Alternativni naziv mrvica.
Datira iz starih dana kad se na siromašnom srpskom stolu moglo uz domaći hleb naći i koji komad suve proje.
Hleb se nekad nije mrvio, nego trošio.
-Obrenija, der daj mi šibicu diščačkam zube i ove trošice sa stola očisti pa da gledam dnevnik.
-Gledaćeš ti kako te koljem nožom zavrat, džigericu ti jebem! Sklanjaj te papke sa stola!
-Dobro bre Obrenija, smiri se. Nije šećer u vodu.
Pitanje koje upućujemo osobi kojoj treba malo više vremena da opere svoje ruke. Često se izgovara u javnom vece-u.
Vece u restoranu
- Izvin' brate jel' možeš malo brže, svi tebe čekamo!
- Samo da operem ruke, nema problema.
- Jesil' ti hirurg?
- A? Kakav hirurg, š'a pričaš?
- Pa brate mili, trljaš te papke k'o da ideš operisati sifone onoj jadnici š'o te čeka za stolom!
Mesto gde idu sve pospane osobe koje ne mogu da drze oci otvorenim, jastuk ide kao spomenik.
Ja: Prste de ti je zena?
Mali prst: Na groblju
Ja: Kakvom bre groblju
Mali prst: Ma eno je otegla papke na krevetu, stavio sam joj jastuk kao spomenik
Ratni dezerter ili osoba koja je oslobođena zbog zdravstvenog stanja.
- Jeste dosadni sa svojim ratnim pričama.
- Ne seri, Nebojša i podbrusi pete kao za vrijeme rata.- Je li tvoj mali išao u boj?
- Ne diraj mi ranu. Da moje sjeme napravilo Nebojšu. Konobar, dvije ljute.
- Ma, nisi treba.
- To je za mene. Miči papke.
Š'a je bilo? Zadihao si se? Umor te stigao? Nije valjda! Šta je - salište preljeva, gravitacija te ka zemljici vuče, osećaš se kao da ćeš da otegneš papke? Možda i hoćeš, ako nastaviš da se tako pekmeziš.
Posle sto godina si pomerio svoje tromo, lenjo dupe i već kukaš kao narikača neka. Konačno si se setio da prestaneš da budeš usisvač od krvi i mesa za svakojaku 'ranu koja se nađe pred tobom i da radiš nešto korisno, a jedino što si postigao jeste da dramiš kao rasplakana čirlidersica koju je šutnuo kvoterbek na godišnjem balu. I to sve zbog jednog malog, malečnog žulja - žuljića jebenog. Stoko!
Krokodilske suze lijem zbog tvoje muke. Jede mi srce i dušu to što si u bolovima. Šonjo!
Osmogodišnja devojčica to sve može da odradi dok igra školice, a ti ne možeš. Tol'ki konj, a kao neko zakržljalo magare pred lipcanjem se vučeš. Umesto volu rep da iščupaš, njačeš i previjaš se kao neki fan "Nežnog Dalibora". Sramoto!
Dok ti žuljevi ne prokrvare znaj da se posla nisi ljudski latio, da samo zamajavaš i sebe i druge i da trošiš bogu dane. Plaćaš skupo, kamata je paprena - tu računa jednostavno nema.
Scumbag živo biće.
Biće koje je pobedilo na lutriji prirode kad su se izvlačili metodi preživljavanja u divljini.
Mislim, postoje i mnogo bolji načini za to, ali regeneracija je poprilično kul.
Tipično razmišlanje morske zvezde:
"Hm, izgleda da mi noćas otpao noga-krak. Ma, boli me penis-krak, i onako će da mi izraste nova samo da ne zakačim neku infekciju"
Do đavola, neke čak odbacuju delove tela kako bi se spasle od grabljivica, jer, Bože moj, izrašće ponovo.
Naravno, postoje i vrste koje se ne regenerišu, ali to je nama smor, a njima verujem još više, verovatno ih ovi skotovi još zafrkavaju:
"Šta, neće da ti izraste ruka. Buahahahaha, meni ovo treća!"
Sad, šta je tu je, nek im bude, ali zar ne dođe čoveku da se zapita - zašto morska zvezda? Zašto ne nešto ukusno, korisno, nešto što bi čovek upotrebljavao u svakodnevnom životu. Svinja! Krava! Zamislite mogućnosti!
Sve one etičke rasprave o uzgajanju pilića za klanje bi gubilo smisao. Pilići bi lepo doživeli duboku starost, a uz put proizveli pet, šest, šta ja znam kolko pari bataka. Naravno, bili bi malo bez nogu, ali hej, verujem da im je bolje i tako nego da odma otegnu papke(ili kako se već zvaše to njihovo).
Ali ne, morska prokleta zvezda. Pf...
U nekom paralelnom, mnogo boljem, mada gojaznijem univerzumu:
-KEVO!!!!! Dao sam ispit, dolazim sutra kući, da napraviš bogat ručak, uželeo sam se tvoje kuhinje, ima da se najedem ko stoka!
-E, sine, u pravi čas si ga dao, baš popodne treba krmači da se obnove noge, ima sutra da bude lepih butkica, prste da poližeš!
Finalno mistifikovanje života čuvenih umetnika, naučnika i narodnih vođa nakon što pomenuti otegnu papke. Specifična komercijalizacija smrti u cilju održavanja mita o preminulima.
Naime, potreba čovečanstva za herojima vazda je bila aktuelna stvar i kroz vekove postojanja istog neprestano se provlačila kroz mitove i legende o slavnim junacima, ratnicima i vojskovođama a uporedo s tim i u svedočanstvima velikih pisaca, pesnika, doktora, mislilaca i učenjaka uopšte. Danas, doduše, kada bi nekog klinca na ulici pitali «Je li, mali, ko ti je idol?» dobili bismo verovatno ime nekog pevača, glumca ili sportiste – gde je ovo poslednje i najmanje zlo osim u slučaju Denisa Rodmana – što je, složićete se, jasan pokazatelj kuda ide ova planeta. O tome, ipak, nekom trećom prilikom.
Elem, kako su rođenje i smrt jednog čoveka - hteli mi to ili ne - dva najznačajnija događaja u životu istog, logično je da se u slučaju «zaslužnih građana» pomenuti datumi stavljaju na posebno mesto u biografijama pomenutih, poput Božića i Vaskrsa u jevanđeljima apostola Hristovih. U toj paraleli, naime, i nalazimo razlog apgrejdovanja preminuća genijalnih ljudi – asimilacija sa božanskim, transcedencija prema Bogu. I tako, ništa ne sme biti obično; ni kuća u kojoj se umire, ni soba, ni krevet. Svaki detalj oko samrtnog odra postaje neprocenjivo bitan, sa posebnim akcentom na usta budućeg pokojnika i konačnu poruku koju će nesrećnik u agoniji poslednjeg naleta božanske genijalnosti ostaviti ljudskoj rasi. Ishod, međutim, često ume da bude potpuno razočaravajući. Jebiga. Smrt naposletku ipak nije ništa inspirativno...
W.A.Mozart ( 27. januar 1756 – 5. decembar 1791 )
Mit o Mocartovoj smrti jedna je od najlepših, najromantiziranijih i najnetačnijih priča koje su ikada postojale o genijalnim umetnicima! Svakako da je nenadmašna austrijska pijandura bila poslata čovečanstvu od strane Svevišnjeg u nadi da će moći nešto da promeni nabolje u grešnom svetu ovozemaljskom, ali i pored svoje jednostavne ali i neopisivo uzvišene muzike Mocart prosto-naprosto nije bio uzvišen, i tačka! Voleo je da psuje k'o manijak, jede kobasicu sa krompirom, pije šta stigne, šmrče fuš burmut i spava zaražene bečke kurave, zbog kojih, baj d vej, i rik'no. O da – ništa tako spektakularno kao što je dirigovanje jebene «Lakrimoze» iz kreveta! Kombinacija sifilisa, prehlade, hroničnog umora i ko zna još čega, učinila je da najveći kompozitor svih vremena skonča otečen k'o pčelarski pripravnik i sa ogromnim čirevima po celom telu koji su pucali kako je koji stig'o. Soba je, po zapisima svedoka, tako opojno rezila da se sveštenik dobra 3 sata nije usudio da uđe i «okadi» telo...
L. van Beethoven ( 17. decembar 1770 – 26. mart 1827 )
«Svetlost...! Vidim svetlost!» - bila je, navodno poslednja rečenica Betovenova. I niko nije ni sumnjao da jeste. Gluvi kompozitor - revolucionar po religiji i teški drkadžija privatno – izrekao je svetu svoji poslednju viziju. Istina je, pak, neobično svakidašnja. Po izjavi sluškinje koja je bila prisutna Betovenovom poslednjem uzimanju vazduha, cenjeni Ludvig se, da prostite, uneredio u sopstvenom krevetu te je zatražio da se otvore prozori ne bi li se soba malo provetrila. Dakle, opet ništa spektakularno.
Gaj Julije Cezar ( 100 p.n.e – 44 p.n.e )
Brut je, naime, bio Cezarov polubrat a ne usvojeni sin kako su nas učili u školama. U trenutku Cezarove smrti u Senatu, prilikom kada su nesrećnog Gaja Julija na smrt izboli ostali nezadovoljni senatori, nema ko ne zna da je pošto je u grupi svojih ubica na svoje veliko iznenađenje video i Brutusa, dotadašnji doživotni tribun Rima izjavio «Zar i ti, sine Brute?!». Citat se kao floskula koja simboliše «svaku neočekivanu izdaju» čak i dan-danas koristi u svakodnevnom govoru mnogih naroda ali tih Martovskih Ida 44', značila je nešto potpuno drugo. Cezar je, ustvari, svoju poslednju rečenicu namenio Brutu kao upozorenje da će - obzirom da se pomamio za vlašću te izdao i svog polubrataće - i sâm tako završiti, a ne kao izraz sopstvenog razočarenja. I zaista – nedugo posle atentata, galske poglavice verne Marku Antoniju, uhvatile su izdajničko kopile i ubile ga te je tako pomenuto bilo prvo od zaverenika protiv Cezara koje je i sâmo likvidirano. Jebiga. Ko drugome jamu kopa...
Josip Broz Tito ( 7. maj 1892 - 4. maj 1980 )
Obzirom da je drug Tito bio teška facetina a i mi Srbi smo bili a i dalje smo teške budaletine, nisam baš siguran koliko mogu da osporim njegove, navodno, poslednje reči. "Ja sam poslednji Jugosloven" i "Čuvajte mi Jugoslaviju - dobar je to hotel...", zaista zvuče vrlo verovatno. Smrt fašizmu!
Dogadjaj prilikom kojeg se sirotoj marvi oprasta i sto je debela ko svinja i sto je smrdlliva ko svinja i sto je prljava ko svinja i sto je aljkava ko svinja.
-Zeno nisi valjda bacila papke??? Ma jesi li ti normalna, znas kaki cu pasulj od njih da spremim...
- A 'de su creva?
-Sta ce ti creva? Pa to je puno govana..
-Ma, pusti govna, sve se to lepo opere..u sta cemo kobasice puniti??!!
-A sta cu s ovim usima, vidi kake su dlakave...
-Ne bulazni,lebati...a od cega ces pihtije praviti?? E zeno,nema za dobru svinju losa pomija...
Fraza koja se koristi kao ublažavanje primedbe od strane sagovornika. Primenjuje se u dva slučaja:
1.Kada pogrešimo u rešavanju nekog problema, odnosno kada neku stvar pogrešno uradimo i uvidimo primedbu koju nam je sagovornik uputio, ali ne želimo da ispadnemo mnogo glupi.
2.Kada nam neki dragi prijatelj uputi primedbu na nešto što uradimo, a ustvari se ne razume u ono što kritikuje, mi koristimo ovu frazu da on ne ispadne mnogo glup.
Primer za prvi slučaj:
Ja: Joj da vidiš kakvu sam defku napisao, oduševićeš se!
Drug: Video sam...Nije loše, ali mislim da si je mnogo otegao, pa defka malo gubi smisao...
Ja: Verovatno si u pravu... (u sebi: E jesam retard, kako to nisam primetio...).Primer za drugi slučaj:
Drug: Mislim da si trebao prvo da isključiš sve programe, pa da ga onda instaliraš.
Ja: Verovatno si u pravu, ali ću ipak pokušati kako ja mislim, pa ako ne uspe, poslušaću te (u sebi: Ti ćes da mi kažeš, imao si keca iz informatike ceo život).
Bog domaćinluka i gostoljubivosti u slovenskoj mitologiji, najčešće prikazan kao čiča u belom ogrtaču i jašući belog konja, s početka uglavnom vezivan za običaje i verovanja u istočnoj Srbiji, odakle se kao zaraza kasnije širi na ostatak Srba i Srbije i stvara pomahnitalo čudovište danas poznato pod terminom ortodoksni srpski domaćin iliti OSD (obavezno brkati sa dijagnozom "opsesivno-servilna-dileja").
Da se ne razumemo pogrešno - gotivan je osećaj kada ugostiš neku dragu osobu i podeliš sa njom trpezu, krov nad glavom, ženu, šta ko ima. Lep je osećaj i kad tebe neko srdačno dočeka u svojoj kući, pa krene da ti ugađa k'o da si doš'o da mu prosiš u razvoju zaostalu ćeru (imena Dobrila)...al' ako sve to pređe granice normale pa ljudi počnu da dižu kredite za Slavu, dečje rođendane, rendom okupljanja, da u kuću zovu daleke rođake, predaleke poznanike i čitače struje samo da bi pred njih izneli pragnje i slanu tortu...e to onda, rođače, ali ič nije gotivno, ma koliko god ta slana torta bila predrkana. A bila je, jeste i biće dokle god postojala pavlaka da joj da njen jedini ukus.
Sve u svemu, istina u celoj priči je da smo mi, savremeni idolopoklonici Radogosta (ili Radegasta, što mu dođe još jedna od brojnih varijacija na njegovo ime), od originalne zamisli "mia casa e su casa" i tradicionalnog dočekivanja putnika-namernika sa hlebom i solju, sekirom i ključem od kuće - gde je svaki od navedenih "ajtema" simbolizovao jedan segment odgovornosti domaćina za pridošlicu - pretvorili ideju gostoljubivosti u ispašu za sopstvenu sujetu...sa svim suplementima za dodatne komplekse, razume se. Jer pred prijatelja a pogotovo pred neprijatelja će se za jedno veče izneti sve iz frižidera i skinuti sve sa tavana, a sutradan će ukućani zobati klot pasulj i tražiti zakrpe za ionako već rupičast kućni budžet.
Samo da se Radogost ne naljuti, zlu ne trebalo.
- Pa ti uopšte nisi normalan, idiote jedan!
- 'Ajde, ženo, ćuti i 'vataj ga za prednje papke...
- Aman, čoveče, šta si doneo to smrdljivo prase u kuću, prijaviće nas neko, znaš kakvi su Nemci?!?
- I to me zabole baš, gosti moraju nešto da jedu...
- Ti "gosti" misle da dolaze samo na piće, kretenu, par kolega iz produkcije koje i ne poznaješ!!
- Pa treba da se obrukam, šta? Da ne pominjem Radogosta i njegovu belu kočiju...
- Rado-koga?? Šta pričaš ti, bre?!
- Ma pišemo nešto na Vukajliji, nemoj sad i za to da me jebeš...
Svaki put poslije obilnog ručka kod naših baka, što će dotična da vam kaže.
Postavlja se astal.... Prvo supa, sarma, 6 različitih vrsta mesa, 5 vrsta salata, 10 jela iz različitih svjetskih kuhinja, čak se našli i skakavci na ražnjićima, različite torte od čokoladnih do slanih, kolači u beneton bojama...
- Ajoj jesam se najeo... odoh da hiberniram...
- Uzmi sine još, ništa nisi jeo...
- Baba, pojeo sam pola praseta, uključujući i papke, 16 sarmi sam stuko, ukiselio sam se sav, oni skakavci mi nisu nikako sjeli, jedan mi je čak odskakutao da ne kažem iz čega, one torte su me dotukle, ne mogu baba više...
- Al pojeo si samo 4 šnite hljeba...
je ono što svaki pravi gurman pomisli (ili kaže) kad ga negde ponude ribom.
Pravili smo na prilazni puz do jednog Fruškogoskog manastira,pa su nam monasi spremili ručak u porti.Posao se otegao,pa smo završili u mrak.
Konačno smo seli za stolove u nekoj sali (trpezariji),saslušali popu dok je blagosiljao hranu,piće i nas,pa još malo tirade o istoriji manastira i konačno posle sat vremena,iznose hranu.
Kotlići i pladnjevi neki,ne vidimo šta je,sve se nadamo nekom pečenju.
Ne vidi se odma šta je.Kad su postavili pred nas ono RIBA!Bio neki post.
E,tu Milan Plećaš popizdi,te pred vladikom reče:
-Jebeš meso koje kurac nije napravio!
Cjeli dan nisam ništa jeo,kad su rekli da će biti ručak,pravio mjesta za pečenje,a ono riba.
Ko uopšte želi da ima jebenog hrčka? Ozbiljno pitam. Koja je logika iza imanja hrčka kao kućnog ljubimca kad će da ti lipše pre nego stigneš da izgovoriš "Ovo je moj NOVI hrčak"? Jer, u verziji sa hrčkom, narodna pošalica "Taman naučih magarca gladovati, a on potegne pa umre" bi verovatno glasila "Taman NARUČIH hrčka a on potegne pa papke otegne". To mu je otprilike taj neki životni vek...ako te ukenja, razume se.
Ko uopšte želi da drži jebenog hrčka? Hrčke gotive jebena deca jer su retardi i jer, jebiga - hrčak jedna od alternativnih opcija je kada ti keva kaže "Iju, kakav crni ker u kuću, ne dolazi u obzir!" a ćale ti samo uputi čuvar u Aušvicu pogled na i najsuptilniju naznaku eventualnosti da udomite jedno od 7 mačića koje je omacila komšijska mačka, u utorak. Naravno, roditelji vrlo dobro znaju kakvu ulogu treba jedan kućni ljubimac da odigra u odrastanju njihovog poroda - a koja se uglavnom svodi na metaforu njih samih u starosti - te se izbor istog nakon eliminisanja akvarijuma s ribicama ("El su one stvarno od ZLATA kad tolko koštaju, bre?!") i papagaja ("Kenja na sve strane i plaši babu") svodi na pacoliku lopticu krzna koja će svom mladom vlasniku ubrzo napraviti ožiljak na duši koji će on posle čitavog života pokušavati da zaleči.
Ko, bre, želi da se zlopati sa hrčkom?? Ja ne znam kako oni uopšte i prežive u radnji kod prodavaca pre nego ih u kutiji (čitaj: kovčegu) odneseš gajbi i 5h kasnije sahraniš na livadi pored parkinga. Drže ih na aparatima, šta li, pa "drži vodu dok mušterije ne odu", taj neki rad verovatno. Tek - priča se da je mali covpa toliko jebeno osetljiv da kad leptir na Tajlandu zamaše krilima u pravcu zapada, 12h kasnije u Kanadi, jedan "pufnasti član porodice" umre od upale pluća...a jedan otac ucveljenog dečaka ode u šupu, po ašov.
- E, brate, oš vidiš mog novog hrčka?
- Da l' si realan da si kupio još jed...Mrtav ti je, brate.
- A KAKO, jebemumater, malopre je bio živ i mrdao?!?!
- Ultimativan trol, rekao bih.
H1N1 je obični, bedni pokušaj (koji je skoro uspeo, ne zato što je pokušaj dobar, nego što se narod prima k'o saučešće) velikih farmaceutskih firmi da uvale naivnom narodu svoje jebene otrove, da ih nazovu "vakcinama", i uzmu pet eura po dozi. Propratne pojave su, između ostalog, to što sada postoji još jedno sredstvo manipulacije širokim narodnim masama (kao da ih već nema i previše) i to što je skrenut fokus sa svetske ekonomske krize (još jedna prevara, ali o njoj ćemo kasnije).
Naime, od običnog, sezonskog gripa SVAKE GODINE umre od 250.000 do 500.000 ljudi. Pa ništa. U Srbiji umru jedan srčani bolesnik i dva šećeraša, i odma' svi nabiju jebene epidemiološke maske na nos. Koliko ljudi godišnje umre od raka? A od AIDS-a? Pa nikom ništa! Samo prave paniku...
A tek one "vakcine"... Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji će da pristanu da budu ušpricani materijom koju je proizvela ista laboratorija ("Bakster") koja je, do pre nekoliko godina, proizvodila antraks. I još će platiti pet eura za to...
Shvatite, "vakcina" vas ne može zaštititi od "gripa" iz dva prosta razloga: to nije vakcina, a i grip ne postoji. Oni će od tog špricanja dobiti lovu, a vi Giljem - Bareov sindrom.
Uključimo i drugu mogućnost (da ne kažete da sam subjektivan):
Recimo, H1N1 postoji. Recimo. Ne bojte se ničega (ako niste astmatičar, šećeraš ili imate srčanih problema). Za vaše dobro, ne vakcinišite se i ne stavljajte epidemiološke maske. Citiraću jednog pametnog čoveka:
"Ja lepo uznem rakiju, čvarci i beli luka, i ne bojim se gripa."
Normalno da Meksikanci i Amerikanci otežu papke, kad ni 'leba ne jedu.
Pogotovo se ne bojte da ćete umreti. Svi ćemo jednog dana. Bitno je kako i zbog čega (ili za koga).
Da zaključim polako: Oterasmo sa ovih prostora i Turke i Švabe (i to Švabe dvaputa) a sada će te iste Švabe da me verglaju u zdrav mozak tako što će da mi prodaju fore o nekom "gripu", i što je još gore, da mi prodaju "vakcinu" protiv toga. E pa neće. Bar meni neće.
NE DAJTE DA VAS LAŽU, RECITE "NE" MASKAMA I "VAKCINAMA", I UŽIVAJTE U ŽIVOTU!!!
Ići u korak s vremenom i ne dopustiti mu da odmakne.
Dobiti bore, išijas i proširene vene, ali ostati aktuelan.
Izvesti ženu u diskoteku iako ste oboje pregurali četrdesetu.
Pičiti kanter sa sinom.
Odvesti unuka na utakmicu i zajedno s njim navijati iz sveg glasa.
Nešto čemu treba težiti.
- Drage kolege, ukoliko vam ovo objašnjenje nije dovoljno, na mom sajtu možete da preuzmete opširnu razradu ovog problema u pdf formatu. Za sva dodatna pitanja na raspolaganju vam je moja fejsbuk stranica...
Došaptavanje dvojice studenata iz četvrtog reda:
- Čuj ti matorca što se gađa informatičkim izrazima, a samo što nije otegnuo papke.
- Vi, kolege iz četvrtog reda, napustite predavanje odmah!
- Ali, profesore...
- Čuo sam šta ste rekli! Napolje!
- Htio sam da kažem da ste ostarili ali da niste zastarili. Došli smo na predavanje da razmjenimo mišljenja...
- Iako sa ovom sijedom kosom, ja još sa vama ne bih ni kurac razmjenio. Napolje!
Stara sarajevska "fraza prije zgaza". Obično se čuje kada neko toliko kenja, svira kurcu, džekira se i jede govna, da počne opasno ići sarajevskim mangupima na nerve.
Kada se čuje, za onoga kome je upućena je već kasno, i batine su sigurica.
Od 12.01.2015. više nije u upotrebi. Sada vele: "Jes' to Čarli, matere ti ?"
Sarajevska autobuska stanica, red za karte na jednom šalteru se otegao do studentske. Lik u narandžastim farmerkama, koji je prvi na redu prebira po novčaniku tražeći sitan novac za kartu, simultano kucka sms, a u ušima mu sluške. Igranka kreće.
"Alo, ba, šupak, vid' koja raja čeka, kupi kartu i razligu ..." - dobacuje momak par metara iza njega.
"Vid' ga, Tita ti, pa on kucka poruke. Pa mami svojoj kuckaj ..." - veli drugi koji je izvirio iz reda. "Ahhijoooj, a vid' mu žutih tola, aaaaaaaa, biće belaja ..."
Momak se i ne osvrće, jer zbog sluški i ne sluti šta mu se sprema. Treći iz ekipe prilazi mu probijajući se kroz gužvu, učtivo pardonirajući ljude. Konačno sa nekih pola metra uočava slušalice.
"Pa ti i muz'ku slušaš ?!? (skida mu slušalicu iz jednog uva) A jes' to mangup, matere ti ?"
Pavle od milošte. Ali to mora da bude zajeban tip, inače bi ga zvali Paki.
Sulejman Ugljanin: Matori, đido vamo da čuješ Nirvanu na fenderu!
Krkobabić: E, Suki, loš si na gitari kao i na izborima. Moj drug Jopa je jednom na demiji uz'o džitru od nekog pavijana i odsvirao Madr Nort zatvorenih očiju. Klinke u starkama su toliko vlage izlučile, to je ujedno i jedini put da je onaj pod opran. E, to ti je bio baja i svirao pravu muziku, a ne ti što sviraš to pičkasto sranje.
Suki: I, šta je bilo s njim?
Krki: Otišao u manastir, pa postao neko mudo tamo. Da si vid'o scenu kad je oteg'o papke, 300000 ljudi mu ljubilo raspadnutu lešinu. Što znači, 200000 žena.
Uglas: Car...
Subota. Tačno je 12 sati. U kladionici gužva kao da dele džabe. Sastavljas tiket, gužvaš one listiće pa ti sve milio oko srca što si oštetio gazdu i na taj način bar malo nadoknadio svoje više mesečne gubitke ostvarene u njegovom lokalu. A njega boli kurac za papiriće, ima šemu iz Bugarske, milion komada 10evra, nema na sve je lopov mislio. Konačno si napisao tiket, kvota ni mala ni velika, ako prodje biće taman cele nedelje za osnovne potrebe. Čekaš za pultom da uplatiš, otegao se red kao za ulje '93, ali ti treperiš, znaš da ovog puta nema greške. Za pultom Maja, godinama je već tu, dobar znak, poslednji tiket si i prošao kod nje još tamo negde, ni ti više nisi siguran kad. Svojim veštačkim noktima seljačkog dezena miluje tastaturu i čuje se dobro poznati zvuk koji ti izaziva vibracije u mošnicama jer liči na zvuk bankomata koji broji novac. Milina. Mahinalno proveravaš tiket, mada ne bi Maja pogrešila, zna ona šta radi. Kad ti tamo, ono medjutim, desilo se upravo ono čega si se pribojavao. Maja je pogrešila. U tebi dilema, da li verovati sebi ili Maji. Da li je ovo možda znak sudbine? A jeste kurac znak sudbine, noćas je pila kao koza do 3, jutros ustala da otvori kladionicu ne zna kako se zove, otkucala je milion tiketa, zato se i zajebala. Čvrsto si rešen da ispraviš njenu, veruješ, nenamernu grešku i uputiš se u toplinu doma svoga. Stižeš kući i imaš vremena taman da spustiš dupe i otvoriš pivo, sav ponosan jer danas je taj dan. I zaista kreće sve kao u snu, nižu se prolazni parovi, ti lebdiš, ali ipak osećaš neku zebnju u srcu. Da li je šporet isključen, da li si platio račune, ni sam ne znaš šta je, ali se trudiš da zaboraviš na njega i ne dozvoliš da ti kvari istorijski momenat. Onda, u jednom trenutku shvatiš..Počela je utakmica koja je bila faktor tvoje nestabilnosti. I počelo je baš onako kako je Maja predvidela, ili slučajno otkucala. A možda i nije slučajno, možda nije mogla da mi kaže jer ih snimaju, a htela je da mi pomogne. "Pa da, sigurno je to", govoriš u sebi. Ma nemoguće, otkud se Maja razume u dojave. Ne, ne...Već počinješ da ludiš jer je sve manje vremena, a sve su veće šanse da je Maja bila upravu. Moliš se Bogu, Alahu, Budi, i svim bogovima koje znaš ne bi li te ovog puta pogledali. Ali avaj, okrenuo si im ledja kad su ti poslali signal, sad su ogorčeni i ne žele da odgovore na pozive jadnika koji nije verovao. Gotov je meč, gotovi su i tvoji snovi. Nemaš više nikakvu nadu, u ruci ti je samo zgužvan tiket sa samo jednim precrtanim parom i to baš onim prokletim koji si morao da ispraviš. Da li te je Maja proklela ili se sudbina poiglrala sa tobom, ne znam, ali istina je negde izmedju.
- "Parma-Breša 1, Roma 2, Ateltiko 0-2, Juventus Ig1+... e Majo, ae ispravi mi ovde Juventus nije Ig1+, nego drugo..e to to... Ajde života ti.."
Ishod: Parma- Breša 3-0, Palermo-Roma 1-2, Atletiko-Real 0-0, MUN-Juv 0-1 (0-1).
Jedenje nečega u velikim količinama i velikom brzinom, sa velikim apetitom, poput izbeglice iz Somalije.
-Au, ženo. Ovaj tvoj zet gužva ono pečenje k'o nezdrav. Pojeo nam sve, samo što nije tražio i papke da mu donesem. O predjelu da ne pričam. Pojeo i one ukrase od povrća. 'De ga tvoja sestra nađe ovako alavog?
-Jadan, ceo dan na poslu, a i uželeo se domaće 'rane.
-Pa normalno, kad tvoja seja ne izlazi iz frizerskog salona i tržnog centra. Čovek verovatno živi na mesnim narescima i viršlama k'o gastarbajter što šteka za mečku.
-Šta da radimo sad? Ja još imam samo pasulj od prekjuče. Sramota da kažemo da nema više ništa.
-Ja ću sad da zovem muriju, da dam anonimnu dojavu da ovde neki makro drži moldavske kurve. Kad upadnu, ima da u'vate tvoju sestru jer tako izgleda i problem rešen. Posle neka dokazuju da nije.
-Marš stoko jedna! :udarac tiganjem po glavi:
Ne, nije štamparska greška. ŽenetIna se piše baš ovako i izgovara sa crnogorskim akcentom.
Posebna kategorija žena. Po karakteru i de jure gora i od babe na kasi "Maksija" i od debelih žena u gradskom prevozu. Neuspešno kalemljena Zorannah na Natašu Kandić čiji je rezultat nešto stvoreno da zagorčava život svima i rađa potomstvo tipa mlađanog nam Živojina.
Od malena naučena da svi njoj moraju da daju prednost, da ima pravo na sve što poželi i da to mora da dobije. Da može da parkira gde hoće, svi moraju njoj da se prilagode. Da može da ide preko reda, redovi su za plebs, ne za nju. Da za nju pravila i društvene norme ne važe, njen komfor je najbitniji. Ako još sa sobom vodi mladunce, plod uterusa joj nasušnog, pa jebeš umiruće u ambulantnim kolima koliku prednost ona ima. Sačekaj marvo, da ja laganim korakom pređem preko pešačkog prelaza i svoje mladunce odvedem na časove violine i baleta. Jer ona u svom selu to nije imala i tajo nije hteo da je dadne na te gradske kurvaluke, al' oni će nadoknaditi. Sad je pobegla od taje u grad i samostalna je i moderna. A i žgepčad će iskoristiti kada joj zatreba. Za bilo šta.
Nema kod nje ni solidarnosti ni empatije. ŽenetIna se hrani životnim sokovima svih oko nje, prvenstveno mužića joj koji lagano kopni sve dok u šezdesetoj (ako je doživi) ne prolupa totalno i u trenerci i papučama krene po komšiluku da pokušava da se socijalizuje sa ljudima koji su ga odavno prezreli zbog ženetIne mu.
Kada ostari postaje ona baba što uleće na prazno mesto u busu i pola sata popunjava blanko čekove na kasi za pola litre mleka i dvajz deka kafe. I nikada ne ponese naočare. Da bi svi nju morali da čekaju. Jer ona ima prednost. Crknite paori!
Pošta. Red se otegao. Ispred pošte direktno na trotoar staje crni QXYZ šurnjajspedeset. Za volanom lik sa licem "nisam lep i pametan, al' sam govno neviđeno". Sa mesta suvozača izlazi ženetIna i sa zadnjeg sedišta izvlači malog demona od 4-5 godina koji ciči i podiže noge u vis odbijajući da hoda. Crvena u faci zbog neželjene negativne popularnosti kod prolaznika ženetIna vuče Sotonin plod za sobom i ulazi u zgradu pošte. Pravo na šalter. Ja jedini negodujem jer sam vaspitan da ne trpim tuđa sranja, pa makar najeb'o (hvala stari, trougao Bistrik-Koševo-Marijin Dvor najbolja ulična škola ćivota):
- Alo seko, kuda?
- (oholo na 120 dB da svi čuju) PA ZAR NE VIDIŠ DA IMAM MALO DETE?
- A što ne pošalješ onog šampiona iz auta da stoji u redu kao svi, a ti čuvaj malo dete u njemu?
- MOOOLIM?
- Pošta seko, nije crkva. U crkvi radi pop, ovo su stranački kadrovi. Kažem, u red kao svi i smiri malo derište ili ga vodi napolje.
- (verzija nje u penziji se uključuje) KAKAV JE TO NAČIN? Preko reda, a mi ostali smo ludi je li? Izvinite mladiću samo da nešto pitam...Setno mrmljanje zastavnika u penziji o redu u vreme Tita i Slobe, frktanje ženetIne i hladan pogled Mice Ubice kroz neonsko svetlo predvečerja...
