Navodno kada čovek umre, njegova duša se "seli" na onaj svet. Onaj svet je imaginarno mesto u kome ćemo se svi jednog dana navodno sresti i družiti do beskonačnosti, ili reinkarnirati u nekom drugom obliku, u zavisnosti od verovanja i religije.
Bako gde je komšija Boban, nešto ga nisam viđao u proteklo vreme.
-E moj sinko da si ti živ i zdrav, naš komšija Boki, bog da mu dušu prosti, prošlog utorka otišo je na onaj svet.
Ritualna priprema za onaj svet, jer- kako ces u staro da se pojavis pred voljenim koji je davno otisao? Problem je jedini sto ne znas kad ce da dodje taj voz.
Prababa (u cvetu starosti, 88): Sve sam u staro, nemam nista ni za po kucu da nosim. Vi mene ste me zaboravili, ja sutra da umrem, na sa'ranu nece zaplacete...
(Moja baba se penje na tavan i donosi ogromni spakovan "kufer", raspakuje ga...)
Baba: Eve...s'm se pakujes, sto ce ti za onaj svet ovolke stvari?
Prababa (uvredjeno): Pa ja li pred mojega Djoru u staro da se pojavim, da se ne premenjuvam? E, ako me na ovaj svet varao, na onaj vala nema toj da bude!
(proces je ponavljan do 92. godine zivota)posle nekoliko godina:
Moja baba pakuje kofere za onaj svet.
ja: Dobro, babo, ajd prababa sto htela se premenjuva pred deda Djoru, ali deda nam jos zivi, da nisi ti resila tek na onaj svet da si prozivis...
Baba: Ta kuj znaje kg ce deda, pomlad je...
Kad se neko zanosi i zamlacuje, tj. zapljuskuje.
Sagovornik nakon, ovoga treba da se oseca prosvecenim jer je primio dobronamnernu kritiku :)
- Ja sam mislio, i hteo da ...
- Ajde bre ides ko po onaj svet.
Suludi čovek koji voli brzinu na drumu, te vozi toliko brzo da je na vreme već rezervisao sastanak sa Svetim Petrom u raju.
- Tata, tata.. A što ovaj manijak vozi ovako brzo kad svi idu normalno?
- Pa vi'š sine.. On ti je kupio kartu za let na onaj svet, pa žuri da ne zakasni. Evo pajsad, :vozač pada pod kamion: ;e vidiš, o tome ti pričam.
- Napokon sam shvatio zašto komšija Žika onako žuri sa posla do mame..
- Taj će uskoro da poleti sa tetkom..
Kamenje u bubrezima, voda u kolenu, pesak u žučnoj kesi.
Omiljeni penzionerski sport. Pošto legne crkavica od penzije i plate se sve dažbine lopovskoj nam državi, nekako uvek mora da se nađe koja crvena ili malo deviza da se ostave na sigurno u slučaju da baš sutra odu Bogu na istinu.
-Sin: Baba daj mi 1000 dinara, treba da uplatim tiket, ovaj za knjige...
-Baba: Nema baba pare sine, sve smo Živadin i ja potrošili na komunalije, struju, vodu...
-Sin: A ovo bako, šta je ovo?
-Baba: To čuva baka za ne daj Bože!
Tradicionalni običaj uljepšavanja pokojnika što je moguće ljepšom i kvalitetnijom odjećom kako bi spreman otišao na razgovor za boravišnu vizu kod Svetog Petra.
- Trebali bi majci da kupimo neku haljinu...da je fino obučemo..jeste bila stara, ali red je red!
- Šta imaš džaba kupovat'?! Svejedno kad je izađe pred pokojnog ćaću poderaće je u sekundi.
- Aman, šta pričaš ti međede?
- Šta šta pričam? Dugo je nije vidio. Kad je sretne pa zaskoči...poželio je on nju!
- Smanji s tom rakijom boga t'!
- Samo kajem.
Svako ga ima.Svako radi razlicite stvari i uziva u njima.Osobe koje nemaju svoj svet,gledaju na ostale kao budale.One osobe,koje imaju taj svet nazivaju budalama,retardiranima itd.,ali ne znaju da su ustvari jako siromasni,jer nemaju mesto gde ce odlutati i zaboraviti na sve.
Imam svoj mali svet i oko njega kineski zid...
Za poštenjačine je normalan svet, onaj u kome oni žive, i kako se ophode prema njemu.
Naravno, šta god uradili, mislili da je to ispravno, ili obrnuto, kažu da to čini normalan svet.
Elem, poštenjačine su ljudi koji rintaju po ceo dan, da bi prehranili najbliže, tako i treba! Nervozni su svakog dana, jer nema života u njima od raznih poslova. Imaju žuljeve čak i na grudima. Glasaju isključivo za radikale, jer se nadaju da sa njima može biti bolje, gledaju samo RTS od programa, jer su ostali programi američka govna. Nose bežični telefon sa sobom, jer mobilni zrači.
No, sočimo se sa činjenicama, oni smatraju, tvrde i znaju da ako ljudi koji nisu nalik njima, deluje vrlo klošarski, probisveti, propaganda i ostale karakteristike koje čine neljudi.
Zapravo, hoću da kažem da ljudi suprotnog razmišljanja od njih ne žive u normalon svetu, i da ih se treba rešiti na pošten način, naravno.
- Ljudi, danas mi je deset godina braka s Mirom, vodim vas na piće.
.
.
.
- Samo pusti me na miru, koju Miru!?
- Alo bre! Tiše dole, normalan svet radi ujutru.
- Radimo i mi matori, sidji dole na vops!
- Lešite se bre svako drugo veče, metnem vas na kurac sve redom!
- Šta fali tome, deda?
- Normalan svet pije samo po veseljima bre, nanu li vam nanitu! Nemoj da zovem miliciju, tiše!
_________________
- Dobro jutro, stari.
- Koje crno jutro? Normalan svet već završio sa prvom smenom!
Pitanje koje čovek nakon godina udubljenosti u nešto postavlja nakon što se osvrne oko sebe gledajući svet koji ne liči na onaj u kome je bio.
Kao dete drugačijih shvatanja, interesovanja, pogleda i tako dalje, nisam se uklopio u razred u osnovnoj školi, te nisam bio ni voljen. Imali smo biblioteku, lepu biblioteku, nije bila kao ona iz Lepotice i Zveri ali nije bila ni mala. Tu je redovno dolazila slatka devojčica, visoka, pegava, ali dobra i slatka devojčica. Sprijateljili smo se, ona je stalno pričala o knjigama, a ja sam stalno pričao o muzici. Volela je da čita, stvorila je svoj, samo svoj sopstveni svet, gde je uživala, gde su postojala samo njena pravila. Po prvi put zaronio sam u njen svet i postali smo najbolji prijatelji. Njena iskustva, tako mlada i nezrela bila su iznad iskustva nekog prosečnog čoveka. Devojčica me je učila da svoje tuge potisnem i da samo gledam srećnu stranu. Ranije nisam našao radosti u čitanju raznih romana, pesama, a kamoli lektira, ona me je naučila da u toj pustolovini nađem svoju lepotu i užitak.
Odrastali smo, učili zajedno, uživali u takozvanim lepotama, i plakali kada za to dođe vreme, postali smo najbolji prijatelji svesni svojih granica i nedostataka, ali takođe i moći i upornosti, ja mladi muzičar a ona mlada književnica našli smo svoje potpunosti, i naučili da se upotpunjujemo.
Završio sam osnovnu školu i otputovao u veći grad, u školu kakva mi je odgovarala, sa ljudima sličnim sebi, sličnih interesovanja, praktikovao ono što volim ono što želim ostvariti, uprto sam radio na tome, ne bih li je jednog dana usrećio. Nisam se zaljubio to jest ne znam, mi muškarci ne možemo to sebi priznati kamoli nekome drugom. Prošlo je 2 godine, video sam je. Taj prizor urezao mi se, kada sam pogledao oko sebe, moj rodni kraj, ljudi koji me okružuju, čak ni vazduh nije bio isti, a ona, batalila je i knjigu i penkalo, sve svoje želje bacila je u reku, odvojila od sebe, sa čudnom nekom sramotom, knjiga više nema samo televizor, i časopisi koji ljudima pune um kompleksima, slatke haljine zamenila je helankama, minićima, topiće push-upovima. Zamenila je svoje uspomene lenčarenjem, bežanjem. Eto šta se desilo kad sam pogled odvojio od onoga što sam nekad negovao.
Utepati se. Kad shvatiš da ne mož da na'raniš gladnu decu u Africi, obrneš neke mentalne sklopove i da sprečiš ratove, ostaje ti samo jedan način da promeniš svet.
-E, ne mogu više jebeno, ne mogu da podnesen sve ove mentalne sklopove. 'Oću da promenim kontinent bre!
-Ćuti, ja bih da promenim svet.
-Kakve ambicije! Kako misliš to da izvedeš?
-Lepo, brate. Ovaj za onaj.
Opis čoveka koji se nije naživeo a ni nagledao ovog sveta.
Sa svojom pojavom i više nego ekspresnim etabliranjem u svakodnevnom životu, socijalne mreže poput Fejsbljuka i Tnjitera već od svojih skromnih početaka testirale su do najzabačenijih graničnih prelaza naše znojne žlezde takvim transferčugama blama, da su mnogi od nas izgubili i par kilograma u procesu. U skorije vreme ovu dijetu mogli ste da sprovodite uz #icebucketchallenge, #zorannahstyle, #navijajzakomšije i mnoge druge virtuelne abortuse ljudske gluposti kojima imamo sreću da budemo zatrpavani na dnevnoj bazi, a iskreno se nadam da i u tamo nekoj aproksimativnoj budućnosti nećemo ostati uskraćeni za postove, komentare i internet-kampanje štetne po naše ganglije...i donji veš.
No, ovde nije reč o kakvim običnim glup(ačk)im postovima i sličnim svemrežnim bezazlenostima (svemrežje, novokroatski za "internet", bajdvej) već o jednoj ozbiljnoj zarazi koja je preko Tnjitera zahvatila ogroman procenat uslovno civilizovanog sveta i pripretila da ukrade Božić Batu, sa sve silovanjem istog u kedlavi čmar. Kako sad to??, pitaju najnepoverljiviji među vama i već puštaju CCleaner (ovde preuzmi za tvoj android) da im vršlja po korteksu malog mozga i briše unose o svakodnevnim sranjima što ih prave opšteraspomamljeni fanovi džihada diljem ove planete, aman, bre, mudžosi, oli ćete se smiriti više, 72 device u mleku i medu vam jebem da vam jebem?!
ISIS, Boko Haram, Talibani i ostali manji zaljubljenici u navodnu reč Alahovu ubijaju nevin narod širom sveta, istrebljuju čitava sela, gradove, uleću u škole, kafiće, tržne centre, javno muče i pogubljuju, pozivaju muslimanski živalj da se digne protiv establišmenta u kojem nije većinski entitet...a taj establišment kritikuje, analizira, još malo kritikuje, upućuje oštar protest, analizira i, konačno, putem socijalnih mreža diljem svemrežja (a do jaaaja je reč, realno) zajednički se bori protiv gorepomenutih fanatika najapsurdnijim oružjem mogućim - jebenim heštegom. Pa, mislim: koliko konformistična, usrana ljušturetina treba da budeš pa da na otmicu 300 devojčica iz internata reaguješ tako što ćeš repostovati onaj transferogeni hešteg "#bringbackourgirls" ili da na skori incident ("samo" dvoje mrtvih, otud je i "samo" incident) u Sidneju repostuješ hešteg "#illridewithyou", jer se tamo neka zabrađena usrala od vožnje u javnom prevozu zbog straha da će neki stanovnik Sidneja da je pogleda popreko zbog sranja što ga napravi njen sunarodnik?!?! Ma, ne seeeri da će da te pogleda popreko, znači, koja je to šovinistička svinja!
Uostalom, iznervirao sam se sada do jaja, napišite dole šta mislite...osim Agilnog.
Svet je zaista mali.
Katrinu Dawson, nisam poznavao lično. Ustvari, nikada nisam čuo za nju do pre neki dan. Ona je, naime, bila najbolja prijateljica žene mog kumčeta Dejana, koji se rodio u Beogradu ali čitav svoj život živi i radi u Sidneju. Poginula je pre neki dan, u opsadi Lindt-ovog kafića u istom gradu, kada je islamski ekstremista pucao u nju dok je štitila jednu trudnu ženu. Sama je bila majka troje...
Nije Svet mali,nego mi Srbi imamo puno rodbine...
A:Znas sa kim sam sedeo u busu za Beograd?
B: S' kim?
A:Sa Andjom,sestrom od tetke od decka najbolje drugarice mog brata od ujne.
B:Nemooj da pricas...Kako je svet mali...
Oblast zemaljske kugle koja obuhvata sve ono osim tamo gde ste vi. U Beli svet odlaze "naši". Tamo vrše interakcije i mešaju se sa lokalnim življem.
*Još sa 15 godina spakovao je kofer i violinu u otisnuo se u Beli svet.
*Naši u belom svetu - rame uz rame sa bilo kime!
Za,uslovno rečeno,normalne,obične ljude,on je
težak ludak,nikome shvatljiv,apsolutno nenormalan.
Alternativno obrazovanje,umetnički pogled na svet,senzibilna percepcija,
teške socijalne prilike,nesrećno detinjstvo,genetska predodređenost,
kriminogena sredina,pripadnost političkoj partiji,teška alkoholisanost,
niti bilo šta drugo ne može običnom svetu objasniti takvo ponašanje.
Osim da ima svoj svet.
Toro,lokalni klošar.Dobio je iznenada neko nasledstvo iz Australije.
Pominje se da je u opticaju bila cifra od nekoliko desetina do nekoliko stotina
hiljada dolara,možda američkih,a možda australijskih.
Toro se okupao,sredio kupio nekoliko odela i počeo da izlazi na fina mesta.
Sve gradske face su bili Torovi najbolji drugovi.
Pošto Toro nije imao vozačku dozvolu,imao je ličnog vozača,
koji ga je svakodnevno vozio Rent-a-car automobilom.
Jednom je trebalo da gostuje Van Gogh u gradu,
ali opština nije imala para da plati dogovoreni iznos,tako da je Toro iskeširao.
Ceo grad ga je tapšao po ramenu.
Posle nekih godinu ipo ili dve,para je nestalo.
Toro sada ponovo klošari po gradu.Nosi neku torbicu i prljavo,pocepano odelo.
Ponekad mu neko da neki dinar,on kupi pljeskavicu sa dosta priloga,
meso da kerovima a on pojede lepinju sa prilozima bez mesa.
Neki mu se sada smeju i kažu da je ispao glup jer je dozvolio da ostane bez para.
Neki kažu da ga prosto boli kurac.
Neki kažu da ima svoj svet.
Svet koji je ispravan. Jer nemoguće je da pojedinac bude u pravu, a da čitav svet greši. Dakle, svet satkan od sluzi i prašine, a opet tako ironično čist i neokaljan. Svet u kom svi zaboravljaju da je on, upravo on, sastavljen od pojedinaca, onih istih koji nikad ne mogu biti u pravu. Čitav svet, crn u svojoj biti, je beo. Crno je belo, masa je pojedinac, ispravno je pogrešno. I kad kažeš da ideš u "beli" svet, ti ustvari ideš, gladan slave i žedan moći, da se utopiš u tom blatu. I naša zemlja je "svet" u malom, i naša zemlja je "bela". A ti opet ideš. Zašto? Svinje su svuda iste i blato je svuda isto. Sve je jedna bezlična kaša. A to pojedinac, ma kako moćan i motivisan bio, nikako ne može promeniti. Al' svi misle da je negde, bilo gde osim ovde, bolje. Ali nije, sigurno nije. Sve su to samo nijanse. Tako je, kako je. Svet će ostati isti, gde god da odeš. I zato, sedi tu gde si, jer ionako nisi ništa bolji od ostalih. I da jesi, nisi!
Grupa NN lica, čijih kritika se plaši većina ljudi, naročito roditelji i starije osobe.
Iju, pa šta će svet reći?
Mesto unutar moje lobanje u kom je sve moguce.Kad nas pravi svet smori,izjebe,ili sta vec povlacimo se u nas mali svet stvoren od magicnog konca a granice su mu granice same maste.Kazu da jedna poseta leci bolje nego bilo koja droga
Svi ga imamo,jedni su beskonacni,a drugi opet jako mali jer nemaju svi mastu deteta.Neki imaju mastu stogodisnjeg starca sa zakrecavanjem.
