Tipična srpska reč.
Ipak, retko se upotrebljava. Nekako je puno prirodnije reći: "Pun mi je qrac svega".
Niste još to okusili? Dajte da vam malo osvežim pamćenje...
Ustajete. Palite komp. Otvarate Vukajliju. Čitate odabrane definicije. Imate utisak da ih je neko malomoždan pisao, neko retardiran birao, ili ih bira da bi se smejao komentatorima koji kukaju kako je njihova defka trilion bilijardi puta bolja. Posteri ista priča. Close window.
Uzmetate novine u ruke. Iste face se rotiraju na naslovnoj. Iste priče o propasti. Iste priče o sportu. Gola cica je gola cica, više ih i ne razaznajete. Iste umrlice (da, i njih ste počeli da čitate). Čak vam se čini i da su sudoku ponovili. Ivan Bosiljčić u ukrštenici. Bacate novine.
Palite TV. "Kriza je", priča od kad znate za sebe. Negde udario cunami, negde pukla nuklearka, negde bus uleteo u kamion. Dosta mrtvih. Nigde ne javljaju koliko je novih beba rođeno juče. Nema zahlađenja, biće jos toplije. Koliko god stepeni da bude, na RTSu kažu da će biti 38. Fiskno. Klik.
Sedate da jedete. Klopa dobra. Ima mesa, ima krompira, ima salata... ma i sir je tu. Ali vam se ne jede. Nije da očekujete nešto drugo, nije da niste gladni, nego jednostavno.. opet to. Mrljaviš koliko možeš i ustaješ.
Javlja vam se cura (da, ova definicija nije rodno ravnopravna, šta da vam radim). Priča vam neke priče koje vas apsolutno ne zanimaju. Očekuje od vas da zalečite njene frustracije, nesigurnosti, neuroze. A dobro zna da ima dovoljno drugarica koje to isto mogu da urade, samo puno nekvalitetnije. "Ej, imam frku sad, zovem te kasnije". Klik.
Plan je da izadjete u grad sa drugarima. Ista ekipa. Isti klub/kafana/kafić/štagod. Isto piće. Iste priče. Opet i ponovo. Lepo je, ali samo dok ste pijani.
Ne večeras, dosta vam je tog sranja, večeras ih kulirate.Take a pick.
Došlo je do zasićenja.
Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.
Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.
Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.
Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.
- A mehurići? Šta ćemo sa mehurićima?? Kako može prvi ples bez mehurića???
- Ćero, već sam ti rekla da su u familiji tvog oca sve stipsa do stipse, ne znam ni da l' će se pretrgnu i tu čokoladnu fontanu da plate a kamoli šta drugo...E, a da pozovem ja onu moju tetku-štali što živi u Sidneju, a?
- Bože, mama, pa ona ima 80 banki, gde bi u tim godinama zapucavala čak odatle?!
- Pa, možda i bi, šta znaš...al' barem mož' da pošalje nešto onih njihovih dolara, pa duzmemo one fine kifle 'mesto običnog leba...
DMT
Sedim na klupici tramvajskog stajališta kod glavne železničke stanice. Pušim čistokrvan džoint prethodno smotan u toaletu urušene pljeskavičarnice negde na Altini. Pored mene orošena kesa sa još uvek toplom pljeskavicom natopljenom svim besplatnim prilozima, i tetrapak Su_voća od praske. Čekam tramvaj broj 3 za Rakovicu. Gasim džoint, i počinjem da shvatam da mi živimo u totalitarnoj državi. Okrećem glavu desno, i na zgradi pošte vidim ogroman digitalni časovnik koji takođe prikazuje i današnji datum i trenutnu temperaturu. Onda pogledam levo, i vidim kameru. Kamere. Jebene kamere. Kamere su svuda oko nas. Ulice, raskrsnice, trgovi, trotoari, banke, prodavnice, lokali, škole, javni prevoz, bolnice, domovi zdravlja, firme, fabrike, parkovi, ulazi i hodnici u zgradama, haustori, pa i svako od nas nosi po jednu kameru u džepu. Sve je pod nadzorom budnog oka Velikog Brata. Posmatra me. Znam da me posmatra. Onda dolazi tramvaj broj trinaest. Onaj nov. Njegov bešuman, futuristički zvuk me plaši. Moje ga oči detaljno skeniraju i analiziraju. Najpre zapažam način ulaska i izlaska. Moraš prisloniti PRST na onaj okrugli, svetleći čitač. Ne, to nije dugme, to je ČITAČ. Njegova je svrha da OČITA trenutak kada si ušao, i kada si izašao iz tramvaja, i taj podatak pohrani u centralnoj bazi podataka. Zatim, unutra su opet kamere. Osmatraju 24/7. Znaju tačnu sekundu kada si ušao i kada si izašao. Drže te u šaci, prateći svaki tvoj korak. Za njih nema tajni. Možda sada negde čitaju i ovo što ja pišem, iako to činim anonimno. Kako? Pa evo ovako. Imam fabrički instalisanu fejzbuk aplikaciju u telefonu. Nokia. I pošto sam uvek ulogovan, čak i kada nisam onlajn, oni mogu da povežu moj nalog na fejzbuku, sa bilo kojim nalogom koji otvorim na internetu, jer, ako sam im već otkrio identitet jedinstvenog broja šasije, da tako kažem, telefona, ulazeći na fejzbuk nalog koji sadrži moje vlastite podatke i fotografije, zašto bi im bio problem da prate sve ono što radim po internetu putem ovog unikatnog telefona, odnosno mog bar koda. Taj bar kod je ip adresa, i nepromenjiva je. I kada uporede ip adresu sa mog naloga na fb, i ip adresu mog naloga na vukajliji, oni će tačno utvrditi moj "anonimni" identitet. A i ko mi garantuje da se u onih 700kb fb aplikacije, ne nalazi i neki minijaturni špijunski programčić za praćenje istorije surfovanja? Ja vam kažem, mobilni su nam dati, a uzeta nam je sloboda kretanja. Tvoja je sloboda samo tvoj lični privid. U svakom trenutku kada je tvoj mobilni na mreži, oni mogu da te lociraju. Smeješ se, misliš da sam nadrogirani paranoik. Ali, nećeš se još dugo smejati. Ovo je samo uvod i početak. Da li GLEDAŠ televiziju? Ili je POSMATRAŠ? Da li kritički i sa rezervom analiziraš informacije koje dolaze sa nje, po sledećim merilima: kvalitet i kvantitet informacije, njena praktična primena (izuzetno bitno), način na koji ti se plasira, potrebna količina umnog rada kako bi se ona obradila (takođe veoma bitno)? Idemo postupno. Praktična primena- zašto ja moram da znam kako se proizvodi matična ploča za kompjuter, ili kako Bir Grils preživljava jedući drob iz antilopine ucrvljale lešine? Ili kad je Stanija otišla na pišanje? Kako ja ta saznanja mogu da primenim u praksi i kroz njih ostvarim neku dobrobit za sebe i bližnje? Na ovo se direktno nadovezuje kvalitet i kvantitet- na tone i tone beskorisnih i POVRŠNIH informacija koje zaboraviš u vrlo kratkom roku (jesi li možda zapamtio kojom biljkom je Bir previo inficirano mudo negde u džunglama Amazonije, kako se zove i izgleda? Možda ti zatreba taj podatak:) Dakle, zatrpavaju nas đubretom, uvijenim u lepa, i manje pakovanja. Uglavnom- đubre. O kinematografiji neću trošiti reči i palac, svima je jasna umetnička težina filmova kategorije gola sisa (vrhunac i krem umetnosti) i bum-bum-bilijarska-kugla-pucaju-pičke-Sigal-najjači-jebe-keve-svima. Emisije kao što su farma i veliki brat nam usađuju u svest to kako je normalno biti pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom kamera, olajavati i spoticati druge zarad lične koristi, dakle poruka- gazi preko svega zarad nešto novca i kratkotrajne estradne slave. Prodaj jeftino sve one vrline koje čoveka razlikuju od životinje. Što dalje implicira da se na kraju i nećeš razlikovati od obične svinje. Takvima nas i žele napraviti. Propagira se poročan i nemoralan život, mrtav pijan u osamnaestoj padati u šančeve sada je tako kul i in, lik što se roka pajdom kao kruna u komanskoj "hijerarhiji" koju treba poštovati. Itd. Ispiranje mozga na delu. Data nam je jeftina zabava, kako nam ne bi slučajno palo na pamet da mozak uključimo, porazmislimo, analiziramo, osmislimo neku novu ideju, a ne da poput sunđera upijamo zdravo za gotovo sve što nam se servira. Marihuanu nam zabraniše, svetu biljku koja se je tisućljećima koristila u magičnim šamanskim ritualima za spoznavanje Boga i drugih dimenzija.
Zamislite svest kao kutiju za cipele, pregrađenu na više rednih prostorija. Recimo, pet pregrada. Kroz svaku pregradu postoje vratanca. U prvoj pregradi se nalaziš ti. A sa tobom u njoj su sva saznanja i stvarnosti koje poimaš. Dakle, u toj prvoj pregradi se odvija tvoj običan, svakodnevni život. Ako ti je dato, u drugu pregradu možeš sam da zaviriš, bez pomoći psihoaktivnih supstanci. Ako ne, jebiga, posluži se već nečim, asortiman ključeva je širok. Ali samo po jedan za svaku od tih brava pasuje, znaj. U toj drugoj pregradi su pohranjena tvoja nesvesna ZNANJA i SPOSOBNOSTI, tipa ova analitička thc defka, koju normalan ni u ludilu ne bih mogao da napišem. U trećoj, mnogima nije data, nalaze se nadljudske sposobnosti koje su Božiji dar, kao recimo vidovitost, levitiranje, ishrana Suncem, telesni magnetizam, šesta čula, itd, čitajte Treće oko. U četvrtoj, to je već ihahaj level, nalazi se samospoznaja Boga u sebi, pojmi se veličina svemira, beskrajni kružni tok energije, otkrivaju se saznanja o načinu funkcionisanja svega, jedini čovek za koga smem potpisati da je razvalio nogom ko iz pičke sva vrata i došao u ovu prostorno i vremenski neograničenu sobu i njom ovladao jeste čovek-anđeo: Nikola Tesla. Šta je iza poslednjih vrata, to ne znam. Ne usuđujem se pretpostaviti. Verovatno sam svevideći Bog. I sada se vraćam na totalitarizam- šačica monstruoznih umova odlučila je igrati se Boga. Materijalni, kakvi jesu, nisu mogli ovladati čovekom duhovnim putem, već fizičkim. Kamerama, televizijom, čipovima, telefonima.. Pa i internet je njihovo maslo. Da, to ste upravo pročitali. Internet je namenski pušten čovečanstvu. Nauka i tehnologija se najpre cenzurišu od strane šačice oligarha, pa tek se onda postepeno puštaju kap po kap međ pučanstvo. Oni sada imaju tehnologiju koju će običan svet koristiti tek kroz 50 godina. Orvel se zajeb'o samo u godini- ne 1984, već 2034. I opet se vraćam na klupu stajališta. Kroz glavu mi piče flešovi slika iz Zabavnika od pre dvadesetak i više godina, kada su opisivali svet tada daleke budućnosti. Gledam sliku Beograda ispred sebe, očima, gledam te slike iz Zabavnika unutar sebe. Jedina jebena razlika su posteri "Veliki Brat te posmatra" i leteće reklame i automobili. A ni to više nije daleko. Vrli novi svet. Kuda ide?
Oproštajna tragikomedija heterogene pozorišne trupe "Jugopajton" iz 1990. i 1991. godine. Glumci su je izvodili na raznim scenama, a pred svojom publikom koja se uskoro uz veliku svađu razišla zajedno sa trupom: navodno zato što je ova postava bila daleko gora od mnogih ranijih. Ova predstava je još nosila i podnaslov "Rekonstituisanje", pa je ova komplikovana reč možda malo dodatno oterala već sumnjičavu publiku, koja je ionako smatrala da je ovaj projekat obična jeftina zabava i razbacivanje para. Većina ljudi je već ionako počela da gleda paralelne individualne projekte, koje su pojedini članovi trupe već razradili
Trupa se ustalila već u prvoj polovini 20. veka, ali je svakako svoje najslavnije dane doživela u vreme jednog glumačkog asa, koji je debitovao na sceni 1940ih godina, a koga je obožavalo fenstvo ne samo u njegovom kraju, već i šire. I tako decenijama. I onda, kako to obično biva, ovaj as je poput Molijera umro na daskama koje život znače. Trupa tada menja koncept, i odlučuje se za jednakost svih 6 članova (plus 2 honororna glumca) poput slavnog "Monti Pajtona". No, ubrzo, postaje jasno da ekipi nedostaje maštovitost i na videlo izlaze razne nesuglasice, privatne i porodične afere, koje su decenijama gurane pod tepih. Ipak, ključno je bilo to što je trupa faktički ostala bez cvonjka ušteđevine. Tada na scenu nakratko stupa novi direktor, koji pokušava povoljnim zajmovima od drugih pozorišta i finansijskjkih fondova da postavi trupu na noge. Iako se činilo da će uspeti, dok se odigravala ova predstava, sve se urušilo.
Što se same ove predstave tiče, ironično je da se ona bavi borbom za opstanak jedne nekada uspešne pozorišne trupe. Istorija njenog izvođenja nije naročito slavna. Prvi put je odigrana 22. januara 1990. godine u Beogradu, posle čega se upravni odbor pozorišta razišao i više se nikada nije sastao. U narednih godinu i po dana sve su učestaliji bili incidenti na predstavama, čiji je akter bila publika. Ipak, sve je nekako eskaliralo na izvedbi u Ljubljani 25. juna 1991. godine, kada su dva člana trupe posle završnog naklona objavila publici da napuštaju ekipu. Došlo je do incidenata u gledalištu, tako da je naredno izvođenje bilo odloženo za 10 dana, a ovo dvoje su ipak odlučili da do daljnjeg ostanu. Sledeći put, "Putujući cirkus" je u pomirljivom tonu izveden na Brionima i uglavnom više nije bilo incidenata sve do 7. oktobra, kada je u Kazalištu u Zagrebu eksplodirala kašikara, posle čega je došlo do masovne tuče u samoj zgradi i oko nje, uz dosta mrtvih, a trupa je definitivno prekinula turneju.
Doduše, uz međunarodno sponzorstvo, glumačka ekipa je poslednji put (u suženom sastavu) odigrala skraćenu i izmenjenu verziju predstave u Dejtonskom teatru 21. novembra 1995. godine.
(odlomak iz poslednjeg izvođenja predstave)
S.M: Drugovi, meni nije jasno šta vama nije jasno. Vi tvrdite da možete tek tako da napustite našu trupu i formirate zasebne trupe. Mi imamo svoj statut i principe. Jednom u trupi, zauvek u trupi.
M.K: To je važilo samo dok je trupa funkcionisala i imala kakvu-takvu perspektivu. Očito je da perspektive nema, jer se većina slaže da trupa prestaje da postoji. A onda su razni statuti samo mrtva slova na papiru.
F.T: Jes to, slažem se!
S.M: E, pa malo morgen! Hajde, dobro, za M.K, njegov projekat ima svoju publiku, a vole ga i u drugim pozorištima. Ali ti, F.T, zar ti misliš da ja ne znam šta ti radiš. Skupljaš članove mog fan kluba i teraš ih da kupuju tvoje godišnje karte!
F.T: To nije baš tako. Ti članovi žive u mom komšiluku i logičnije je da dolaze kod mene na predstave...
S.M: Moraju da imaju mogućnost izbora!
F.T: Dobro, evo, neka ostanu u tvom fan klubu, ali neka dolaze meni na predstave.
S.M: Ne. Ili-ili!
F.T: Dobro, ako je tako, onda samo kod mene!
K.G: Ljudi, budimo konstruktivni. Očito je da nam se grupa ovako raspada. Nastavi li se ovako, idem i ja...
A.I: Onda i ja...
S.M: Dobro. Kad je tako, pokrećem ostavinsku raspravu. Vi svi hoćete da pravite svoje trupe. A ja, eto baš neću. Sa mnom ostaje i M.B, a i ova dva honorarca. Dakle, ova trupa ostaje nama, vi radite šta hoćete.
M.B: Dobro, ja zapravo...
(S.M. mu lupa packu)
M.B: Mislim, da, ostajem!
M.K: To je pravno nasilje. Vas dvojica i dvoje honoraraca. Pa to nije ista trupa. Trupa pravno prestaje da postoji i svu imovinu delimo na ravne časti!
S.M: Probaj, Laki!
F.T: Već sam angažovao advokata. Ako se ne saglasite, tužićemo vas, a onda će vas suspendovati iz Udruženja pozorišta sve dok se ne saglasite sa ovim predlogom!
(salom se prolama eksplozija, predstava se prekida)
Ove pakosne poruke komercijalnog sadržaja su stvorene sa idejom da vam isperu mozak, iskvare oči i naprave neprijatnost kada posećujete pornićarske sajtove. Uvidjajući činjenicu da sve više ljudi koristi internet, firme za prodaju kuraca i palaca su previdele faktor ljudskog inata i rešile da svoje proizvode reklamiraju gde god je moguće. Ne možeš više ko čovek ni pornić da pustiš, a da ne iskoči neko melodično govno da probudi ukućane i svima da do znanja šta radiš.
Ne možeš više na miru ni definiciju na vukajliji da napišeš..Jebite se kapitalisti, duvaj ga kompanijo i celo proizvodno postrojenje - neću vaše proizvode i usluge, pa makar bile za džabe!
Ustaneš popodne kao i svakog drugog neradničkog dana, uključiš komp i rešiš da virneš usput i na vukajliju. U nameri da se uloguješ sdhvataš da na mestu gde se obično upisuje šifra nalazi link stranice, koji možeš da ukloniš jedino ako klikneš na njega. Šta ti preostaje..Završavaš na stranici neke firme koja proizvodi lubrikante i vibratore. Gasiš govno i ideš dalje.
Epl ti nudi program koji će ti sam čitati definicije naglas. Drago ti je što kaizen ne reklamira samo govna i možda će za promenu uzeti koji dinar. Odbijaš, no reklama je uporna i gasiš je tek nakon petnaestog puta.
Odlaziš na forum da vidiš pvt, zaključivši da imaš poruku od Surovog. Iznenadjen otvaraš pvt i imaš šta i da vidiš - Ako kupite odmah tiganj..U KURAC! TOP ŠOP JE UBIO SUROVOG I STAVIO SVOG ČOVEKA! Šokian ovim saznanjem, ostale poruke i ne otvaraš.
Ideš na čet da vidiš šta ima, i ubrzo shvataš da se tamo iše ne reklamiraju samo definicije - i jebena idea je napravila nalog! Vidiš, Reservoir dog je ponovo prvi autor. Odlaziš na njegov profil, gde nalaziš da reklamira jelen pivo i meridian kladionicu. Više ne drži tigra na slici nego maxpol boje i lakove, i sve ti biva jasno..
Na naslovnoj, u odabranim definicijama stoje jedna o pošti, jedna o epsu i dve o rama margarinu. Do kurca, i moderatori su u ovome. Zaključuješ da su tajne reklamnoubilačke organizacije preuzele sajt. Sa desne strane stoji ziljavi smajli koji viče sej samting. Propast.
Odlaziš na stranicu sa autorima. Chevu ima profil sliku top šopa, znači Chevu je ubio Surovog. Ne znaš kako mu je uspelo kad je na Novom Zelandu, ali nije ni važno - reklame pobedjuju.
Zapažaš da je na 70% postera neka reklama, za turističke agencije, zelenu kafu, vodokotliće..To te raduje jer su posteri postali kvalitetniji, ali opet se od toga ježiš. Rešiš da napraviš svoj, i dobijaš paletu reklamnih slika koje možeš da koristiš, ostale su na sajtu postale zabranjene. To je to, napisaćeš definiciju!
Definiciju možete dodati jedino ako ste klijent metalsd banke. Klijent metals basnke možete postati kliknuvši na link. Hvala Vam što korisdtite usluge metals banke. Zovem Sosa, koji mi daje hak za pisanje definicije bez učlanjivanja u bankarsku sektu. Krećem da pišem..Pošalji..
Čitam definiciju i zaključujem da je izmenjena nekim programom koji od svega pravi reklamu. Rešen da se požalim na forumu, čujem glas iz zvučnika:
"Govori automatski čitač misli Bostan 3004, na forumu nećete dobiti objašnjenje. Ukoliko želite da naručite automatski čitač misli Bostan3004 to možete učiniti"..
Zurim u ekran. Sa leve strane je sajt vlade Srbije, sa desne animacija rozih balona i devojčice koja duva u sveće na torti. Rešavaš da neko vreme izbegavaš internet. Neko zvoni na vrata, otvaraš..Našli su te preko ip adrese.
Dva grmalja te hvataju, dobijaš inekciju, zaspiš..Budiš se sa istetoviranim MESARA MATIJEVIĆ na čelu.
Što kažu stari ljudi: "I bi dan, i bi jutro, i kako god okreneš, sve na kraju dođe na svoje". 2/3 kosmičke pravde i 1/3 dovođenja u red.
Bodrenje za one koji prave sranja jer su ubeđeni da će to da im se nadoknadi kad tad. Tako moja sestričina neće da pipne fiziku, misli da će stvari same doći na svoje mesto. Zapravo hoće, ali kao ključan faktor jeste naše nastojanje i volja da to popravimo. Zato, Milijana, ako ne uzmeš jebenu knjigu, ima sa Njutnom da bereš jabuke za svetog Iliju kad im vreme nije. Uravnoteži se.
Fender: Ne javlja se, jebem ga u dupe!
Čegi: Da ti nije dao pogrešan broj?
Fender: Otkud znam da li je pogrešan kad se niko ne jav... ALOOOO, LUKAC, TI SI TEBRA?
Lukac: E ja sam. Gde ste? Ne vidim vas.
Fender: Evo nas kod naduvanog zeca, pored pekare "Gospina Papučica".
Lukac: Čekajte tu. Tamo sam za 2 minuta.
Fender: Pita Čegi je l' Jocko sa tobom?
Lukac: Jeste. Kupio sladoled, ne vidi sad nikog. Budite tu, stižemo!:Nakon 2 minuta:
Lukac: Izvini? Je l' si ti Čegi?
Čegi: Jesam. Kako si me prepoznao?
Lukac: Ličiš mi na kengura lololo
Čegi: A puši ga! Ti ne ličiš na luk, nikad te prepoznao ne bih. Isti žderavac.
Lukac: A ovoe Fender? Ti ne ličiš na gitaru, bro.
Fender: Ma vidi mi stomače, tu sam negde. Pa deste bre?! Konačno da se okupimo, da se upoznamo.
Jocko: Vala, red je bio. Tako?
Fender: Jes! Jes! Jes! Jes! Jes! Jes! Jes!
Lukac: Idemo da popijemo nešto.:U kafiću:
Jocko: Tebra, ovde smor! Smor!
Lukac: Sve je ravnoteža, sve se na kraju izjednači. Biće bolje, možda neke pičoke nalete.
Fender: Ma ne kenjaj, Lukac!
Čegi: Znam! Aj da opletemo zanimljive geografije, Fender i ja, a vas dvojica.
Jocko: Može. Ali da igramo neke nove pojmove, ovi stari smorili k'o kurac od sveštenika. Aj usmeno, nemam papir. A i ljudi da se ne krste ovde. 'Nači, pojmovi, lupam: jezero, kolač, auto, životinja i pojam iz mašinstva. Neka bude na slovo "S".:Nakon 2 minuta:
Fender: Spremni?!
Lukac: Spremni.
Fender: Auto? Seat.
Lukac: Samara.
Čegi: Brate. Lada Samara. To je kao da kažeš "Megan".
Lukac: A ne seri! Što da se ne prizna? :likovi okolo već počeli da zagledaju:
Fender: Ajde, priznajemo. Gledaju ljudi! Jezero? Sajma.
Jocko: E sad vi kenjate! Kakva, bre, Sajma, kojikurac?! To ne postoji.
Fender: Brate, to je jezero u Finskoj. Čegi kupio ribu odatle sad za svetog Jovana.
Jocko: Kenjaš?
Čegi: Ozbiljno. Gugi mi dao broj nekog Pitkamakija. Ima somovinu, jebe mesečinu.:Nakon nekog vremena:
Lukac: Mašinski pojam? Interferenca.
Fender: Svaka čast. Mi nemamo. Dobro si se setio.
Lukac: Šta da ti kažem. Imam papir da sam inženjer!
Jocko: E aj da palimo u drugu kafanu. Da povratimo onu ravnotežu.
Fender: Ae. Konobar?
Konobar: Odma dođe.
Fender: Da plat... GUGI, JE L' SI TO TI?
Gugi: AAAAAAAAAAAAAA! A MENE NE ZOVETE, PIČKE!
Fender: Nisi bio tad na sajtu, jbg.
Gugi: Ma nema veze. Ae završava mi se smena za po sata, čekajte tu, sedamo u moj Micubiši Lanser Evo H, pa da idemo da plašimo baaaaaaaabeeeeeeee, aaaaaaaa! Nisam juče plašio, pa da nadoknadim!
Lukac: Jer sve je ravnoteža, sve se na kraju izj...
Ostali: MAAAA BJAAAAAAAAŽI!Pisano za takmičenje: Pojzenizam
U definiciji Majstorije sam dao samo jedan primer visprenosti i snalažljivosti klasičnog majstora sa ovih prostora. Primera ima puno i u svim profilima, ali ću sa pauzama izbacivati definicije da ne bude smorno za čitalaštvo sa Vukajlije.
-Čujem da si celo leto po primorju šljakao. Izgleda da moleraj nije loš posao?
-Nije brate, al je i krvav. Radio sam uglavnom za strendžere koji na leto dolaze da sređuju vikendice i vile. A oni su ti teški za kintu, ne daj bože nikom. Plus što su picajzle za kvalitet.
-To sam čuo...
-Dobro je sve bilo, išlo nekako, i ovi kod kojih sam zadnjih radio bili zadovoljni pa me preporuče nekim komšijama iz Švabije.
Kažu, to su gospoda, biću i ja zadovoljan.
-I jesi bio?
-Ma slušaj samo... E ta gospoda su me jebala u zdrav mozak, ko da sam slikar, a ne moler. Samo što im freske nisam slikao po vili. I kad sam napokon otaljao posao, matora kurvetina mi kaže da neću Euro videti ako je ne pojebem dobro. Kaže, onaj njen nije više nizašta, a čula je da su naše kite na glasu kod zapadnih babuskara.
-Sunce ti jebem! Pa jel bar liči čemu?
-Pa i nije tako loša, mislim, šta sam sve trsio, čak je i dobra. Onako očuvana gospođa, negovana...
-Logično, jebeš ih. Nije se ta vruća vode napila.
-Pazi sad. Krenem ja nju da taslačim, u kujni na stolu, onako baš svojski, iz inata nekog, a ona njišti ko kobila. Viče nešto ''fik mi'' ili tako nekako, a ja upro ko sivonja. Mislim se ja, daćeš ti meni svaku paru i još malo preko, kad te ja oderem. Kad osetim odjednom da neko stoju iza mene.
-Švabo a?
-Jes, jebo mamu svoju bolesnu. Izvadio neku mlohavu kitu i navlači kožuru. Prvo sam se malo štrecnuo, al posle se mislim, ma ko ti jebe mater. Gledaj kako ti fircam ženu kad ti nisi u stanju.
-To brate! Jesi nam osvetlao obraz i opravdao rejting?
-I ja tako prašim, kad taman da se iskipujem u matoru kurveštiju, Švaba me s'leđa ćapi za jajca i sve nešto priča ''šprice'' ili tako nekako i ''šon grose banana''.
-Hahahaha,ladno te matori bolesnik startovo za tukija!
-Brate, gole guzice sam izletio napolje i pobegao u pičku materinu. Što dalje od ludaka.
-A kinta?
E to sam alalio, al sam im zato namestio zvrčku da me pamte za ceo život.
-Kakvu?
-Pa znao sam gde drže rezervni ključ, i lepo kad su se sledeći ceo vikend odvezli na vožnju gliserom, upadnem na gajbu i u akciju.
-Pajanje a?
-Ma jok, lepo iskopam rupu u zidu iza ormana, ubacim jaje koje sam prethodno malo probušio. I onda sve zamalterišem i okrečim ko da ništa nije rađeno.
-Ne kontam te. I šta onda?
-Pa za mesec dana otprilike jaje će početi da smrdi tako da u vilu nećeš moći da uđeš, a nemaš pojma odakle smrad dolazi. I da znaš za jadac, da bi ga našao moraš u celoj vili obiti malter. A provetriti nećeš nikad dovoljno. Smrad se bre u zidove upije...
-HA-HA-HA-HA! Znači, jajce za jajce?
-Taj rad!
Fetiš na popularnu srpsku glumicu i pevačicu koji je devedesetih godina u svojim serijama pokazivao poznati scenarista Siniša Pavić.Kao već zrela gospodja još od kraja osamdesetih godina na nju su se ložili i očevi i sinovi,i vozači kamiona i najveći bogataši,i ujaci iz Amerike i fudbalski menadžeri.Kao takva ona je postala ono što je Ivan Bosiljčić za serije Zdravka Šotre.Koju god ulogu glumila,bilo da je pevačica u restoranu,bogata gospodja sumnjivog porekla koja je pobegla u Italiju,konobarica u "Kafani kod Mačka" ili pak bogata udovica,ona svojom pojavom diže iz mrtvih sve glavne muškarce u serijama.
Bolji život
Snežana Savić u ovoj seriji glumi kafansku pevačicu,siromašnu i jedva poznatu malobrojnoj publici.Od strane Snežane u ovoj seriji stradaju mladjani Boba Popadić,koji se pijan potukao,pa zbog toga morao da odleži zatvorsku kaznu,njegov otac Dragiša Popadić koji je hteo da zaštiti sina u kafanskoj tuči,a kome se svidela pojava Snežanina,zatim emotivno raskrhan biva i rukovodilac sa iskustvom,Stevica Kurčubić,pa i direktor jedne firme i opaki biznismen Jataganac.Svi oni su različite starosti,od dečaka do matorca,a ipak padaju na Snežaninu pojavu.Srećni ljudi
Snežana se u ovoj seriji pojavljuje već kao bogata gospodja kojoj treba zaštita od mnogobrojnih uzurpatora.Ona ima sumnjivu prošlost - pobegla je u Italiju i tamo na "pošten" način zaradila milione.Po povratku u Jugoslaviju,u doba sankcija,ona biva napadnuta od kriminalaca iz prošlosti,elite koju je iskoristila,onih koji su hteli da je karaju,a nisu uspeli,pa čak i od lopova niže klase,Kontea Marija Marka del Tintoretoa,s pravim imenom Mića.Da bi se zaštitila od ovakvih osoba sa kojima ne želi da ima ništa,ona traži svog heroja i nalazi ga u Vukašinu Vuletu Goluboviću.No,njena prva ljubav iz mladosti,čovek koga glumi Aljoša Vučković,pojavljuje se pred nju iznenadno,te nastaje ljubavni trougao.Vukašin se potukao sa Aljošom i slično kao u prethodnoj seriji Boba,završio u ćuzi.Konte se u medjuvremenu uvalio kod sestre Antonije,da bi na kraju serije ostao da živi kod Cane Fontane u Ranču prokletih.Porodično blago
Savićka se u ovoj seriji ponovo spušta na nivo obične žene - ona je konobarica u malom i nepoznatom restoranu "Kafana kod Mačka".No,ona i tu ima svoje udvarače - svaki pijanac je uhvati,na šta burno reaguje njen muž,vozač kamiona,Bogoljub Gagić Čerčil.Ponovo se,i u ovoj seriji,javljaju duhovi prošlosti - Labud Stojanović,koga tumači Dragan Nikolić,iznenadno se pojavljuje pred gospodju Savić.Ona shvata da je to njena prva ljubav sa kojom ima i vanbračno dete,ali je napustio ženu da bi imao karijeru u svetu.Čerčil je osoba koja sumnja da njegove žena ima ljubavnika,te se javlja iz stana vračare Roske pretvarajući se da je u Turskoj.Kad sazna da laže,Rajna (tako se Sneška zove u ovoj seriji) pada u naručje Labudu i sa njim želi da beži,ovog puta ne u Italiju,nego u Francusku,zajedno sa detetom Brandom.To sve posmatra i Mačak,vlasnik kafane u kojoj Rajna radi.On je potajno zaljubljen u nju.Na kraju serije,Rajna biva kobna za sve muškarce u seriji - u kafani daje otkaz,što se Mačku ne dopada,dok Čerčila pijanog gaze kola nakon što je saznao da mu žena beži.Brando i Rajna se predomišljaju u medjuvremenu i otkazuju let za Francusku,čime Rajna dolazi glave i emotivno sludjenom Labudu koji jadan mora sam da se vrati u Francusku,bez svoje voljene i bez svog sina!Stižu dolari
Siniša Pavić kao da eksperimentiše sa likom i delom Snežane Savić.Tako već u ovoj seriji Snežana je ponovo bogata i ponovo sa sumnjivom prošlošću.Ona je vlasnica 51% akcija hotela "Luks" u Beogradu i jedna je od dužnika lokalnog mafijaša Lake Jovanovića Guštera.Ona je dobila svo nasledstvo od svog starog i iznemoglog muža koji je umro,baš u trenutku kad je ujka Gorčilo došao iz Amerike.Ona,svojom privlačnošću,pokušava da sludi Gorčila kako bi joj ostavio milione.U priču se uključuje i Laka,koji je očigledno imao i ljubavnu vezu sa Elizabetom (takvo joj je ime nadenuo Siniša ovde),te on hoće da spreči i nju i korumpiranog predsednika opštine da se domognu Gorčilovog bogatstva.Ona biva po drugi put fatalna za glumca Danila Lazovića - on indirektno zbog nje završava u bolnici,izgubivši partiju pokera sa starim Gorčilom.Gorčilo u medjuvremenu traži od sestrića Nenada Neše Ljutića da mu donese vijagru jer,iako je mator,sva čula su mu oživela kad je video gospodju Elizabetu!I Nenadu se svidja Elizabeta,ali odbija da donese vijagru.U priču se uključuje i šumar Budimir Buda,zvani Šišarka,koga Elizabeta šalje da pomogne Gorčilu ukoliko mu treba neka pomoć.On to naredjenje izvršava i Gorčilo ga angažuje za svog telohranitelja.Kao takav on je sa puškom trčao kroz grad,te je i on završio u zatvoru.Indirektno,upravo zbog Snežane.Poslednji u nizu Elizabetinih ljubavnika je i čovek koga tumači Miodrag Krivokapić,izvesni Lazarević,koji od Elizabete saznaje da Gorčilo ima ogroman novac,te pokušava da ga prevari u pokeru.No,pametni Šišarka i Gorčilo ga sprečavaju u tome uz pomoć belih miševa.Na kraju,predsednik opštine,nadajući se da će mu Gorčilo pokloniti novac,daje ujki iz Amerike ogromnu vilu u kojoj je živeo drug Tito,a sestrići Nenad i Predrag saznaju da nema ništa od novca,dok Elizabeta ipak obilazi "mladjanog" Gorčila,što ukazuje na mogućnost da se Gorčilo oženi njome.I njega je sludela!
PAZARAC(22.12.-21.01.):
Rođeni u ovom znaku ne vole sredinu. Ili su skromni, dobri ljudi, ili teže ka ostvarivanju bogatstva. Snalažljivi trgovci u oba slučaja. Prodaju ti za čas dva broja veće patike, ti im budeš zahvalan, osjećaš se kao faca, i daš pare unaprijed za još jedan par. Može i na veresiju. Vole modu. Ne vole modu prošle sezone. Vole Samsung uređaje bez ruba(edge). Imaju NP registracije plus broj. Slažu se sa rođenima u znaku Konobarice. Ne vole knjige, bosanske ćevape, Tutince i rođene u znaku Žare i Goci. Njihov simbol je troduplo slovo P, izvezeno zlatnim koncem(Philipp Plein Pazarac).
edit-dodatak: Pazarac ne mari za privatni konkurs, jer je na ženu. Ni za drugi. Ni za treći od bau-firme. Firma je na amidži, a stan na tašti. Ima brata u svakoj evropskoj metropoli.
BAUŠTELAC(22.01.-21.02.):
Ove osobe često najebu. Iako čvrstog karaktera u poslu, imaju svoje poroke. Često samci, pa sve što zarade, ostave petkom u obližnjoj kafani, jer misle da konobarica ima pik na njih. I tako mjesecima. Neće da shvati da konobaricu guzi neki firmaš sa X-peticom, koji je pokupi iza ćoška, nakon što ona izbroji Bauštelčev bakšiš. Kad shvati da će ostati suvog spolovila, ogovara je, pričajući da je teška kurva. Druga verzija Bauštelca sjedi u kladionici i još rijeđe trti. Kad dobije tiket, ide u studio "Ming-Ling", i jebe bubuljičavu Tajlanđanku za trideset eura. Na poslu sutradan laže kako mu je bilo super, iako nije svršio, i kako mu je kurva dala privatni broj telefona. Slaže se sa znakom Žare i Goci, a ne podnosi se sa Firmašem. Njihov simbol je sintetička majica sa V-izrezom.
KONOBARICA(22.02.-21.03.):
Rođeni u znaku konobarice su prepuni avanturističkog duha. Skloni sujevjerju i misticizmu, osim kad naiđe vidovita Ciganka, koju tada ismijavaju. Najčešće razvedena, preko 25 godina, sa djetetom "dole", zbog kojeg radi, jer kako kaže, ne voli da čisti švapska govna, a i bolja je para u kafani. Ili pak mlađa, stalno okružena muškarcima sumnjivog morala, ne vara dečka, nedaj bože je l', to radi jer ne može naći bolji posao, a i što da ne spoji izlaske i novac, a pušenje u BMW-u prije spavanja nije prevara. Slaže se sa svim znakovima i podznakovima, osim Bauštelca, a njen simbol je ljubavni par, Albanac i Slovakinja.
POŽAREVČANIN(22.03.-21.04.): nema opisa
FIRMAŠ(22.04.-21.05.):
Njihov zaštitnik je kreditni institut "Stefan & Meri". Vole da riskiraju. Odlikuje ih snalažljivost u neplaćanju redovnih radničkih plata, te u organizovanju skupih motornih vozila na "lizing". Ne podnose drugačije od njih, pa se uglavnom grupišu. Njihov moto je "šta će ti stotka za djecu, kad meni treba za dvije pjesme uživo". Nevole Bauštelca, plaćanje Krankenkasse, a slažu se sa Gošom Prevarom i Selfie-Boemom.
Njihov simbol je "kleiner brauner" i ispružen mali prst.
CIGANIN(22.05.-21.06.):
Izrazito osjećajne osobe, sklone depresiji, ukoliko im ponestane Asbacha. Inače vesele i snalažljive. Ovo je najsujevjerniji znak. Štede mjesecima da bi platili veselje, na kojem onda sve pare daju na armuniku i ćemane. Za razliku od rođenih u znaku Vlauca, ovi znakovi se tada iskreno, i iz duše izvesele. Psuju majku jedni drugima na youtube, jer se ne slažu oko toga, ko je bolji, Aca Čergar ili Dejan Kostić. Po mišljenju naše redakcije, Kostić je ispao šupak jer je upao Čergaru u foršpil kad su svirali zajedno, a Čergar ionako jede govna sa predugim improvizacijama. Skala gore-dole. Mrš u kurac!
Slažu se sa osobama u znaku Žare i Goci, Bauštelcem, Konobaricom, mrze Vlaucu, a njihov simbol je, u zavisnosti od plemena, "GRAND-sala", "Kazablanka" ili autoplac u 21. Bezirku.
VLAUCA(22.06.-21.07.):
Najvrijedniji znak u našem horoskopu. Ujedno i najštedljiviji. Voli cvijeće žute boje, kao npr. suncokret. Voli zlatno prstenje. Ponosi se srpskim rodom i hrvatskom domovinom. Ček, ... ne, ...to je bio Nikola Tesla, koji također rođen u ovom znaku(10.07.). Radi više poslova odjedno i to voli da pokaže statusnim-simbolima, poput zlatnog lava koji ubija zlatnog tigra na zlatnoj Versace-ogradi. Sa muzičarima se prije veselja dogovara oko kasnijeg vraćanja bačenog bakšiša, da se trotz raskoši ne ugrozi zidanje petog sprata na njegovom domu. Ne podnosi pijanice, raspikuće i nevjerne žene. Slaže se sa rođenima u znaku firmaša. Njegov simbol je žuta, na dva sata iznajmljena, dugačka limuzina marke "Hummer".
CAFE-CREAM(22.07.-21.08.):
Ovaj znak odaje najveće poštovanje svom zdravlju i izgledu. Samoprozvana elita i nešto kao metroseksualni-htio bih biti-mangup. Još-ne vegan ili vegetarijanac, jer potomak balkanskih mesoždera, ipak pazi šta će tokom radne nedjelje pojesti, ne bi li što manje uvlačio stomak prilikom ulaska vikendom u najpopularnije bečke fancy klubove. Ukoliko ne diže ruke u trećoj generaciji na "sve je postalo pepeo i dim", svoje vrijeme provodi sa istomišljenicima istih frizura, najčešće u "Fit-Inn-u"- Ottakringerstraße, te u solariumima sa prefiksom "turbo", "turbo-max", "turbo-turbo-pharaone", itd., slušajući na mp3-playeru i Dr.Dre "beat" slušalicama turbo-folk. Odlično se slaže sa Vlaucom, ne podnosi Bauštelca i Ciganina, a njegovi simboli su očev Audi A6, Rasta i Ana Nikolić, te maslinovo ulje, te majica na bretele.
GOŠA PREVARA(22.08.-21.09.):
Jedan od najtajantstvenijih znakova. Bečki Džejms Bond nula, nula, nula. Svuda ga ima, a niko ne zna gdje stanuje, za što postoji debeo razlog. Naime, ovaj znak je sklon upućivanju neistine sagovornicima. On vreba friško meso u gradu, naivne bauštelce, konobarice, osobe koje ne vladaju njemačkim jezikom, birokratijom, te im obećava šarenu lažu, poput sređene A2 diplome, bugarskih papira, mađarskog pasoša, sređenog stana, te raznih drugih bajki, za koje se dobroćudni naivac može uhvatiti. Naravno, traži jedan dio para unaprijed, a potom se pravda još većim bajkama ili se jednostavno ispari, kao prdež-mamurac.
Slaže se sa Selfie-Boemom, Cafe Cream, mrzi Bauštelca, Konobaricu i obećanu riječ. Simboli su mu tašna-aktovka i Baron iz filma "Kad porastem biću Kengur".
PAPIROLOVAC-OPTIMISTA(22.09.-21.10.):
Znak sklon optimizmu i u najtežim trenucima. Muzički jako nadaren. Kao Vojvođanin, on vlada svojim emocijama poput hladnog špricera, ne shvatajući realnost oko njega. Svoju pozitivnost projicira na druge, pa nerijetko uspjeva u svojim namjerama. Ne kao drugi, zabrinuti i uspaničeni, on zamišlja već čim uđe na teritoriju EU, kako će naguziti debelu Švabicu i sa njom opušteno provesti pet godina, a potom dovesti familiju. Ženi će reći da ju je platio, a da ga muči CIA da joj sve prizna, ...neće ništa reći, ...jer mu je mrsko. Slaže se sa svim znakovima. Njegov moto je "daće bog", a simbol mu je jezero Balaton.
ŽARE i GOCI(22.10.-21.11.):
Teška dobričina od horoskopskog znaka. Kao od brda odvaljen, zdrav, pije, puši, a ima sve zube, koje mu čuva vedri duh. Mrzi drogu i malo pivo podjednako. Tuguje za rodnom grudom i zlom sudbinom što ga natjera da zatvara kafane u tuđini. Kad ga pitaš što se ne vrati, kaže "idupičkumaternu, vrati se ti". Kad si njegovog mišljenja, voli te k'o brata, grli te, tjera da pjevaš i časti sve redom. Ako se ne slažeš "šnjim", onda ga nisi dostojan, nisi "čojk", a iza leđa si ponekad šupak i peder. Njegov moto je "eeeeeepaaaa", "ojhaaaa" ili "držse mala držse", slaže se sa Konobaricom i Bauštelcem. Ne podnosi Pazarca, ne podnosi kad neko pije na crtu pa ne plati. Simboli su mu tespih, tetovaža manastira Ostrog ili krunica svetog Ante, u zavisnosti od plemena.
SELFIE BOEM(22.11.-21.12.):
Umjetnička duša željna pažnje. Voli napredak i tehniku i stavlja je ispred duhovnih vrijednosti. Uvijek opremljen najnovijim inovacijama, u kući i u džepu. Jako komunikativan znak, naročito preko društvenih mreža. Pazi veoma na higijenu. Ali ne kao Cafe Cream, ovom znaku je više bitan izgled na društvenim mrežama, nego uživo. Legenda kaže da se ovakve osobe mogu naći i van Beča. Voli da fotografiše naručeno piće, najradije kantu Red Bulla s ledom, kantu s Vodkom, kantu sa Heinekenom, ...uglavnom naručuje na kantu. Kad kanta opremljena vatrometom stigne na sto, ovaj znak se naglo oraspoloži, slika kantu iz svih uglova, onda sebe, onda sebe sa pićem, onda sebe i društvo sa pićem, onda sve to objavi munjevito na Instagramu i Fejsu, zatim se opet smrkne, skloni kes, i nastavi čeprkati po mobilnom uređaju. Sa ovim znakom je provod zagarantovan. Super se slaže sa Cafe Cream, iako ga ovaj ogovara. Također se slaže sa Vlaucom. Ovi znakovi su u astrološkom smislu čak u srodstvu. Ne podnosi rođene u znaku Žara i Gocija, te Pazarca, unatoč sličnim karakteristikama. Njihov moto je "samo jednom se živi", a njihov simbol je japanski turista iz Fukušime.
Vremena se menjaju, a sa njima i ovaj naš sajt. Evo jedan (ne)realan prikaz našeg sajta u budućnosti.
Zamislite, izbije novi sukob u svetu, i nijedno mesto u Srbiji nije bezbedno, sem jedne ulice koja se zove: "Vukajlija". U nju imaju pravo na pristup samo oni koji su bili registrovani na sajtu pre rata... Pitate se kako je ulica Vukajlija bezbedna u ovom sukobu? Tako što su oni koji su pokrenuli ovaj rat(Masoni, Jevreji, Svetska Vlada)... Često svraćali na ovaj sajt i dobro se smejali, posterima, reakcijama i definicijama. Pak, su onda, sklopili ugovor sa vlasnikom sajta, da će oni poštedeti njegov sajt i članove tog sajta, smestivši ih u ulicu bez sukoba, a za uzvrat vlasnik sajta, će zaključati sve postere i reakcije, i omogućiti samo Masonnima i Jevrejima da uživaju u njima, i da se smeju. Ulica, pored asfalta, ima 2 velike zgrade. Jednu sa jedne, jednu sa druge strane ulice, tj. levo i desno. Na golom asfaltu stanuju gladni i žedni nekadašnji čekaoničari(klošari). Kada je zima grejemo se tako što palimo vatru u buretu, i krijemo se ispod balkona, jedva preživljavamo. Tu smo svi mi iz čekaonice. Imamo i jedan laptop, sa koga se 3 do 4 puta na dan preko Skype-a, javlja Feid iz Češke. On se kurči jer Češka nije u ratu, pa snima sebe kako: pije pivo i jede viršle... A vi čekaoničari, ko vas jebe. A svi oni koji sada povremeno dolaze na Vukajliju, oni će i tada dolaziti, kod nas će sam prespavati, a preko dana lutati, ali tu su negde, uvek. Iz jedne od dve zgrade, zgrade preko puta, često izlazi Zelen Lukac, koji nas obilazi, i preti nam, kako će da nas otpiše sa liste spašenih(banovaće nas). Ta zgrada iz koje on izlazi jeste: "KAFANA", tu su svi iz čet sobe kafana, vrata kafane su uvek zatvorena. Iz kafane često izađe Dilan Dog, koji nas zajebava, jer smo sirotinja... Uživaju unutra u toplom ambijentu, dok se mi čekaoničari smrzavamo k'o pičke. Znamo mi odprilike kako je unutra, iz priča: Rusa, Rocky-a, Mlade koji imaju pristup kafani, ali su često sa nama na ulici. Iznad te zgrade nalazi se gornji sprat, sa fasadom i cvećem, taj sprat je ustvari čet soba: "TERASA". Tu su najelitniji članovi, žive k'o Buržuji i bole ih kurac. Skoro nikad ne silaze dole kod nas u Čekaonicu, samo nas pogledaju uz gađenje, sa balkona. Preko puta te zgrade, tačno iznad nas nalazi se desetosprati dvorac(ona druga zgrada). Taj dvorac je zaključan i čuvaju ga 50 pit bulla, kao i: lanci, katanci i laserski zraci! To je Kaizenova lična rezidencija, retko ko je išao tamo. Ima 9 sprata i dvaki sprat dat je jednom moderatoru, na korišćenje, samo deseti je Kaizenov. Taj dvorac je takođe skladište, i mesto gde se čuvaju zaključane reakcije i posteri. Svaki sprat ima svoj balkon, i moderatori nas gledaju sa visine, više nego ovi sa terase. Na samom vrhu je taj famozni Kaizen, osnivač Vukajlije, i neka vrsta našeg Velikog Vođe, za njega skoro niko u čekaonici i na Vukajliji nije čuo, niti video(sem Rusai, Rina, i još nekih opasnih baja). Ponekad nam se učini da vidimo neku osobu na tom desetom spratu, kako nas posmatra, dok pije najskupje vino. Neki čak kažu da on piša po nama odozgore, jer mu se može. On je takođe član Masona. Mi svi čekamo kada ćemo biti proterani sa ovog svetog mesta, uz miris Kaizenove mokraće(masovno banovanje). Bar se tako priča... I eto tako ja zamišljam budućnost Vuke...
Na početku, disklejmer: svi gastosi uglavnom imaju neke zajedničke osobine. Prvo, tu je trćenje. Klinci dobijaju po sto evra za čokoladu, stariji koješta što su naručili od preko grane, i tako to obično ide...
Drugo, paradoksalno, gotovo je svima zajedničko da pričaju kako tamo gde su otišli ništa ne valja, kako je u Srbiji bolje i kako nikada nikome ne bi preporučili da krenu njihovim stopama, jer je njih sama muka naterala (dobro, muka te je naterala, a onda za potrebe toga što ćeš u Srbiju dolaziti maksimalno jednom godišnje podižeš sebi soliter u dvorištu).
No, ono što ih međusobno razlikuje je zemlja u koju su zapalili, jer ubrzo će novo okruženje početi da ih preoblikuje.
U prvom od dva nastavka, pozabavićemo se Jevropom.
1. Nemačka, Austrija i Švajcarska
Kada pomisliš na osnovne osobine srpskog gastosa, to je upravo ono kako se ponašaju Srbi (a bogami i drugi Balkanci) u "Menhen, Frankfurt, Vijenu ili Cirih". A valjda je to i logično, jer prema nekim podacima, u popularnoj "Švabiji/Švicarsku" nas ima preko milion. Radi, dakle, tamo na onim šljakama koje Švabo ne bi prihvatio sve i da crkne od gladi. Ali je Švabo voljan da plati `iljade ojra nekom tamo Balkancu koji dolazi iz pizde materine da mu otpušava kanalizaciju, menja pelene za odrasle, čisti ulicu i slično. Dva meseca kasnije, stiže najnoviji "Audi", kupuje se ceo plac u Grockoj, zida vila veća od Belog dvora i- naravno- postavljaju lavići na ogradu.2. Francuska
Nema nas u Francuskoj ni izbliza koliko kod Švabe, no oni koji su već zapalili kod (nekadašnje) braće imaju i te kako distinktivne osobine. Naime, ako si otišao kod sujetnog i (neskriveno) šovinistički nastrojenog Francuza, to nisi učinio primarno da napuniš džep, već tražiš, jelte, duhovni napredak. Gastos iz Pariza uglavnom neće kupiti plac, niti graditi kič-vilu. Umesto toga, on će ostati u Beogradu/Novom Sadu/iole većem gradu, kupiće stan u potkrovlju (tačnije tavan), preurediti ga, dizajnirati u veoma avangardnom stilu, pozvati najužu rodbinu kad je renoviranje gotovo, otvoriće skupo francusko vino, poslužiti kroasane, sir, još poneku đakoniju, i to je to. Što bi on komunicirao sa komšijama seljacima, kad je on, jelte, stalni stanovnik jedne duhovno uzdignute zemlje.
Na TV-u ima samo tri programa, "Arte", "Mezzo" i "Fashion". Ako je već kojim slučajem sa sela, bože moj, neće više imati šljivik, već vinograd.3. Italija, Grčka i Španija
Similis simili gaudet. U suštini, oni koji su otišli kod mediteranske braće su se najmanje izmenili po ponašanju.
Kod Žabara nas ima otprilike koliko i kod Francuza. U Italiju se ide iz istih razloga kao kod Francuza- dakle primarno radi duhovnog uzdizanja, pa tek onda materijalni razlozi dolaze na udar- s tim što je prednost u tome što su nam Italijani po mentalitetu znatno bliži. Za razliku od zatvorenih Francuza, Italijani će prvi u kafani požuriti da spajaju stolove, časte pivom, pozovu ljude koje su tek upoznali na žurku.
Slično važi i za Grke (i Kiprane), kod kojih se neretko ide u bračnu emigraciju. Ono što je interesantno je da Grci generalno ne vole da daju svoje kćerke za strance, ali za Srbe taj veto kao da ne važi.
U Španiji nas zaista nema mnogo, no ona malobrojna iskustva govore da Špance zovu "zapadnim Srbima", što je valjda samo po sebi dovoljno.
Elem, kad navrate iz ovih zemalja, kao što rekoh, izuzev boje tena, promene je teško uočiti. Vratiće se u stan/kuću iz koje su i pošli, izlaći na piće sa društvom sa kojim su izlazili, ako su već bili u Italiji, lepše će se oblačiti, neće imati mnogo više para nego što su inače imali, i to je to.4. Velika Britanija
"Šta, ja iz Srbije... A, da... Jeste, zaboravio sam!". Otprilike, ova rečenica sumira kako se Srbin ponaša dok čisti prozore oblakodera "Šard" u Londonu. Ako bi prstom moglo da se uperi na zemlju koja je proteklih decenija imala žešću antisrpsku kampanju od samog Holivuda, izbor svakako pada na Engleze. Par desetina hiljada Srba na ostrvu ćute što više mogu o svom poreklu i nastoje da se što više asimiluju sa lokalnim stanovništvom, ma koliko im to Englezi svojim sve rigoroznijim migracionim zakonima ograničavali.
Kad dođu, pak, u rodnu zemlju, vidno sprovode neke reforme u svom načinu života. Neće graditi novu kuću, umesto toga, kupiće neku staru, sa dvorištem. Instaliraće gasni šporet i mikrotalasnu pećnicu u kuhinji, jer, jelte, za čaj i tople sendviče više nije ni potrebno. Ostalo ionako može da se naruči. Travu će savršeno pokositi, ako treba, naručiće i novu, posadiće jedno drvo jabuke, napraviti ružičnjak pokraj ograde i šta hoćeš više.5. Ostatak Evrope
Za ostale zemlje na našem milom kontinentu nema posebnih pravila o ponašanju dijaspore, jer uglavnom je reč o kombinaciji prethodnih varijanti, a ni nema nas nešto mnogo, sa izuzetkom Skandinavije.
"Skandinavac" i "Holanđanin" će se ponašati kao neka kombinacija "Engleza" i "Nemca", verovatno će graditi vile sa lavićima, ali možda će se odlučiti i za nešto skromniju varijantu, jer svakako manje vole da viču od sebi od onog što čisti kolektor kod Švabe. "Belgijanac" im je najsličniji, s tim što će ponekad voleti malo da digne nos kao "Francuz". Ostali se uglavnom sasvim utapaju u opšte karakteristike.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6)
I, eto, prošlog puta stigoh sa ovom epopejom do dela kada je Srbija napokon oslobodila sve teritorije koje je smatrala svojim, i još se pripremala za ujedinjenje sa Crnom Gorom i svima koji to budu želeli. No, ne lezi vraže!
Srpska vlada nije bila blesava: kada vam neko duž granice gomila trupe, koje pritom povremeno pucaju po vašoj pograničnoj straži, normalno je da preti da izbije (još jedan) rat. Jedino što su Pašić i ekipa mogli da urade, jeste da ne daju nikakav povod. No, baš kao što ni na stadionu vođe navijača ne mogu da kontrolišu sve budale koje bi sudiju i protivničke igrače gađale novčićima, mobilnim i upaljačima (zbog čega voljeni klubovi moraju da plaćaju visoke kazne), tako ni srpska vlada nije mogla da kontroliše sve svoje građane. A naročito ne Srbe izvan Srbije.
Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.*
Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.
