Poludeti.
Ali ne potpuno i nepovratno poludeti do kraja života, nego doživeti situaciju zbog koje odjednom proključaš, tako da ti treba žestoka lomljava i prilično velika količina lekova za smirenje da bi se makar malo primirio.
- De si Đole legendo, šta se radi?
- Ma evo ništa, bleja, krenuo sam do Miladina da ga posetim kući, znaš da je malo odlemio sa živcima poslednjih dana.
- Ne znam brate, šta mu je? Šta se desilo?
- Ti 'ladno ne znaš. Ma nešto ga je iznervirao ćale, pa je polomio pola gajbe i sada je na lekovima za smirenje.
- Dobro, njega je Raca uvek nervirao zato što je bandoglav, ali šta mu je uradio da ga baš toliko iznervira? Ipak, ćale mu je.
- Ma znaš onog Racinog fikusa starog 40 godina, što mu se vrata otvaraju obrnuto koliko je star?
- Onaj što ga stalno licka ispred zgrade, pa ima sve originalne delove, u principu, voli ga više od Miladina?
- Da, da, taj. E neki lik došao iz Švice, neki naš gastos i voli te stare automobile pa je preko nekog komšije čuo za Racinu Fiću i doš'o da kupi auto od njega. I tu seli Gastos, Raca i Miladin za sto, pa pregovaraju. Ponudio gastos tri soma, ali Raca ni da čuje. Ponudio ovaj petardu, a Raca i dalje ništa.
- U bre, petardu odbio, konjina.
- Ma priča mi Miladin da je već tu počeo da se znoji. Kaže već je pomislio kako će za pet soma da uzme neki Punto i još da mu ostane keša, ali ništa matori, a Gastos se primio, valjda mu treba za kolekciju, pali se na to, pa samo diže ponudu. E sada Miladin mislio da to matori izvalio da je ovaj zagriz'o pa trguje i samo se smeška kako ovaj ponudi novu cifru. I tu Gastos ponudi svoju Bembaru peticu i još deset soma kao poslednju ponudu.
- I?
- I Raca ga lepo otprati iz gajbe i kaže da ne bi dao svoju fiću ni za milion. Miladin u šoku. Prs'o čovek.
- I šta, polomio sve po gajbi tada?
- Ma jok. Nekako je preživeo on to, jako teško, ali uspeo je.
- Pa šta je bilo brate, što je odlepio na kraju.
- Ma krenuo Raca sutradan na put sa Milojkom, slupao se i polomio obe noge. Totalna šteta na Fići.
- Ajoj, pa on mora da je totalno izgoreo po mozgu. Idem i ja sa tobom do njega. Ček da kupim pomorandže brate.
Nije samo dobro, već puca.
Rečenica koja se izgovara kada neko ne klasifikuje dovoljno jako neki dobar događaj i kada najkraće i najjasnije morate da mu objasnite da to nije tako kako je on rekao već mnogo, mnogo bolje.
- Čujem imali ste neku jurnjavu sa pandurima sinoć. Šta je bilo? Kažu da je Đole najviše nastrad'o. Šta mu je? Ne javlja se na telefon.
- Ma ne bi verov'o. Naleteli mi na neke indijance kod vrtića tamo i krene tuča, jer su nešto mrko gledali i slagali neke Maja Nikolić face ka nama. Tu još usput slučajno, ali pravovremeno, natrči Đansr sa par drugara i mi ih useremo od batina, kad odjednom patrola naleće baš dok smo ih onako finalno razvlačili po betonu.
- Au koji smor.
- I mi mu odma dali po gasu, svi k'o jedan ka onoj šumici kod fabrike.
- Pa da, tu bi i ja palio.
- Slušaj dalje. Dok smo palili, trci se priključilo i par šetača, plus interventna. Znači šou.
- Ne seri.
- Da bre. I uleteli mi u šumu, tu se rasturili svako na svoju stranu i ja vidim Đole trči ka ogradi fabrike. Dosetim se ja da ima tamo ona rupa kroz koju smo prošli ono kad smo krali točkove na službenim automobilima, pa zapucam i ja za njim.
- Da bre, dobro si se u frci dosetio toga.
- E kurac sam se dobro dosetio. Stigli mi do tamo, kad rupa zapečaćena.
- PU! Pa šta ste uradili?
- Ma vidim ja tu neko žbunje i povučem Đoleta da se tu štekujemo. Došli neki panduri do žbunja, stali tu minut, nisu nas videli jer već je onako bilo solidno mračno i raštrkali se oni malo okolo, a mi u žbunju ćutimo k'o ribe. Ne dišemo.
- Dobro je da vas nisu snimili.
- Kurac dobro, odlično. Ćutimo ti mi tako pet, šest minuta, opet neki žandar proš'o pored, kad odjednom ponovo čujemo korake, odande od one stazice što vodi na put ka ulazu u fabriku. Pomislio ja opet panduri pa sam stegao Đoletu rame onako da ćuti.
- Mamu im jebem, neće da odu a?
- Neće, neće, ali ovo nisu bili oni. Čujem ja neki tip i riba su u pitanju, idu stazicom i pričaju nešto. On kaže kako ne može da izdrži više, ona mu govori da se strpi uskoro su kući, a on kaže da nema šanse. Ja opet steg'o Đoletu rame, ono tipa, ovi će sada da se pojebu ovde. Čak sam čuo i Đoleta kako se smejulji malo.
- Ladno stali da se pojebu, a puna šuma huligana i pandura hehehe....
- Kamo sreće da je to bilo. Stao tip naspram žbunja, otkopč'o šlic, skinuo gaće i tako se ispišao po Đoletu, da sam morao iz sve snage da zapušim usta kako se ne bi izvrištao od smeha jer panduri su još tu negde bili.
- A Đole?
- Šta će čovek, ne sme da pisne zbog pandura, a ovaj ga ne vidi i piša li piša po njemu.
- Ahahahahahaha nevera. Pa ja ne mogu da verujem da je popio zlatan tuš tako.
- Ma idi bre. Spasla ga murija, natrčali ponovo i krenuli da se deru na ovo dvoje jer su mislili da smo mi, pa ovaj skrenuo mlaz. Stali tu da ih cimaju panduri, a ja ne mogu da dočekam da odu, da se ljudski izvrištim.
- Kako si izdržao, samo da mi je znati?
- Morao sam, ali kad su najzad otišli i kad smo izašli iz žbunja, smejao sam se pola sata, a Đole odlepio. Kaže da zna ko je i da će ga ubiti.
- Jesi ga promenio u imeniku?
- Pa naravno. Sad je Đole Kinez hehehehe
