Karakteristika osoba kojima je svejedno u određenoj situaciji. Neće se kajati, ma kakav izbor napravili. Iako većina ljudi vodi računa ovakve osobe se nose mišlju da je život jedan i da treba uživati u njemu.
- Petre opet kasniš!
- Ma daj, kao da je bitno, stigao sam sad, ajde daj poljubac.
- Ovaj put je stvarno previše. Ja znam da ti ulaziš u prvi bus koji ti naiđe ali to nije opravdanje da baš ove večeri stigneš na pola obroka, da znaš da su moji baš ljuti.
- 'bro veče Anini roditelji, ako ste završili otišao bih sa vašom ćerkom gore da se malo zasladimo pošto vidim da dezert niste poslužili.
.....
- Tebra kako možeš da šetaš sa Gogom?
- Što bre, baš je zanimljiva devojka?!
- Možda, ali za ljude pored kojih prođe. Ima baš čudan, da ne kažem odvratan stajling.
- Aha, ti zbog toga pitaš. Ma prošli put sam je čekao pola sata, pa sam joj rekao da uđe u prvo što naiđe u ormanu. Jeste da se loše obukla ali brzo ću je ja svući kasnije, ništa se ne sekiraj.
.....
- Jel si čuo za Mareta?
- Jesam, budaletina, tako mu i treba kad pametuje da treba ući u prvo što naiđe.
- Ali jel znaš da ga to što je na'vatao skrndelja nije uopšte pogodilo iako su kasnije došle one kurvetine.
- Ma važi, to je zamaskirao, aj što je skrndelj, nije ni on lepotan, nego je i trandža.
-Deda, otkud ti? Zar ti nisi...
-Jesam sine. Prošetajmo malo...
Nacija. Ista istorija, jezik, zajednička prošlost, kultura. Isti vladari, gospodari, isti ratovi, ubijanja i silovanja. Rođen u prelepom mestu, okružen divnim rekama i planinama, dobijaš pečat. Par slova određenog redosleda. Nevidljiv i prazan, ali bitan. Tako ti kažu. Jer TO si ti. Taj pečat.
-Jel znaš gde ti je otac?
-Znam. Otišao je da se nas brani.
-Da ubija. Otišao je da ubija...
Par desetina kilometara dalje rođen je on. Dete. Da, ali sa drugim pečatom. Par drugačijih slova. Biće nečije dete, pa nečiji otac, nečiji deda, nečiji prijatelj. Možda će biti čovek, možda ne. Biće tvoj neprijatelj ako tako neko odluči. Par stotina kilometara dalje rođen je još jedan novi život. Ali ovaj put sa tvojim pečatom. Taj je bitniji od drugih. Dalji ali bliži. Unutar tvoje linije.
-Otišao je tebe da osveti. Oni su nas napali.
-I po mene su došli zbog osvete. Kao što će i tebe poslati da nekoga osvetiš. Ko su oni? Ko smo mi...
Delićete istu krv. Tako bar kažu. Isti pečat - ista krv. Taj je tvoj. Naš. Onaj sa druge strane linije nije. Iako zamišljena, ona seče dublje od noža. Razara ljude. A krv je ista. Posebno kad se proliva. Kad svačija teče. Tad svi vide da je samo crvena. Pomešana. Tad je kasno.
-Oni su prvi napali nas pre osamsto godina.
-Godina. Isto to i oni kažu. Jel to razlog ili opravdanje? A pre koliko mrtvih i ubijenih je sve počelo? Koliko zaklanih? Pre koliko silovanih, razorenih porodica, prekinutih ljubavi, krcatih grobalja, razbacanih kostiju? Uplakanih žena, uništenih detinjstava, zapaljenih kuća, škola i sela...
Ko određuje granice? Vlasnik naših života. Određene su. Možda će se malo menjati. Ali će se opet iznova ubijati zbog njih. Razlog će se već naći. Zbog prošlosti ili budućnosti krv će opet teći. Zbog nečije odluke. Sve dok ima krvi.
-Jel vidiš onu devojčiću? Pogledaj joj plavu kosicu. Repiće joj je mama napravila a crvenu haljinicu tata kupio. Vidi kako veselo bere cveće.
-Ne vidim ništa. Gde je?
-Ti je nećeš videti. Ne možeš. Niko nikad neće. Za dve godine bi krenula u školu. Učila, stekla drugove, rasla polako. Kasnije bi se zaljubila, volela, bila žena i majka. Živi život dete moje. Oni za koje se svete bi želeli da živite u miru. U pravdi. Svi smo isti ljudi, ista stoka. Nemoj biti ničija imovina, ničiji rob. Da bi se što više njih videlo...
Možda najlepši odgovor na pitanje šta je zapravo uspeh u životu?!
Ima ljudi koji čitav život jure novac. I oni se odriču sveg što je zapravo bitno u životu, samo da bi skupili što više papira. Valjda u toj jurnjavi i ne primećuju obične radosti, nikad ne zastanu da čuju pesmu, al jebeš pesmu, nikad ne zastanu da čuju mladost kako ječi za njima. Oni proćerdaju život i tek negde na posletku shvate besmislenost svog postojanja. Za njih mnogi kažu da su uspeli, jer su bogati.
*
Postoje i ljudi koji jednostavno znaju da greše, ali opet ne mogu u toj gluposti stati. Njih boli što u svom bogatstvu, osećaju samoću, pa kupuju prijateljstva, kupuju ljudski govor. Oni čitav život provode u očajanju, ali se bolesno trude da to prikriju makar pred drugima.
*
Opet postoji i onaj sloj koji nema ništa, a opet je zatrovan. Oni se vode po onoj, ako nemam ja, pa neka nemaju ni drugi. I oni nemaju nikog bliskog, ali ih ljudi opet malo više shvataju, jer veruju da makar nisu od dobra poludeli.
*
I da nije sve tako crno, postoje i oni koji su po svom nastanku predodređeni da budu pre svega ljudi. Oni uglavnom nemaju mnogo, ali nikada ne kukaju na svoje siromaštvo, jer opet svesni su svog bogatstva. Znaju da ako nemaju suprugu da izvedu u restoran, a oni će je provesti kraj uličnog svirača i za nekih 500 dianra naručiti njihovu pesmu. Oni će naći opravdanje i za sujetne, proklete i pohlepne. I dok oni uživaju u svojoj dobroti, drugi će im zavideti, nesvesni da su se takvog života sami davno odrekli. Jer kako reče meni jedan čovek:
-Ne može svako biti šampion, ali može biti čovek.
Kontrakultura od krilatice novo normalno.
Danas postoje mnoge inicijative.
Osuvremenjavanje kurikuluma koje idu u korak s vremenom gdje i roditelji prakticiraju cjeloživotno obrazovanje jer ništa ne razumiju od onoga što trebaju objasniti svojoj djeci pa slave kraj godine skupa sa svojom djecom dok ne shvate kako će izaći na kraj s njima tri mjeseca bez škole.
Interkulturalizam gdje se prožimaju sve kulture u jednoj, ali ne i civilizacijski krugovi; smanjivanje etnocentrizma Europe, ali zasnivanje kompletnog društva na europskim vrijednostima.
Održivi razvoj koji se treba integrirati u kapitalizam čija je glavna stavka konzumerizam. Nabij trokut u kocku pa se čudi što neće ući. Problem što krave prde u masovnoj proizvodnji pa preporuka, koja ima jednaku snagu kao obvezatnost, ali bez oštrog tona, da se jede 3 D isprintirano meso s posteljicom od paštete od insekata; hoće oni malo sutra doći na vrh hranidbenog lanca u slučaju atomskog rata - malo morgen.
Transhumanizam koji ideološki predviđa budućnost na temelju jedne vizije, istine što je kontradiktorno s postmodernoj u kojoj se odbacuju veliki narativi i zalaže se za pluralizam mišljenja. Ironično, transhumanizam i interkulturalizam su nespojivi. Naravno prisutan je argument strme padine (slippery slope) gdje se odbacivanje ove možebitne budućnosti kao jedine moguće koje treba bezuvjetno prihvatiti jer u protivnom: Ljudi, spašavajte se. Apokalipsa. Ukucava se GPS za Armagedon.
Odbacivanje uvođenja kritičkog mišljenja u školama jer to sugerira da suparnička strana (koje crne strane u školi kao ideološki neutralnoj instituciji, jel'te) koja ide na vjeronauk ne razmišlja. Putine, baci bombu i budi precizan kad se Bog nećka već tisućljećima.
Prozivanje ljudi koji nisu završili fakultet kao opravdanje za loše ekonomsko stanje u državi jer je normalno da samo obrazovani ljudi mogu priuštiti elementarne potrebe pa da čak i žive. Zamislite! Doduše, i ovo je na Balkanu naopako.
Okrivljavanje globalnog zatopljenja dok je Las Vegas zatrpan snijegom, a krokodil Dundee se ne može hrvati s aligatorima na Floridi od usrane snježne mećave. Nema veze što su električni auti, romobili stari kao ideje 100 i više godina. Što bi mi bez Tesla automobila i njihovog eco friendly utjecaja na smanjenje ugljičnog dioksida. Nema veze što jedini zvuk koji proizvodu je taj kad pregažena žrtva ispusti posljedni izdah.
Inzistiranje na upoznavanju i iskorištavanju novih svjetova dok se još nismo naučili brinuti jedni za druge. Istraži prvo morske dubine o kojima nitko skoro ništa ne zna osim kapetana Nema.
Dvorske lude, harlekini, klaunovi i skeptici ovoga svijeta, ujedinimo se, braćo. Samo čitavo prevrednovanje svih vrijednosti nas može odvesti u budućnost.
Slučajno,iz neznanja,nebrige,lenjosti.Tako što se omaklo.Neko je suviše popio.Trafika sa kondomima je bila daleko.Iz stava ma neće ništa biti,prvi nam je put.Rodila sam pre 3 meseca,nema šanse opet da zatrudnim tako brzo.Tako što je većina na časovima biologije sedela na ušima umesto na dupetu.Ima i studenata kojima je genetika slušana nekoliko semestara služila samo da dobiju ocenu i jedan ispit više u indeksu.
Tako što je nekim roditeljima vrhunac upotrebe seksualne terminologije-PIČKA TI MATERINA i JEBEM LI TI...
Tako što savetovališta zvrje prazna,a o planiranju porodice se nigde ne priča jer su navodno svi otvorenog duha i širokog uma,kakva porodica,ženidba,udaja,deca,rano je za to.Uostalom,ne priča se tamo nekim strancima,pri tom stručnjacima o tome koliko puta,sa kim,čim i gde...I onda čuješ:
-Student apsolvent koji je godinama izigravao šmekera vraća se u svoje selo jer mu je devojka sa kojom je mesec dana trudna;njen otac ga je diplomatskim razgovorom i stezanjem za gušu ubedio da je najbolje da se venčaju;
-Studentkinja buržujka posle nekoliko promenjenih fakulteta i petog raskida sa stalnim dečkom posle 3 meseca kašnjenja saznaje da je trudna;srećni otac je konobar iz lokalnog kafića;
-Majka šesrtomesečne bebe saznaje da je ponovo u drugom stanju,pita se kako se to desilo kad je skoro rodila;ne radja joj se ponovo ali rodiće pošto muž nema para za abortus;
-Po završenoj višoj školi bivša studentkinja traži muža pod hitno,pošto mora da rodi pre 25-te,žena mora da rodi pre 25-te posle neće moći,pročitala je to u jednom ženskom časopisu;
-Srednjoškolka je u svojoj 17-oj godini rodila dete sa narkomanom;videla ga je dva puta,jednom na žurci,drugi put na zadnjem sedištu nekih kola;posle par godina saznala je da je umro,mada niko sa sigurnošću nije mogao da joj kaže da li od predoziranja,ili od HIV-a.Pitam se da li su me lagali tokom detinjstva da deca nastaju iz ljubavi.Pretpostavljam da se pod tim podrazumevala partnerska ljuubav i ljubav prema deci.A možda su me lagali sve ove godine na fakultetu u svim onim knjigama iz genetike,psihologije,pedagogije o bitnosti planiranja porodice.Možda je ljudima opravdanje-Zašto bi bilo šta planirali kad se živi od danas do sutra?Zašto bi vodili računa o nečemu,pa valjda će se kako god bilo nekako provući kroz život...
Čast izuzecima koji smatraju da se i oni nešto pitaju o sopstvenom životu i koji u meri koliko je to moguće svesno donose odluke.
Malo, tiho ribarsko mestašce u Crnoj Gori, nedaleko od miločerskog parka, u slobodnoj zajebanciji katkad zavičaj ljudi koje je izuzetno lako tovariti kao nerotkinje.
-Dobro bre čoveče šta ti se desilo sa mozgom, kako možeš tako da pričaš, pa koristi logiku majku mu jebem, naravno da su vratili Šešelja kao destabilizujući faktor, pa to ti je isti kurac kao izbori u Americi, naravno da će debili da glasaju za Hilari koja hoće pola sveta da spali kada je alternativa jebeni iskrivljeni Tramp, čoveku su sve firme bankrotirale, izigrava budalu za velike pare da bi se iščupao iz...
-Dobro dobro, ali moraš priznati da Šeki ima politički program da se usereš.
-Kakav bre politički program, jesi ti poludeo, čovek se zajebava, igra na kartu maloumnog naroda koji obožava tako neku budalu koja se kurči i zajebava sve redom, alo bre pa ovde će Zmaju od Šipova dići spomenik jebem ti sisu nenormalnu!
-Znam znam, ali mora tako, čvrsta ruka jebiga, dobar je Šeki.
-Ti si bre otišao u kurac, čvrsta ruka, pa ta čvrsta ruka je najveća pička na političkoj sceni, plete samo po Tomi a pičkoustog ne sme da dotakne, samo sere u fazonu "on je bio vredan student", zato Tomu poliva govnima jebote pa to je kao da od cele osnovne škole on osmak uzme da gazi autistično dete iz prvog razreda, kako ti nije jasno da je čovek klasično "evo šta vam je alternativa" sredstvo za plašenje naroda?!
-Da, nego da te pitam da nisi ti kojim slučajem rodom iz Pržna?
-Ne, što?
-Pitam onako.
U svakom žitu ima kukolja, rekle bi babe. Tebe poslovođa smatra za jedini kukolj u svom žitu, pa na sve načine pokušava da te istrebi iz istog, ako me razumeš.
Ja znam razlog za to ponašanje. On je već mator, vršnjak ga slabo služi, a kada im se poklope termini i tada je go kurac na bicikli, proćelav je, žena mu ne da, a ja je razumem. Ne bih mu ni ja dao, da sam na njenom mestu. Slepac, slepi. Jebem ga usta. Druka te kod gazde, beleži svako zakašnjenje, čak i kada je opravdano. Ne treba to trpeti. Nemoj da ga izmlatiš, sramota je tući starije ljude, ako nije stariji, onda je malouman, pa je opet gre'ota. Napuši ga, istresi sve iz sebe, ko ga jebe, nećeš na svadbu da ga zoveš... Kad ovo učiniš, bićeš automatski isteran sa posla, ispašćeš džukela, a za neke što moraju da ćute, jebiga, 'rane dvoje usta kod kuće, bićeš heroj. Više nećeš gledati njegovo pogano lice, a u firmu nećeš moći ni da se vratiš, pa makar gazda bio furundžija koji ti predlaže seks na njegovoj jahti. Zatvorićeš vrata guzicom, bratić.
-Opet kasnite, kolega... opet. Treći put u ovaj mesec. Možda vi mislite da se ovdi radi kao u Jevropi, od pola devet?
-Auuu, šefe... znate da živim u staroj zgradi, lift jebe pa rastura, predsednik stanara štekuje ključ od lifta, a senilan. Morao sam da čekam ove iz stambenog.
-Kolega, to opravdanje svojoj mami da prosipaš, ovdi toga nema. Nesam ja džabe završav'o fakulteti za ovo mesto... moraću te tužim kod gazdu. A i nesi neki radnik, ja ti kažem. Em, malo-malo ne dođeš na pos'o, kao fakultet, a ja ti gledam kroz prsti.
-Čekaj, rođače da te ja pitam... koji ti problem imaš sa mnom?
-Nemo' sa taj ton da mi se obraćaš, letećeš naglavačke...
-Vidi, bajo. Pun mi te kurac. Da, kurac. Nemoj me gledati tim alkoholičarskim očima, ovde neki moraju da ti ćute, jebiga, ljudi hrane decu od ove kurčeve plate, ja ne moram. Imam samo mačku, a ona može da juri skakavce i leptire, tako da me baš zabole.
-Kolega...
-Nisam ti ja kolega, nakazo iz pakla, proćelava. Imaš sreću što možeš otac da mi budeš, inače bih te odveo dole u magacin...
-Vi to meni...
-Nisam završio... pošalji me kod gazde, molim te. Taman i njemu da kažem šta mi je na duši, pa da se svi teramo u kurac... Narode, budite dobri. Ovaj bandit će i onako za godinu dana u penziju, pa nećete morati da delite vazduh sa ološem...
.............
-Bi dobar dečko ovaj...
-Aham... šteta što zatvori vrata guzicom, mogao je da mu prećuti.
-Ma, daj. Ko bi mu ćutao? Od kad je mali smuvao onu iz personalnog ovaj mu se popeo na leđa. Neka je.
-Da l' će i gazdu da napuši?!
-Čućemo sutra kad dođemo u firmu... tu je Mira sekretarica, ona će ti sve prepričati...
Tačnije, bolje da se odmah živi zakopamo. Reč je o zaključku, koji se da izvesti na osnovu svih- većinom srpskih- teorija zavere o tome čime nas sve Veliki brat polako, ali sigurno ubija. Kada se sve ima u vidu, smrtnost bi trebalo da bude približno 100% u narednih nekoliko godina.
Krenimo od sitnijeg prema krupnijem:
1. Strane bombone, žvake, a bogami i čokolade
Po pravilu, kancerogene i u velikom broju slučajeva izazivaju rak, jer imaju te famozne emulgatore. Dobro. Recimo da nisu zdrave kao "Negro" i domaće mentol-bombone, ali ako ih je toliki svet preživeo, valjda neće kod nas izazvati scene strave i užasa. Nešto što se ranije uglavnom koristilo kao opravdanje da se deci ne kupi čokolada, preraslo je u pravu paranoju.2. Paradajz
Prema teoriji zavere staroj oko 10 godina, dosovski režim je rešio da zatre domaću poljoprivredu uvozom stranih, genetski modifikovanih paradajzeva. Mada je do uvoza mnogo toga zaista došlo, paradajz je bio na posebnoj meti, jer su navodno, mnogi ljudi osetili određeni šmek ribe u njemu. Naravno, odmah su se stvorili vajni "naučnici", koji su dokazali kako se delovi ribljeg genetskog koda usađuju u paradajzove ćelije radi lakšeg uzgajanja.3. Domaća poljoprivreda
Ubrzo, pristalice uvoza hrane su uzvratile udarac. Neko je iskoristio činjenicu da nas je NATO 1999. godine gađao bombama sa osiromašenim uranijumom i naučne konstatacije da će neke vrste zračenja nestati tek za nekoliko miliona godina. Ubrzo se "ispostavilo" kako je cela zemlja (zemlja kao tle) izuzetno ozračena, i da je sve što raste po Srbiji (i to samo po Srbiji, jer radijacija, jelte, pažljivo gleda gde su granice) izuzetno radioaktivno i ne sme da se jede. Neki "blaži" naučnici su savetovali da se samo dobro opere sve što se jede.4. HAARP
Ne samo što nas truju radioaktivnom i genetski modifikovanom hranom, već su rešili da nas pretvore u zombije. Prema dosta nedavno plasiranoj teoriji, američka vojska je u saradnji sa domaćim poslušnicima instalirala u okolini Beograda antenski sistem HAARP, koji (kao i svuda po svetu) treba da utiče na našu svest, te nas učini američkim poslušnicima i robovima.P.S.: Ipak, perite sve što jedete. Ne zbog ozračenosti, nego zbog pesticida!
Republika e Kosovës je miroljubiva država na jugu Evrope (čiji je sastavni deo), kroz istoriju ugnjetavana i osvajana od strane velikih naroda...
Njena istorija počinje u neolitu, osnivanjem (za to vreme napredne) civilizacije, poznate kao Vinça-Turdaş culture, Najnovija istraživanja na tu temu, pokazuju da je upravo ta kultura, postala kolevkom evropske civilizacije, i da su stanovnici iz naselja u dolini onoga što danas zovemo Rrafshi i Dukagjinit (Metohija), krenuli na jug, na letovanje... i osnovali ono što danas znamo, kao Antičku Grčku... Boreći napred se kroz istoriju Narod Republika e Kosovës, je prolazio kroz razne promene i mnoga teška vremena... Invaziju Slovenskih plemena u VI-om veku, dočekao je nespreman... Bila su to teška vremena za napaćeni narod tada već međunarodno priznate Republika e Kosovës... Miroljubiv narod, nenaviknut na borbu, bio je laka meta krvožednih okupatora, koji su sebe nazivali Srbima... Plač, lelek, i krici su odjekivali nekada pitomim dolinama Republika e Kosovës... Svaki trag predhodne slavne istorije naroda Republika e Kosovës, zauvek je uništen... Deo stanovništva je pobegao u nepristupačne vrleti Ilirije (Albanije), gde se stopio sa starosedeocima i stvorio moćnu Imperiju Republika e Shqipërisë... A ono malo stanovnika što je ostalo stopilo je se, sa osvajačkim Srbima, čije je ime, jezik, kulturu, običaje, pismo... preuzelo, ali zadržalo svoje shqptarskië koreni, nastavljajući da na teritoriji Republika e Kosovës, gradi novu civilizaciju, ne toliko naprednu kao staru, ali ipak, na vruncu svoje moći, najjaču u tada poznatom svetu, poznatu kao... Srpsko Carstvo!
Iz perioda srednjovekovne Republika e Kosovës danas imamo mnoge gradove, kao sedišta državnosti:Prishtinë, Mitrovicë, Gjakovë, Pejë, Shtërpcë, Prizren, Dardanë, Leposaviq, Lypjan, Zveçan, Obiliq... kao i neprocenjive spomenike kulture, zaštićene od strane UNESCO-a i UÇK... Važno je napomenuti da su potomci nekadašnjih Srba-osvajača (koji su se razvijali na severu), u više navrata, uništavanjem pokušavali da zatru sve tragove slavne istorije Albanskog naroda na tlu Republika e Kosovës... Neki od tuh spomenika, i danas uprkos teroru Srba, stoje i prkose svojom lepotom Srpskim ugnjetačima... dovoljno je pomenuti Graçanicë, Pejë Patrijarshyë, Deçanë, Malishevë... pa da se shvati da istorija Albanskih naroda, ne može da se izbriše ni jednom zločinačkom agresijom velikosrpskih osvajača...
Republika e Kosovës je krenula putem moderne svetske istorije, oslobođenjem od srpskih okupatora, u Kosovskom boju, kada je uz pomoć Turaka Osmanlija vojska nove Republika e Kosovës porazila desetostruko nadmoćniju vojsku srpskog imperatora i vlastodršca Cara Lazara... Međutim ni ovom pobedom snovi o ponovnom uspostavljanju Republika e Kosovës, nisu ispunjeni!
Predhodnim ratom iscrpljenu Republika e Kosovës, Osmanlijske vlasti su lako stavile pod svoje okrilje... ugnjetavajući i tlačeći pokoreni narod... Da bi sačuvao goli život, narod je masovno počeo da prelazi iz katoličanstva u islam... oni koji se nisu hteli pokoriti, u dva navrata su organizovali velike seobe stanovništva na sever... Nihovi potomci i danas se nalaze u ropstvu u državama čiji su osnivači bili... Repiblika e Vojvodinë, Republika e Shqip krainë, Republik e Shqiëpska...
Mnogo vekova zatim, oslabljenu i ostarelu Tursku imperiju, probuđeni Srbi počinju komadati i stvarati kvazi držve... posle osnivanja Kraljevine Srbije, pogled su skrenuli na nezaštićenu Republika e Kosovës... silovitom vojskom, uz pljačku i pokolj nesrpskog stanovništva, srpska vojska je izašla na Jonsko more, ostavljajući za sobom miris vatre i dima...
Srpski okupatori su uništili sve dokaze o postojanju slavne Albanske istorije na tlu Republika e Kosovës, sve tekovine kulture, pripisali su sebi... čime je otpočela masovna kolonizacija Kosovë srpskim življem. Narod je masovno stradao prilikom svetskih ratova, Shqiptarsky narod, boreći se na strani saveznika pretrpeo je stravičan teror od strane Srba, međutim ni naša južna braća nisu bila pošteđena... osvajačka srpska vojska je krenula put Albanije, osvajajući je metar po metar... Sam je Alah bio na našoj strani, desetkujući osvajače hladnoćom, glađu i bolešću... Srpski pohod na Albaniju 1916 završio se neuspehom, ali to nije bio kraj muka...
Usledili su novi napadi, osnažene srpske vojske, i Kosovë je opet potpala pod velikosrpsku hegemoniju...
1941-1945 donosi nagoveštaje svetle budućnosti... Boreći se na strani saveznika Shqiptarsky narod je uspeo da da stvori osnove buduće države iako pod velikim pritiskom fašističkih snaga Srbije goloruki narod je izvojevao mnogobrojne pobede, ali još nije sazrelo vreme da orlovi ponovo polete...
Kroz mračni period od 1945-1999 Shqiptarsky narod je ugnjetavan i mučen više nego ikad u svojoj istoriji... bez ikakvih prava, pod konstantnim napadima od strane većinskog srpskog življa narod je patio, sakupljao u sebi gnev, čekao... čekao...
Kao opravdanje za svoje zločine Srbi su izvršili strahovit i zverski pokolj više od dve trećine sopstvenog stanovništva na Kosovë... optuživši Shqptarsku manjinu za to... ''osveta'' srba je bila strahovita...
Sa svetlima eksplozije granata nad Beogradom, palo je svetlo na Shqiptarsky budućnost... USA i EU uzimaju napaćeni narod pod svoje okrilje, a Srpski okupatori svesni svojih zločina, od stida begaju na sever, u Srbiju... ostavljajući Kosovë onima, čije sa pravom jeste...
17-og februara 2008. osvanuo je novi dan za Republika e Kosovës, i nova stranica u istoriji evropskih naroda, ispisana krvlju oslobodilaca slavne UÇK.
S' obzirom da je Republika e Kosovës međunarodno priznata država svaka aktivnost srbije u pogledu ponovne okupacije je nerealna i neosnovana... Istorija je na našoj strani, međunarodno pravo je na našoj strani, svet je na našoj strani...
Jer Kosovë je naše!!! Shqiprasko je bilo, jest' i biće...
Kosovë je srce Albanije...
Ili bar tako piše u udžbenicima istorije na Kosovu i Metohiji...
Kao manijakalni ljubitelj ove igre, trazio sam po internetu neke informacije o istoj. Put me je doveo bas ovde i od tada sam postao drug clan i deo Vase druzine. No, posto smatram da imam tu cast da igram najbolju verziju mau-maua na svetu, iznecu Vam pravila.
Osnovno je da svaki igrac na pocetku dobija 6 karata, a onaj koji izbacuje karte na talon ima pravo da zadrzi tri karte ako su neke od "jacih". Ako je i cetvrta karta "jaka", onda se moze ponoviti secenje, ili (ako vas mrzi da ih ponovo mesate), dodeljuju se onom ko ih deli. Na talon se izbacuje karte i poenta je da na isti izbacujete ili istu kartu, ili kartu u tom znaku. Pobednik je onaj koji ostane bez ijedne karte ( naravno ). U trenutku kada imate dve karte, izbacujete jednu i jedna vam ostaje, duzni ste da kazete "mau-mau" ( svaki put kada ostanete sa jednom kartom, makar 100 puta u istoj partiji) . Ukoliko to ne ucinite i neko vam sugerise da niste to rekli, po kazni uzimate jos tri karte. Kada nemate kartu kojom mozete poklopiti kartu na talonu, duzni ste da uzmete kartu iz spila. Ukoliko ni ta karta ne odgovara, samo kazete "dalje". Niste duzni uvek da izbacite kartu i ako imate znak ili kartu koja je na talonu, vec imate pravo da taktizirate.
Igra se sa dva spila.
Pravilo "uletanja" : Pravo da izbacite neku od "nejakih" karata, onih sto nemaju nikakvu funkciju. Dakle, i ako nije red na vas da igrate, a na talonu se pojavi karta identicna onoj koju i vi imate u rukama, imate pravo da je izbacite pod uslovom da igrac koji je na redu da igra ne spusti neku kartu pre vas. Ukoliko krenete da je izbacite, a taj koji je na redu izbaci kartu pre vas- nema kazne, samo ste osteceni za to sto su drugi videli vasu kartu.
"Jake" karte: Kecevi, mala dvojka, sedmice, osmice, devetke, pubovi, dame, dzoker.
KEC- Nikada ne sme ostati nepokriven. Ukoliko imate keca karo, preko te karte mora ici neka karta u karou, ili pub ( nebitan znak, jer njime odredjujete znak ). Mozete i da izbacite nekoliko keceva jednog preko drugog, i naravno, karta u znaku poslednjeg keca na vrhu ili pub, za kog nije bitan kec ispod.
Mala dvojka- Ukoliko je na talonu dvojka ili tref, a igrac koji igra posle vas izbaci tu kartu, uzimate 4 karte. Ako imate dzokera, imate pravo da ga momentalno iskoristite u sluzbi male dvojke i da taj koji vam je bacio uzme 8 karata, umesto vi 4. Naravno, to pravilo bumeranga vazi u nedogled, dokle god imate male dvojke ili dzokere u rukama. :) Igra se nastavlja u suprotnom smeru ukoliko je neparan broj dvojki izbacen.
Sedmica- Onaj kome je bacena, po kazni dobija tri karte. Naravno, ukoliko vam je bacena, imate pravo da i vi izbacite istu, tako da sledeci uzima 6, ako se nastavi niz, sledeci 9, itd... Desavalo se da neko dobije pola spila u rukama za vreme tog i takvog niza.
Osmica- Preskace igraca. Ukoliko je vi izbacite, ne igra onaj koji igra posle vas, vec onaj posle njega.
Devetka- okrece krug. Iskreno, mi je nismo praktikovali, ali kada sa nekim drugim drustvom igram, ona ima znacaj. Dozvoljeno je bacanje devetke na devetku.
Pub- Menja znak. Sme da se izbaci na bilo koju kartu osim na puba kojim je upravo promenjen znak. Dakle, npr. , na talonu je bila sedmica srce,a vi izbacujete puba list i kazete da menjate u tref ( mada, postoji stara mau-mau izreka da se u tref nikad ne menja,zbog male dvojke :) ). Nakon toga ste duzni da izbacite tref. Ukoliko neko izbaci bas puba tref preko te karte ( ima pravo da ga izbaci kao kartu u sluzbi tog znaka, ali ne moze da menja znak ), igrac koji igra nakon njega ima pravo da izbaci puba i da promeni znak, posto pub na vrhu nije menjao znak, vec je bio iskoriscen kao obicna karta. Ukoliko zavrsite pubom, pobeda vam se racuna duplo ( osim u navedenom primeru pub-na-puba ).
Dama- Kupis i cutis. Kada igrac pre vas izbaci tu kartu, uzimate kartu na spila i ne igrate.
Dzoker- menja svaku kartu.
Pobednik je onaj koji ima najmanji zbir u trenutku kada neko od igraca ima 505 i vise. Nakon partije, jake karte se broje po 10, pub i dzoker po 20, a obicne koliko i pise na njima. Kralj se broji 10. Zbir se zaokruzuje ( imate 67, pise vam se 65, a ako imate 68, onda 70 ).
E, sto se tice pisanja poena pobedniku, pripadnicima stare garde maumauista se ovo sto ce videti nece svideti. Naime, obicna pobeda se pise sa -40, a dupla pobeda -80. Obrazlozenje, opravdanje, razlog: Covek je na rubu propasti i ima 495 poena. Zavrsava pubom i pise mu se dupla pobeda. Doticni ce se tesko iscupati iz ambisa "pobedicom" od -20 ( cuo sam da se kod nekih pobede pisu -10 i -20 i najezio se ). Takvim pisanjem (-40, -80 ), unosi se dosta vise uzbudjenja i neizvesnoti u samu igru.
Dokaz nase manijakalnosti je taj sto imamo i jednu izmisljenu kartu koja je svemocna, ali sa kojom mozete da nadrljate ukoliko vam ostaneza brojanje. Ta informacija bicu dostupna svim zainteresovanim mau-mauistima. :)
Pokusajte da igrate ovako!
Pera, Mika i Laza.
Na talonu je petica srce. Pera izbacuje sedmicu srce, Mika na tu sedmicu dodaje sedmicu list. Laza kupuje sest karata jer nije izbacio sedmicu ili dzokera.
Laza izbacuje puba srce i kaze da je i d ne menja znak, da je i dalje list. Pera kupuje kartu, jer nije imao (ili hteo) da izbaci neku i kaze dalje, jer i dalje nema (ili nece da izbaci). Mika izbacuje damu list i Laza ponovo kupuje kartu.Na talonu je dama list, a Pera izbacuje damu karo i sada Mika kupuje kartu. Laza izbacuje osmicu karo i Pera ne igra, jer je preskocen, vec je na redu Mika.
Na talonu je osmica karo, a Mika izbacuje osmicu tref i preskace Lazu. Pera izbacuje malu dvojku i smer se okrece ka Lazi, koji treba da kupi 4 karte ukoliko nema odgovor. No, Laza izbacuje dzokera, koji je u ovom slucaju iskoriscen kao mala dvojka, pa umesto da Laza uzme 4, Pera kupuje 8 i nakon njega igra Mika... :)
Poremećaj percepcije. Živahne, čudnovate, fantastične, voljno izazvane iluzije koje se javljaju pri posmatranju nejasno definisanih ili nepostojanih i prolaznih slika. Kako početak, tako i kraj ovih opažanja u potpunosti je voljno kontrolisan.
Otpočnemo odnos, kakav takav… Više nikakav, no ‘ajde. Ponekad se čini u redu da ga prihvatim sa osmehom i pridružim ti se u suludoj igri za koju znam da nikuda ne vodi. Uostalom, zašto bi svaka igra morala da ima svrhu? Tu i tamo se ipak setim da vreme neminovno protiče dok se mi zavitlavamo. Svako traženje forme zahteva vreme, tešim se. Naročito kada je neko tako originalan kao mi.
Ponekad ti svejedno zameram takav način igre. Znaš da živim po planeru. Jednog dana ću ga simbolično spaliti. Znam koliko ga ne voliš.
Možda je najpametnije da okončam čekanje. Da pustim kamen niz brdo.Avaj, u poslednjim trenucima svog ambivalentnog konflikta ipak odlučujem da se vratim u već odavno izgubljeni meč. Sta fali da otplešemo jos jednu rundu, kada smo već do ovde stigli? Shvatiš ponekad da me povređuješ u banalnosti kojom opervažiš svaki naš razgovor, pa naprasno odlučiš da nestaneš. Ostaviš me samu pitajući se kuda si nestao. Kliše je pozdraviti se pri odlasku.
Znaš da mozeš da sve u trenu ispraviš.
Nenadano se vratiš nekoj besmislenoj formalnosti, pritom rušeći sve one snove koje sam dotada gradila. Kažem "gradila", jer je to uvek bio privid zajedničkog građenja. Ti nikad ne učestvujes. Ne znam čemu svo čekanje. S vremena na vreme u tvom kukavičluku i nemogućnosti da mi kažeš jedno sasvim jednostavno "ne", nazrem iskru osećanja. Pomislim da ti je stalo. Uvek se javiš tek toliko da mi poremetiš mir i podsetiš me na sve ono sto osećam prema tebi. Mozda ne treba da ti svaki put ushićeno odgovaram. No, kasno je sad.
Kako sam?
Pitaš ovlaš.Uvek bolje nego ti, jer ti si uvek loše. Teško je biti dobro, znaš? Lako je biti loše. Ali ja i to prihvatam, ne osuđujuci te. Ludilo je alter ego svake genijalnosti. Hajde da našu priču pretočimo u film. Šta kažeš na to? Ti, uostalom, tako divno pišeš... Ja ću biti neko ko će znati da iza plašta autodestruktivne depresije koji nosiš, uoči tvoje beskrajno vredne dragulje. Ti ćeš znati da u meni vidiš nekog ko sanja iste snove.
Znala sam da ćeš to prihvatiti.
Ti si zahvalan na mojoj sposobnosti da u tebi vidim mnogo više od lepih očiju. A ja sam zahvalna, što sem divnih očiju ti zaista poseduješ mnogo više. Kokonstrukcija. Uspevamo da pripovedamo nama svojstvenu priču. Zajedno pronalazimo smisao. A smisao je, uostalom, tako jednostavna reč.Ipak, uvek zaboravljamo da u našu priču upletemo ono što oni, koje često znamo da osuđujemo (tvrdeći da su za nas isuviše plitki) zovu “realnost”.
Zapravo ja sam zaboravila. Pa sam zaboravila da ti priznam, a onda sam vremenom bivala sve uverenija u to da ono, što razumniji od mene nazivaju iluzijom, zaista postoji kao objektivno. Ti si mi davao opravdanje da u tako nešto verujem. Bivalo je sve tegobnije da išta izustim. Da posumnjam. Jer na kraju - mi smo drugačiji od svih ostalih. Sumnja bi bila greh prema nama.
Bila sam uverena da su ljudi izmislili termin "iluzija" da bi poremećajem nazvali ono što im je neshvatljivo. Prihvatala sam da u nejasno definisanim slikama uočim viša osećanja.A onda si mi pomogao da ih fiksiram i u trenu mi je bilo jasno sve.
U tom trenutku, pareidolija je prestala.Prestala. Privremeno. Dok se nje opet ne uželim.
Nepovrat propuštenih prilika kroz bahatu prizmu filmske replike zapaljenih sela. Svođenje računa na manje popularan način i omaž vozu na koji samo malo okasnismo. Kajanje.
:Radismo onako kako htedosmo i naravno pritom bejasmo valjani, časni i pošteni, već nam sutra nametnuše drugačije! Valjda smo se snašli! Ko danas dohvatio obojke a ko opanke bolji je makar onoliko od onoga što sutra neće ni toliko!... Fora, je l'? Hehe, jepse pesimisto!:
...
- Gazda da dovršim... i samo po još jednu! Duplo plaćam ako treba!
- Ne mere sine... propisi su propisi! Zatvaramo diskoteku!
- A juče je moglo... Pa dajte prijatelji, učinite! Čika Sreto vi me bar znate... Pa moj ćale je klarinet u vašem bendu svirao... Još jedna tura!
- Alo, decxko!
- Ali...
:pljus:
...Da zajebano, tako je... Ekskomunicirati te, tek onako, nenadano... jebeno, skoro kao suza mladih skviterki Lauša, da tako narodski reknem i kršnog Obilića spomenem, Vukovog zalizanog doktora medecine, oficira s ružom, Šmajsera... Pa da, i ja se povremeno rastužim i dozvolim sebi da mi pređe koja kap baklavice ili oka svetog tog... Prošlo je podosta, možda ne godina, kanda nedovoljno, ali 3 656-ti dan sigurno... prdalo se u čabar još onda i to većma mnogo, no ne samo tako javno i tako dramatično... Svi smo mi tako pomalo, pa se posle kajali, plakali, poistovećivali...
- Decxko, grudvaš se, aaa???
- Jok tebra, ja emotivac...
- Aaaa to... evo još šargarepicu umesto nosa i pesma! Ojhaa!
- Aaaa???
- Patetika... i to ona najgora!Hehe, razmišljam nešto, da su me onomad poslali u zatvor, eventualno stavili neku nanogicu, za npr. neko delo koje ću u budućnosti počiniti... :Hmmm! Kako bih kul ispoštovao taj pritvor, valjano:... bar bih imao neko opravdanje dangubljenja a ne epitet mrcine i parazita. Pa nisam ni ja nepismen, pisaću... Da pisaću, hehehe i nepismeniji su to radili i gluplji. Dobro, možda ne gluplji ali zar je to sad bitno, koristiću pseudonim, princ od Luvra, hehe, dobro je to, načitano, bolje nego Bole litar-litar. Luvr, haha... Jebem ti francuski zamak, kuj mu ime samo dadnu? I sve prvnje sprave tamo denuše! Ko u zatvor, dete im...
- Alo Đekile, decxko...
- Nije mi dobro... vidim duplo, my dear Hyde... Sve više sam s njom, čak i kad sam sam... Znaš, žena, opet vidim je, a ona više voli nežnu reč makar bila i glupa nego pametnu, ako je gruba... A često opet nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te i da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje...
- Hahaha... ako se sećaš zajedno smo čitali Tvrđavu, nemoj mi te Mešine fore!
- Ne, ne, naprotiv... ja je čitam i dalje, iznova i iznova i proživljavam i dozivam, ponovo a opet drugačije!
- Na čemu si stari? Maksel devedestka, Đani, lepi Mića, budi Bog s nama nije valjda da si diro moje ploče Smaka???
- Egregor!
- U jebem ti sunce! Najbolje je da ti ipak malo odspavaš!
...
I eto opet se setih te štikle, više onoga iznad... pune su, ali ne previše, ja ih volem... opet jezik moj pogani bi brz pa zasra... a sad bar da ih samo malo, bar one prenesene pulzacije međuprostora...
Titititit...
Titititit...
- Kasniš, ustaj, ajde!
(Aukurac, opet ista priča... Ostalo mi još samo pola pive, mogu s nogu da dovršim čini mi se... a izbacuju me... ponovo! A ono kaže... tadadadadam!)
- POJZEENNN! Odoh!!
- Aa?
Mast hev svake kuće. Ko u kući nema M-57 'tetku' , M-48, ili bar metke 7.92mm, e onda jebiga. Zasnovana na Mauseru K98, odličnog kalibra 7.92x57mm, odlična je lovačka puška, ako je održavana,onda je vrlo prijatna za pucanje. Kad se naviknete, i trzaj postane slab. U ratu su na mnoge postavljani 'Zrakovi' snajperski nišani, stvarajući fantastične snajperske puške. Negdje sam vidio doradu sa 'Dragunovim' PSO-1 nišanom. Kao stvorena za svadbarske prilike, rođenja i krštenja. Na svakoj svadbi, kad počne da 'gori', čuje se pucnjava kao da je bojno polje. Što pištolji, što M-48ice, a ako se negdje nađe, čuje se i M-72 jurišna automatska puška.
Duga je definicija, al', što na umu, to na drumu.
Obred u crkvi je završio. Već pod čokom od silnog ranojutarnjeg nazdravljanja, nenaspavan od zadnjih priprema kod kumove kuće u komšiluku, izašao je iz crkve. Kum mu je po ko zna koji put prišao i nazdravljao. Te za sreću mladenaca, te za mir u kući, te za zdravu djecu, te za ovo, te za ono. Nasmijao se i eksirao još jednu rakiju, ipak se kumu ženio sin, a mlada je bila njegova sestra od tetke, najbliži rod. A sad nazad kući. Majka i sestra će sa ostalom rodbinom, on treba da skoči do trgovine u kupovinu cigareta i da se presvuče u nešto komotnije, mrzio je odijela. Al' ajd', obukao je i odijelo, nije obukao odijelo još od srednjoškolske mature, a što se mora, nije teško. Kada je otključao svoju Oktaviju, sinu mu ideja da bi mogao uzeti malo rakije za put, nema policije, te pozva kuma.
-Kume, mo'š malo odliti, da imam za puta?-reče mu dok je iz auta vadio malu pljosku.
-Ma sve za mog kumića.-odvrati kum, očigledno pijan, te mu odli. Istina, malo je i prosuo, ali je imao opravdanje, jebiga, bio je pijan. Sjeo je u auto i upalio ga, mahinalno vadeći cigarete i upaljač. Obavivši kupovinu, kao vjetar je jurio putem, posmatrajući predjele koje je kao klinac nebrojeno puta gledao dok je busom išao u školu. Ali sad je druga godina novinarstva u Beogradu, a u selo nije svraćao odavno. Brzo je stigao kući, obukao crne džeparice, crne patike i crnu kratku majicu, jebiga, sportska elegancija. Pođe, gore iznad, na puškomet od njegove kuće, je već gorilo. Prolamao se i pokoji pucanj.
-Kum je garant izvadio tetku.- pomisli u sebi, smijući se.
Upaljena cigareta, njegov trejdmark od kada je krenuo u srednju školu.Kada ga ugleda mladenka,zagrli ga i reče:
-Okani se toga. Vidiš ovog moga,sad ni ne pomišlja.
Pogleda u kuma i nasmiješeno reče:
- Papučo jedna.
-Vidimo se za dvije-tri godine.-odvrati kum smijući se.
Nije bio nešto raspoložen, imao je dosta stvari u glavi.Čudo živo, nije bio pijan, a sam je rekao da će biti demoliran. Ima vremena. Muzika je bila odlična, za divno čudo, bilo je svega. Najednom, vidio je kuma kako ga rukom doziva, u drugoj držeći M-48.
-Oho, kume, vadi se i teška artiljerija.
-Jašta kumče, sad kad vidiš belaja. De još jednom da nazdravimo za sreću mladenaca.
eksiranje
-Ti imaš čast da pucaš. Ček' samo da zovnem ovog malog... Momčilo, sine, de donesi svom rođi one metke što držiš.-derao se da nadjača muziku.
Dojurio je Momčilo kao vjetar.Klinac, šest godina maksimalno, ga upita.
-A ti znaš pucati iz puške?- a u pušku zuri kao u Boga, oči k'o fildžani.
-Znam.-reče smiješeći se.
Stavio je tri metka u pušku,i repetirao ju. Opalio je. Prošlo je dosta, rame se odviklo od trzaja, ali bez većih problema je iskontrolisao pušku. I tako tri puta. Svaki put kad bi opalio, prikazao bi mu se otac. Kad je izbacio zadnju čauru, u oku mu zaiskriše suze. Kum, već pijan kao crna zemlja, gotov za zaplakati.
-Eh, da ti je otac živ...- i rasplaka se čovjek kao kišna godina.Stade ga smirivati,ma dobro kume, život je takav, i kum se lagano oraspoloži.
-Lakše malo sa rakijom, treba nešto i za sutra.-reče kumu dok je ovaj odlazio u feštanje.
-Bez brige kumić, sve rezerve su izvučene, ima rakije.
Razmišljajući o tome kako je kum neuništiv po pitanju rakije, u jednom momentu,u vidokrug mu je ušla ona. Nije ju vidio od srednje, on za Beograd na novinarstvo, ona generaciju mlađa od njega. Bili su dobri u srednjoj. Smirivala je istog onog klinca koji mu je bio dostavljač municije, mlađeg brata.
-Intendant je nemiran?
Okrenula se brzo, a njega kao da je metak pogodio. Crni minić, izgledala je kao avion. Istina, bila je prelijepa i u srednjoj, ali sad je starija. Očarala ga je na blic.
-Ohooo, vidi ti njega, pa 'de si Beograđanine, nema te odavno. Pita se narod gdje si nestao, neki rekoše da si zapalio za Moskvu.
-Auf, da bar jesam. Kakva si ti, nisam te vidio pra'o dugo.
-A evo, prva godina faksa, pravo, gura se, ide lagano.
-Drago mi je čuti.
Na to dođoše mladenci, želeći da se slikaju sa njima. Mladenka, čim vidje kako ju odmjerava, prošapta:
-Pamet u glavu.
On odvrati:
-Znaš me.
-Baš zato i kažem.
I odoše. Prateći ih pogledima, u jednom trenutku ona reče:
-Prelijepi su.
-O da.
Momčilo odjuri da se sa nekom klinčadijom njegovih godina igra Bog zna čega.Ostali su sami, a zagasle zrake Sunca su slabo osvjetaljavale nebo, sad već ispunjeno zvijezdama. Mladenci i gosti, oni trijezni,i njihove ljepše polovine su počeli igrati valcer.
-Da li je mlada dama za jedan ples?-upita on.
-Naravno.-odvrati ona.
Tu, u svom tom ludilu, on je pronašao srodnu dušu. Bila je to jedna od najljepših večeri koje je ikada doživio. Jutro su dočekali zagrljeni, ona pokrivena njegovom jaknom koju joj je donio da se ne smrzne, on u kratkoj majici, ali mu nije bilo hladno. Grijala ga je ljubav. Kum, koji nije spavao, ih je zatekao takve. Pozdraviše ga. On i dalje pijan, samo reče:
-Bez brige vi djeco, ja samo u prolazu. I pomisli: Eh, šta ti je mladost.
Otvori novu flašu šljivovice i povuče dobar gutljaj.
Prevariti. Ići linijom manjeg otpora. Zaobići zakon. Iskoristiti nečije poštenje. Malo zagaziti na punu liniju, nekad prestići na punoj liniji a ne dati žmigavac, zgaziti dijete na ulici pa se vratiti da se uvjeriš da nije preživjelo. Dobro, zanio sam se malo. Ali zašto da ne, mislim prestići na punoj liniji, ako nema radara, a žuri ti se da stigneš.
Izdvojiti se od puke svetinje ne tako časnim načinima, da će ti spjevati narodne epske pjesme i organizovati književne večeri u čast tvog imena, ali svakako dostupnim da bi bilo glupo jednostavno ne iskoristiti prečicu, ako je imaš. Pa postoje trotoari pa ljudi opet nekad pregaze preko trave, i pored znaka da je to zabranjeno, pa šta, sve je to za čovjeka, i poštenog, normalnog a kamoli rđavog.
Razmišljanja gospodina Prosječnog, veče, uz cigaretu i čašicu rakije
Nije čovjek stvoren da živi po upustvima koje mu neko nameće, ima on i pravo na svoju volju, svoj izbor i svoj put. Ako su drugi budale da se muče i da ništa ne postižu, ili je to što postižu toliko jadno da nije vrijedno spomena uopšte, što ti to da radiš, zar da budeš budala kao oni? Pa pogledaj ove političare, pjevače, bilo koga ko je išta uspio, kao da je stigao tu pošteno.
Razmišljanja gospodina Natprosječnog, veče, blag gemišt i instrumental Doors-a u pozadini (suštinski ista kao gospodina Prosječnog, samo malo sufisticiranija)
Ajde bogati, nije ovo bajka Hans Kristijana Andersena ni braće Grim, već Srbija, bajka Kristijana Golubovića. I nije tu uopšte ništa tako idilično sa filharmoničnim nadahnujućim pratećim varijacijama Paganinija, ne rastu divovske paulovnije u prašumama, niti sekvoje u kojima žive vjeverice i mrmoti, niti u našim močvarama ima lokvanja da sjedneš i pređeš na drugu stranu. Ako ima močvara onda je u njima živo blato, zašto bi i ti ugazio u njega i prepustio se neminovnosti tonjenja u ambis kad možeš da lagano gaziš po onima što se već guše u njemu. Malo im ubrzavaš taj proces propadanja, ali Bože moj, oni tu ne mogu više ništa. Svakako su živi mrtvaci, a da im pružiš kakav štap da se izvuku nema smisla, prvo jer treba čovjek najpre misliti o sebi pa o drugima, a drugo ne bi ti ni hvala rekli, govna su to. Gledali bi da te gurnu tu gdje su bili pa da gaze preko tebe, vjerovatno su i oni pokušali ugaziti pa se okliznuli ili ih neko gurnuo, malo je poštenih, a da ja gađam ne pada mi na pamet.
Sve ovo može biti opravdanje za prosječnog i natprosječnog građanina Zemlje zašto da se ipak ne pati, ne znoji i ne krvari, već malo zaobiđe standardne procedure i hop – evo te ne drugoj strani, evo te na Gondoru. I tada ćeš ti pokazati da si zapravo dobar čovjek, sada, kada si tu. Prije si im htio pomoći, ali nisi imao načina. Sad imaš moć, sada ćeš im pokazati pravi put, sada ćeš, sa tog mjesta propovjedati istinu i pravdu. Ne kontaju oni to. Jer zato si to radio, zato si prešao preko svog ponosa, da bi mogao pomoći, tada nisu shvatali tvoje plemenite ciljeve. Sada si propovjednik, učiš mlade generacije, otvaraš im vidike i horizonte i pričaš kako će sve biti dobro ako budu pošteni. Al’ što je najgore, i sam vjeruješ u to. Moral je sasvim napustio tvoje biće, ostala je ljuska puna samosvijesti o vlastitoj vrijednosti, uživaš u sebi i svojoj pojavi. Hej, sanjao si o tome, izdvoio si se uspio. Al’ što je super, ljudi ovdje stvarno slabo pamte, tako da vrijedi gaziti po njima, i preći na drugu stranu od one na kojoj su oni, obični smrtnici, jer će te ti smrtnici zaista uzdizati, zaboraviće za neko vrijeme sve tvoje podvale i laži, da si ih redao kao stepenice do vrha Ajfelove kule. Ko im jebe mater, kad su glupi, nek’ trpe sad. Neću im poklanjati svoje mjesto i svoje zasluge, ako hoće i oni nek’ se bore, ako neće, nek’ crknu. Nije džaba Darvin pričao o preživljavanu najinteligentnijih, najsposobnijih jedinki. I pokvarenost je neka vrsta inteligencije.
Postoji samo mali problem, treba naveče zaspati. Ali bensedin, koja tableta za spavanje će umiriti to malo savjesti što je ostalo ako je ostalo.Samo hoću da vam ukažem na činjenicu da je Kosovo i Metohija mnogo važnija tema od bilo kakvih pridruživanja I fašisoidnih ideja gospođe Marković i nekih drugih u ovoj sali, hvala Vam najlepše.
I moja kuća, i na svakom mjestu čitave familije Vučića a nismo mala familija, na svakom mjestu biće baš ovo, da vam pokažem (Ul. Generala Ratka Mladića)
Hoćemo li da idemo sa Sjedinjenim Američkim Državama, sa onima koji hoće da nas unište, sa onima koji su ubijali ovaj narod, sa onima koji su rušili mostove, da li to neko pokušava da ih amnestira ili pokušava da natera da zaboravimo šta su nam radili prethodnih godina i šta nam I dalje rade.
Pa bi bombardujte, ubijte jednog srbina mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje…
.
. (UJED NEIDENTIFIKOVANOG BIĆA)
.
Da mi smo za ulazak Srbije u Evropsku uniju, mi vidimo Srbiju u Evropskoj uniji, naš put je Evropski put.
Srbija ima nesporne i nedvosmislene međunarodne obaveze i prava, koja je sama preuzela donošenjem zakona o narodnoj skupštini, u koje spade i hapšenje generala Mladića.
Voislav Šešelj je običan lažov.
.
.
.
Ulazi u stan, po stanu se širi miris skuhane kafe…Hmm, galijano reklo bi se. To je sigurno njegova dobra ženica spremila da ga sačeka…’’da li me stvarno voli?! Možda je tu samo zbog ovog velikog stana i novca..a možda nije ni bitno. A stvarno, ko bi odolio, koliki stan, kako sam ja srećan čovjek. Nije ni posao tako težak..možda malo psihički, stalno me tuže za nešto..al’ ljubomoran narod, šta sam očekivao..sad si tu a oni su tamo, njih to boli. Moraš to trpiti zarad ovog života, ovakvog..A vrijedi..da imam priliku da se vratim opet bi isto postupio…jašta, ugled mi je malo skrnavljen, i ponos, al’ hajd’ , to su sirotinjske discipline, jer ne znaju za bolje…’’
(uobičajeni, svakodnevni i isti kao u zadnjih 10 godina razgovor sa ženom… o poslu, djeci, planovima za sutra bla bla bla… Poslije je tiho odšetao u sobu, spavaće sam, umoran je, bilo je sranja na poslu a i nije raspoložen za društvo žene niti bilo koga.
Liježe u krevet sam,i shvata koliko je prazan. Al’ više ga muči to što je prazan nego što je sam, naći će već neko društvo, to je bar lako. Počinje da ga boli glava i osjeća neku čudnu mučninu u stomaku. ‘’O ne. Opet isto, kao i svake večeri. Zar svaku noć moram isto da trpim i kroz isto da prolazim. Kako se ta dosadna savjest može uspavati i udomiti u stomaku, nije mi jasno.Tu joj nije mjesto. Ali izgleda da tu najviše voli da spava.’’ Noć stvarno nije laka za one koji po danu žure. Soba se smanjuje, zidovi se skupljaju i počinje da ga guši već.
Bože, zašto sam to radio, molim te oprosti mi, jer ja ne mogu sam sebi, svi ti ljudi, svi ti nedužni ljudi sada pate zbog mene, jer sam ja govno.Pije bensedinTo sam radio iz najbolje namjere, da bi moja djeca živjela bolje, nema ničeg lošeg u tome…samo sam se….snašao!
