo, 31. decembar 2012. sa 1. januarom 2014. Dakle, da u tom slučaju 2013. godinu možeš jednostavno da izbrišeš i da time ništa nisi izgubio. Mislim, osim 365 dana, ali hajde sad. Ne znam šta je razlog za to. Hrišćani, Muslimani i Jevreji bi rekli da si nešto gadno zeznuo, pa te Bog kažnjava; Budisti i Hinduisti da nešto moraš da naučiš iz toga; horoskop da je Saturn u konjugaciji; ali jedino je sigurno da je tebi cela godina bila u menstruaciji.
Mika: Halo, jebem ti sve da ti jebem sve! Više od godinu i po dana te nema da se javiš! Pa imaš li ti pobratima ili ne!?
Pera: U, jebote, pobro, ima li toliko?
Mika: Ima, ima. Baš juče gledam listu poziva, ja to ne brišem često, poslednji put si zvao 26. oktobra 2012. godine. Danas je 2. jun 2014, pa ti preračunaj. Ja te zvao par puta, ti se ne javljaš. Ni za Slavu da dođeš...
Pera: Pa nikako nešto da skontam da te pozovem. Brate, iskreno, nema veze sa tobom, godinu su mi, ono, pojeli skakavci.
Mika: Što, brate?
Pera: Kako bih ti rekao. Već negde u januaru mi je istekao probni rad u firmi i šef nije hteo da me zadrži. Jedno dva meseca sam kopao neke poslove, i ništa. Na kraju se na kopanju i završilo, tako da sam počeo da radim na građevini. Sezonski, naravno, ali to su mali prihodi.
Mika: U jebote. Pa kako to da te otpusti. Bio si maltene student generacije, diplomirao u roku...
Pera: Ma džabe to, brate, kada pripravnica sa srednjom školom pored kafe svako jutro služi i bloudžob... Nju zadržao, mene šutnuo.
Mika: U jebote...
Pera: I sad, kada sam ja prethodno dobio taj posao, znaš da smo Sanja i ja počeli da živimo zajedno. Brate, sa dvajesdevet sam najzad izašao iz kevinog stana od šezdeset kvadrata...
Mika: Da, pa pomagao sam ti oko useljenja...
Pera: E, pa negde u maju ona kaže: "Vidim da ovo više ne ide!" i iseli se brate...
Mika: Dobro, posle svega prethodnog nije bilo za ne-očekivati. Ali ono, malo je fukljanski...
Pera: Enivej, išao da berem voće na leto, pa opet na građevinu na jesen, vratim se ja kod keve da živim...
Mika: Tebe život zajebo gore nego u Pavićevoj seriji, brate, ako hoćeš, daj da ja povučem neke veze, ima u jednoj firmi...
Pera: Stani, stani. Sledeća epizoda, kopernikanski obrt. Krajem novembra, bilo je na TV-u, mog bivšeg šefa uhapse zbog korupcije. Novi direktor dođe u decembru direktno iz Nemačke i njega ne zanima ko kome šta. Pretrese sve profile, pronađe moj, pozove me na razgovor i odmah mi ponudi trajni ugovor. Posle novaka ja ponovo iznajmim stan. Veći nego kevin. U februaru me pozove Sanja, hoće kao da razgovaramo nešto.
Mika: Trebalo je da je odjebeš...
Pera: Ma i kontao sam, ali nemam pojma, još je bilo hemije... Enivej, od marta počnemo ponovo da živimo zajedno. U aprilu se verimo. Pa sam mislio, ono, da te pitam da mi budeš kum...
Mika: Brate, naravno, kumstvo se ne odbija...
Pera: E, pa drago mi je. Svadba će u septembru, čisto da znaš...
Mika: Super. Tebi je bukvalno cela prošla godina kao da je nije ni bilo. Gde si stao pre svega toga, tu si nastavio kada se završilo...
Pera: Realno.
Po legendi, reklo bi se, neko nezgodno, vražje biće, bezoblično, nepojmljivo... Katkad u obliku žene, nekad mačke, psa, nekada sa kozjim nogama ili zubima Save iz Zarožja. Generalno, uvek zajebano i voljno da omađija, te gurne u jendek ili ne daj bože krivu jarugu. Za čuti i prekrstiti se, te reći: ''Tam bilo, tam ostalo!'', šeretski odmahnuti ili se podrugljivo seljacima nasmejati... :Hehe, seljaci!:
Ali eto, moram odmah da rečem, Omaja nije kuče, ni Čubaka, ni Jeti... ni koza (dobro, možda jeste u nekoj Albano varijanti) već je ok riba, mislim žena, ne sirena... Možda, eto samo malkice luda u glavu. Ali ko nije? I jako joj je zort i dosadno, jbg, besmrtnost i te cimke su je ponele, muka, oće i ona kao sav normalan svet... i da potegne i da zapali a i da se... A realno nije uopšte nagrđena. Nego da ne tupim. Ajmo mi nazad na sam početak...
WARNING: Primer nije neophodan.
... Jun, 1998-a godina, atar sela Koraćevca, koji dan posle Mijatove prečke...- Kude ćeš sag sam, viš li kakva je magla, sedi si ovdeka, lepo će si prespiješ, pa jutre doma kad svane.
- Baba ne brini ništa, ja sam veliki, na jesen ću u treći razred. A i tek je prvi mrak, ti si u mojim godinama pred čoporom vukova izmicala. Nemoj sad tako meni... Odoh ja, časkom ću do kuće.
- Dobro sine, ako si tako rešio, al' požuri si lečka i paz' dole na ''Bajkinu dolinu''!
- Što da pazim?
- Ma ništa, mislim si sve, strmo je, ljizgavo! Ovej kiše na oblak, najgore... samo razbačkaju. Aj uzdravlje! (Deco, deco, nikad miran san od vas!)
...- Dobro veče teto! Ne, hvala! Pa ne mogu ja to teto, mali sam. A ko ste vi, nisam vas viđao... NeeeEEEE!!!
...- Deda, još po jednu pa da bežim.
- Gde da bežiš? Da završimo ovu kilajku, pa možeš onda. E kad si ti meni sine danas pokosio Padinu. E junačino moja!
- Nestale mi deda cigare, nije drugo. Aj vidi da l' ti ostala možda neka u onom svečanom kaputu što ga furaš na zadušnice.
- Da poglednem... Nema, al eve ovo, burazer tvoj ostavio neki ljuti duvan prošlog puta i neke čudne papiriće za motanje.
(znam da je nerealno al' već nekako stvaram sliku one babe iz ''Rana'' i blagosiljam ovu starinu)
- Fala deda! (nažalost samo buđava krdža s buvljaka, puna lijanica, na krajevima baš pozelenila)
- Smotaj i meni jednu i nalij! I gledaj da umanjiš taj duvan! Znam... i ja sam krenuo na tvojim godinama, ali...
- Dobro je deda!
...
- E pa idem ja... Vidimo se!Letnja, vedra noć, mesečina... milina za leći u travu i ostati tu. Nego eto, rešio ja, šta ću u planini, kosio celog dana, pa aj kući, sutra praznik neki, ne radi se, taman da prođem po čaršiji. Krenuh kući, sa mnom keruša Una, vučem neko vojničko ranče, unutra mi ostali brus i nakovanj, te pljoska s rakijom, maltene puna. Kod nas ti je običaj da se posle večere rakija više ne poteže, al meni i to sad godi, dug put, pa neću valjda do doma suva grla... Polako, polako, spuštam se, katkad potegnem iz one pljoske, i konstantno se gušim s onom ljutom krdžom.
U jednom trenutku, kao da čujem koračanje pored sebe... s leve, gornje strane te kozje putanjice. Zastanem, osluškujem, ništa. Pa jebem mu mater, nije valjda da me uvek ovako na prepad sustiže piće uz put! Nastavim da hodam, ali opet čujem koračanje... keruša Una se uznemirila, al' mesto da se da u gonjenje, što uvek i čini, počela da cvili i da mi se pripija uz cevanice. Krenu neka čudna jeza da me hvata, nije da umišljam. Pred očima mi se vraća jedna slika iz detinjsva, opet ona, devojka što je onda videh a ostali me kad im rekoh, ubediše da je umislih, tad nisam bio lud još uvek, jbg... al' ajde, verujmo bar formalno starijima. Imam perorez u džepu, polako otvorih oštricu, tu mi i upaljač... prolaze mi raznorazne priče iz filmova, stripova, dedini prepričani doživljaji sa drekavcima, stričev lov na reinkarnisanog šakala... :Polako bre čoveče, koj ti je?:
Nisam neki vernik, al' se prekrstih za svaki slučaj i potegoh opet iz one pljoske. Hodam tako i dalje, pored mene, cenim... neka utvara takođe korača, premišljam, gledam a ne vidim, mašem onim perorezom ne bih li potkačio kakvo monstruozno biće te proburazio, a ono ništa. Frka mi, ne purnjam odavno, zašto sad ove priče, nisam se valjda tolko odneo? Što je najgore, i pas se nečega boji.
Približavam se mističnoj ''Bajkinoj dolini'', pored nje postavljena klupica, godinama ta hrastova sklepotina odoleva zubu vremena i nađe se putniku namerniku da sedne i odmori bar malo u ovoj guduri.
:U jebem ti! Na njoj sedi neko. Neko ko je kapuljaču navukao. Nije valjda kosač? Mamu mu jebem, liči na njega, da ja navrnem ljutu još jednom, pa kud puklo, možda je poslednja. Stegoh u desnoj upaljač, tako mi stisak pesnaje žešći, u levoj otvoren perorez. Idem, pa šta bude.
- Zdravo mali, opet se srećemo!
(čuo sam jednom legendu u selu, da kad vidiš kakvu neman ili bar vuka, gubiš glas, te ne možeš da vičeš. E pa demantujem, nije tačno... odgovoriš ali deluješ kao da si se usro u gaće, pa dobro skoro da je tako bilo, nebitno sad)
- Z z zdravo! (Izgovorih junački, a keruša se dade u beg ko đavola da vide. Pas najbolji prijatelj, a? Aj neka mi neko opet pomene ovu floskulu, da ga odma u nozdrve spučim)
- Imaš li vatre putniče?
- N naravno...
- Porasto si!
- Jesam... Čekaj, čekaj, je l' ovo sve stvarno? Je l' sam ja sad umro ili šta? Ti si smrt? Ko si ti?
- Ne budali... /Da l' sam mrtav?/ hehe. Ovo me još niko nije pitao, mislim niko živ, hehe. Nego daj tu pljosku!
- Kako znaš da je imam? Čekaj... Pa ti si Omaja iz doline, ti si me jurila kao klinca onomad, ti si ona što je Bajku survala u provaliju, ti si Liku čekićem udarila u rame???
- Dobra... Uuuu, domaća... Ne seri bre! Nikog ja nisam ubila, Bajka je sam pao pijan, a Liku je crno dete potkačilo, ja s tim nemam ništa... To što si ti bežao je već tvoja sramota i onda sam samo malo htela vatre... i živosti! Vi seljaci ste me nazvali Omajom!
- Znači, sad nećeš da mi sisaš krv, da dođe jato vampira, da me jebete kako već znate, pa da me sutra egzorciraju?
- Hahaha, primitivni ste bili, primitivni ostali, ja sam samo jedna izgubljena duša, kao i ti... Doduše, sad tebi u tom stanju i ne vredi objašnjavati, pođimo kod mene!
- Gde?
- Videćeš. Veruj mi, veruj bar jednom u životu... bar ono, mislim, opusti se!
(kolko puta sam ovo čuo, ko mi sve ne reče, ćale, keva, riba, ortak, zubar... Ma idem, ionako su mi otupela čula a i razum... bole me brige, iskreno nisam ni znao da je Omaja ovako ljubazna...)- Izvoli!
- Sunce ti poljubim, odakle ova pećina ovde? Pa hiljadu puta prođoh, ne videh ovaj ulaz?
- Dobro, aj sad... Sunce baš i ne moraš da pominješ! A, jesi ti debil decxko? Pa ulaz je morao biti sakriven. Šta? Je l' treba da bude na čistini, pa da me po šesti put spalite, kao onaj tvoj askurđel Miloje s pajtašima 1700 i neke?
- Nisam tako mislio, izvini!A ovde sad ovo, sve za divno čudo... čisto, pod konac, poređano po kamenim zdelama i policama. Videh na niski nasušene komadiće nekih pečuraka (volim pečurke od malena i rado ih prikupljam, čak mislim i da ih poznajem, malo se osokolih, htedoh i sada pametan da budem u ovom možda poslednjem času).
- Sušiš, a, Boletus edulis, volim ih i ja?
- Ma jok, Amanita muskaria et panterina, hranljivije su a i slikovitije... ako me razumeš, hehe.
- A šta ti je ovo?
- E to je već prah vrganja, ali ne edulis već satanas vrste... Imam i vina, a od crvenih gloginja i...
- Što bi se reklo, imaš sve, svaka čast. Još samo krilo slepog miša i taman, hehehe?
- Postao si i duhovit, a paz' ovo gore!
(Jebo me sunce, masa slepih miševa sisa okačenu svinjsku glavu... Da se ne ponavljam, odnešen sam ko Živan, al' opet me stra. Čujem oko ulaza Una laje ponovo. Dobro je, mater ti pasju, što malopre pobeže. Valjda će se razdanjuje uskoro. Ipak ovo nisu čista posla, moram nekako da zapalim)
- Da pustimo po jednu crticu praha ludare?
- Da pustimo! (Nemam kud, da je ispoštujem pa da nekako zapalim, neće valjda da traži i da je opalim? Gde sad ovako utronjan.)
- Čula sam te majmune! A mislila sam da si dostojan, još kad te kao klinca ugledah!
- Ne, nisam ništa loše... Ja...
- Ajde, gubi!
- Pa ti možeš da čitaš misli?
- ODLAZI!!! (zadrhtaše svodovi)Pisano za takmičenje ''Fantastična bića''
