Reč korišćena za opisivanje krajnjeg stadijuma pijanstva, navarenosti, umora, nekoga ko je u teškom stanju ili bilo čega što je gotovo, na dnu dna.
Lik1:"Au, šta smo mi sinoć radili? ja se sećam samo petnaeste čašice dudovače".
Lik2:"Nemam pojma. Ja sad čitam poruke što mi ortak slao, i što sam ja njemu. Jebeš me u vugla ako išta razumem".
Lik1:"Ček' da vidim da se nismo slikali. U jebote, kontaj ovo, dvadeset pet slika nas gologuzih u parku".
Lik2:"Au druže, kapitulacija".Lik1:"Ju braćalinko, kakva trava. Ne mogu d'ustanem".
Lik2:"Jesam rekao da gajim samo dobre stvari".
Lik1:"Gajiti. Kako to gajstveno zvuči".
Lik2:"Gajsveno kurblati gajtane po... Vid' kera"!
Lik1:"Hajd' zovi ga".
Lik2:"Neću ja, hajd' ti. Pevaj kao ker".
Lik1:"Pevati kao... U D-mol"?
Lik3:"Kako ste vi razvareni, znači kapitulacija".Devojka:"Hoćemo se danas malo, a? Nismo već par nedelja".
Dečko:"Bih ja, al' bio sam na poslu, pa na treningu, pa prepešačio pola grada zato što je auto crk'o. Umoran sam k'o ker".
Devojka:"Jebavaš me već ko zna koliko 'oćemo l' se, a sad kažeš da ne možeš"?!
Dečko:"Ni Stojko Krivi me ne sluša više, sam' splasn'o. Vidiš kako sam bled, više ni krvi nemam u sebi. Vozio sam dvades't na sat jer nisam mogao da gurnem papučicu jače. Gotov sam, kapitulacija".
Sigurno jedan od najljepsih perioda djetinjstva se moze vezati za onaj period koji se naziva „fudbalsko djetinjstvo“, period prepun lijepih dogadjaja, snova i mastarija.
Zaista, postoji li ijedan djecak na ovom svijetu koji nije imao mastariju da jednog dana zaigra u svom omiljenom klubu, u dresu s omiljenim bojama, pred prepunim tribinama omiljenog stadiona i da bas on bude taj koji ce za svoj tim postici pobjedonosni gol ili kao golman odbraniti penal u posljednjim trenucima meca. Vodjeni tom mastarijom desetine, pa i stotine djecaka su se okupljali na popularnoj „Blatusi“ i pocinjali svoje prve korake u fudbalu.
„Blatusa“ nije slucajno dobila ime, a sigurno je da svaki grad ima takav teren na kojem se trava rijetko srece, kao voda u pustinji, a blato vjerovali ili ne postoji i u najvrelijim ljetnjim danima. Trening bi obicno pocinjao laganim trckaranjem koje je neko gordo nazvao „zagrijavanjem“, poslije cega smo svi bili dobro ispricani po ledjima. Nakon toga bi uslijedilo zagrijavanje loptom, odnosno medjusobno dodavanje lopte poslije cega nam je vec i predjnja strana tijela bila ispricana blatom koje se lijepilo za loptu koja se kotrlja i spricalo unaokolo. Zavrsni cin treninga je bio pravi nogometni mec u kojem glumimo fudbalere podjeljeni u dvije ekipe. To se najcesce svodilo na cuvenu taktiku „Kud svi Turci, tu i mali Mujo.“, jer su u samom pocetku svi djecaci i jedne i druge ekipe trcali za loptom bez „pozicionog kretanja“. Kasnije je trener to sve uredio držeći lekcije o tome gdje se koji igrač treba nalaziti, ali ja sam vec u tom periodu davno odustao od fudbala. Razloga je sigurno bilo mnogo, ali jedan od osnovnih je bio problem da sam rastao brze od drugih, pa su me svi poceli povezivati s kosarkom (na kraju zavrsim u rukometu), drugi je bilo to silno blato, poslije kojeg u svlacionicama nije bilo tople vode pa smo blatnjavi dolazili kuci i dobijali kritike od mame koja je sve to trebala oprati i pripremiti za sutrasnju “akciju”. Polako se osipala ta ekipa i mnogi su vremenom odustajali od fudbala.
Nakon svih tih naših silnih odustajanja u klubu su ostali samo oni od upornijih i do ušiju zaljubljenih u fudbal. Onih koji su još nekoliko godina kupali u blatnjavim terenima, odlazili znojni u školu ili iz škole kući zamijeniti torbu pa odmah nazad na trening. Sada ih je samo par ostalo u fudbalu, a ostali su otkrivali druge stvari i sportove.
Medjutim i danas u nama cuci duh „fudbalskog djetinjstva“ kada pred play stationom igrajuci neku od fudbalskih simulacija pokusavamo ostvariti tu „veliku pobjedu“ za svoj tim ili kada se kao djete radujemo kada gledamo nase najupornije „kolege“ kako danas osvajaju fudbalske terene sirom svijeta.
Ono što kaže rodbina ili prijatelj/ica roditelju kad im se oni žale da im je dete loš đak ili da imaju problema sa njim.
Majka: Ne znam šta da ti kažem, ima 4 jedinice
Tetka: Ma samo neka je živ i zdrav.Otac: Ma šta da ti pričam za njega....u'vatio direktoricu škole za dupe, i isterali ga, sad ne znam šta da radim sa njim...
Prijatelj: Ma samo neka je živ i zdrav.Otac: Ništa me ne pitaj za nju.....ja pre tri dana ulazim u sobu i vidim je sa dvojicom u krevetu, a na stolu neka trava, tablete, jebem li ga...
Komsija: Ma samo neka je živa i zdrava.Majka (žali se koleginici): Ma ja sam rodila propalitet od ćerke. Ima 15 godina, 5 jedinice u školi, pije, puši, viđa se sa nekim mračnim momcima... Ne vredi da joj pričam, ništa....uh...
Koleginica: Ma samo neka je živa i zdrava.Majka: Ja stvarno ne znam šta da radim sa ovom mojom ćerkom. Ja vidim u zadnje vreme ona kupuje neke nove stvari, sve skupo....Kad je pitam od kojih para kupuje, ona ćuti. I juče mi komšinica kaže da je videli da se kurva po kraju. Gotovo, sad mogu slobodno da se ubijem...
Strina: Ma samo neka je živa i zdrava.Otac: Ma onaj moj bilmez silovao nekog drugara, idemo sutra na suđenje... Otac tog dečka nam pretio da će sve da nas izmasakrira motornom testerom.
Ujak: Ma samo neka je živ i zdrav.
Kafana beše poznato mračna i zadimljena. Prvih nekoliko gutljaja po običaju odagnaše pomisao na bukovu oklagiju koju je njegova Jovanka donela od majke u miraz, činilo mu se da nije tako mrzeo komad drveta još otkad su mu rekli da lutke ne govore i da Pinokio nije živ. Kako god bilo, ovog puta je čak i brže smetnuo s uma ono što ga čeka kad dođe kući, nije znao zašto ali ovo se činilo kao noć za velike stvari. Nije ga grizla savest jer ionako nije pio da zaboravi na brige, imao je sređen život, siguran posao u državnim jaslama, redovnu platu, ženu, decu, a i unučad je očekivao. Ono što ga je tištalo beše nepodnošljiva lakoća šeme kuća-poso-kuća u koju je tako naivno upao. Nije mogao da se seti kada je prvi put počeo da glumi kako ga zanima ono što mu ljudi pričaju a sad eto ništa drugo nije ni radio, oko sebe je toliko puta video iste stvari da je na kraju prestao i da ih primećuje a svet mu je postao prazan kao islužen rakijski kazan.
"Ne pitaj me tu pred svima, šta to na dnu čaše ima", u neko doba dopre do njega glas Panonskog Govnara sa zvučnika, nije ga nikad osobito voleo ali mu u tom momentu ionako ne beše preterano stalo, mogao je da bude i Vlado Georgijev. Srećnom igrom slučaja imao je čašu u ruci i mogao je vrlo lako da ponudi odgovor na pitanje koje je mučilo vrsnog kantautora te je polagano nadvio glavu nad nju i zagledao se u to dno poetske inspiracije. Beše neobično tamno kao da iz nekog razloga ne može da ga fokusira, primakao je glavu u pokušaju da bolje vidi i odjednom osetio kako propada.
Pad se nije ni završio a već je jurio mračnim tunelima kad se svod najednom otvorio, osećaj klaustrofobije je nestao i činilo mu se da plovi brzinom misli nekim velikim vodenim tokom sve dok nije ugledao plavo prostranstvo i nasukao se na obalu. Uistinu našao se u obećanoj zemlji, sunce je jače sjalo, trava je bila zelena i meka baš kao ona po kojoj je kao dete bosonog jurio a planine u daljini tako jasne da je skoro mogao da oseti ukus Milka čokolade u ustima.
Gledao je tako oko sebe s izrazom ushićenja na bestelesnom licu sve dok nije osetio nešto teško na ramenima i ceo film u trenu se premotao unazad. To teško na ramenima beše ruka nalik na šunku debelog Žike, koji je tu već decenijama radio kao barmen, kelner i izbacivač u jednoj visoko efikasnoj a nisko plaćenoj celini. Vest o fajrontu primio je stoički, nije znao šta mu se tačno desilo ali mu se iz nekog razloga činilo kao predskazanje predstojećih događaja. Nikad nije previše pažljivo čitao sanovnik a iskreno nije ni bio siguran da li bi u ovom slučaju mogao da se primeni i da li bi tamo uopšte našao ovaj njegov doživljaj.
Izašao je na prohladan jesenji vazduh i udahnuo duboko da bar donekle ubije zadah alkohola pa se nasmešio iskreno po prvi put u poslednjih nedelju dana, šta god bilo u pitanju i kakva god mu promena predstoji krenuće ka njoj s osmehom na usnama. Raširio je ruke i digao pogled ka nebu iako kiša nije padala da upotpuni scenu, a onda je usamljeni putnik pustim ulicama odvažno zakoračio napred i upao u šaht.
1 I 30 ujutru, telefon zvoni k'o kod Valentina u pjesmi „Volim te još“.
-Šta je čekala dosad da mi da pičke? Alo mačko, skini se do pasa eto me stižem.
-Kakva mačka konju jedan, stranka te treba, dolazi da lijepiš plakate, stoko neodgovorna čekamo te već pola sata.
Ovi ljudi ne praštaju ništa, reklo bi se „vole me još“. Došao sam, na ulazu me dočekala četa mamojebačkih pogleda Klinta Istvuda. Izvinuo sam se zbog kašnjenja, i počeo da upijam instrukcije k'o brodski pod. Dok dlan o dlan, u rukama sam teglio deset kila masnog papira idealnog za burek i lica fotošopom dotjerana do neprepoznatljivosti. Cilj je jasan- do zore oblijepiti svu vukojebinu pa makar niko i ne vidio plakate.
Prvo što sam zapazio, jeste kako rodna gruda izgleda sablasno i jezivo u 2 noću kad je čovjek trijezan. Kad vjetar svirne i Hičkok bi se skr'o sa bandere, a ne ja sa makazama u rukama i selotejpom u zubima, dok moj kolega prihvata plakat da ne padne na zemlju umjesto mene. Shavtam polako šta je Hitleru prolazilo kroz glavu dok obavljam ovakve poslove i zašto je svisnuo.
Što više ulazimo u mrak, sve veća trava i žbunje oko puta, dok sam kačio plakat, nešto je šušnulo i zakresalo me po nozi, sunce ti jebem prevršio sam neki žbun k'o kombajn, tri minute sam stajao ukočen dok nisam vidio ježa kako piči pored mene. Ma svega ima. Najgora su prigradska naselja. Eto prilazim jednom stubu da okačim plakat, pripnem se malo više, kad na mene ruknu omanji dinosaurus sapet za strugu, skočio sam na vr' bandere. Jeb'o majku da mi je samo znati đe nađe ovoliku kerusinu, izgleda da ga je ukrstila marka automobila „OPEL“, dok viču da se ta rasa zove Kane Korsa, malo je manji od istoimenog modela „OPELA“. Dohvatio mi je nogavicu, hlače su pukle po šavu sve do kuka, al' samo nek je živa glava. Morao sam svratiti do groblja da uzmem rakije samo da malo dođem sebi.
Dok nisam okusio rakiju plakate sam lijepio k'o prava picajzla koja vjeruje u političke govore. Kako je usrka' sve krivlji plakati, negdje zgužvan nos onom baji, negdje traka otišla preko očiju, eto na jedan sam stub pola sata kačio tri plakata, kad sam završio odmaknem se da vidim kako izgleda, kad njima trojici samo okice vire k'o mačićima, kako sam to postigao ni sam ne znam. Dobro je, izlazim iz pripizdine, još pijaniji, srećem stranačke kolege, sad smo jači.
Taman počnem da lijepim plakat kad se začu glas: „Jebali vas ti što ih lijepite, da bi li!“ Okrenem se, pogledam kod svih kolega neke žene na plakatima samo kod mene lik liči na Bogoljuba Karića dok je imao brčine, jeb'o majku ni kletva me neće stigne kako valja.
Nema veze, idemo dalje, udaram ja plakat preko neke slike, kad čujem ženski glas:“Ej, što tu lijepiš plakat preko našeg kandidadta?“
-„Zato što mi je kurac još uvijek mali da bi na njega nalijepio plakat“. Ciknu koka k'o zmija, a iz obližnjih ćoškova isplivaše grdosije da me biju, k'o uz kurac meni se usta zalijepiše selotejpom k'o od pičkinog soka ni riječ da progovorim,da im kažem da me boli kurac koja će mi se budala rugati sa bandere, neka nakače sad oni preko ovog mog. Vidim ja šta će biti, priberem se,izvinem se ljudima, taman ih urazumim, kad idu ovi moji. Reže boktjebo! Cujem ih sa deset metara, da ne bih izigravao UN lagano sam se izvukao frljno ono plakata što mi je ostalo i okrenuo kući. Ako već jedem govna ne moram i batine dobijati.
Svanulo je, telefon je opet vrisno, sa druge strane: „Javićemo ti se popodne, budi spreman.“
Ovo nije jedna od onih definicija koja će vas pošteno sludeti i zamutiti vam pamet, jednostavno nemam dovoljno iluzije u rukavu za tako nešto. Ne mogu izvesti da se pred vašim očima slova preobrate u kamile i prikažu jedan od pustnjskih karavana ili gomilu crnih robova na čijim su plećima nicali gradovi. U mojom moći nije da razapnem vašarske šatre, naslikam pijane cigane koji živote prodaju u bescenje i decu davno zaboravljenu od svih. Ne mogu ni kao u jednoj od onih bajki sa šibicama, pred vašim očima stvoriti jedan potpuno drugačiji svet, koji će vas zaokupiti i lišiti razuma. Takođe ne bih voleo da se preterano dotičem samog filma. Na IMDb-u je ocenjen sa skromnih 6.2, dobio je gomilu negativnih kritika od ljudi koji čvrsto stoje na zemlji i ne veruju u stvari koje se ne slažu sa razumom, čak su i oni skloniji sanjarenju osporili ljubav kao dovoljan motiv za krupan svemirski haos. Jedino na šta bih voleo ukazati ovom prilikom, jeste da svetu opasno fali makar mrvica ludosti.
Čini se kao pravi trenutak da spomenem kako sam određeni deo života proveo u Parizu, gde su slikari lakim potezima četkica menjali izgled lokalnih fasada ili da sam kampovao na Himalajima gde sam u trenucima dokolice igrao šah sa usamljenim Jetijem i dosta dobro odigrao Philidorovu odbranu. Ma daleko od svega toga. Udaljene krajeve sam uglavnom viđao samo na razglednicama, ponešto naslutio iz putopisa Marka Pola ili jedne od onih slikovitih emisija. Ono što svakodnevno viđam je daleko bezbojnije od svega toga. Brakove koji opstaju po trideset ili četrdeset godina, zasnovani pretežno na navici, ljude koji se zadovoljavaju nedeljnom kupovinom namirnica i čajem koji će podeliti sa prijateljima za vikend. Ponekad dopuste sebi odlazak u pozorište, unapred se izvestivši o sadržaju predstave, jer ne trpe bilo kakav vid iznenađenja.
Ovde se zapravo radi o tome da čovek mora verovati u naizgled nemoguće stvari. Ne ozbiljno, ako poželi da bude u najmanju Velington ili recimo Kortez, jedina stvar koja ga ograničava u tome jeste on sam. Svakako da ne treba očekivati preteranu podršku okoline za tako smeo poduhvat, ali ni jedan Đordano Bruno nije nailazio na razumevanje inkvizicije u svoje vreme. Isto tako ako neko veruje u bezuslovnu ljubav, nije nužno da traži vremenske rascepe i portale, jednu od onih čarolija koje će ga odvesti u daleku prošlost i sjediniti sa izgubljenim delom njegove duše. Dovoljno je da se upusti u putovanje i ne zastaje baš često razapinjući šator.
Sada da ovo ne bi bila potpuna koještarija, valjda je red da saznate i pravi povod ovoga. Stvar je u tome da je čarolija najjednostavnija stvar. Za vreme zadnjeg bratoubilačkog rata jedan starac dnevno pešačio po šezdeset kilometara da bi svom unuku dostavljao torbu sa hranom i lekovima. Nikad ga nisam pitao je li pri tome brojao korake ili izvodio neke stvarno nezamislive stvari. Kada sam hteo da se ta misterija razreši i istera na čistac, on se pritisnut bolšeću preselio sa one strane trava. Mnogo godina kasnije sam shvatio da je bio verovatno jedan od najvećih čarobnjaka svog vremena, spasio je dečiji život.
Zato ako u nešto verujete, bilo bi pošteno da se pozdravite sa pameću, zajedljivim komentarima i jednostavno radite ono do čega vam je stalo. Jer zaboga, čarolija je u svakom od nas.
Ali jednog dana spusti gusarsku zastavi i podigne jedra tražeći drugačije blago...
Momenat u životu kada izbegavajući nesreću uletiš u katastrofu.
- Gde si Šone jebaču!
- Mani me, nisam raspoložen.
- Što care, šta bi? Zar nisi juče išao kod male Maje?
- Jesam, išao sam, ali nisam stigao.
- Kako nisi stigao? Zakasnio?
- Ma jok bre. Unervozio se kad sam krenuo, priteralo me najstrašnije. Pred njenom zgradom došlo do tačke bez povratka. Kenjalo mi se katastrofa. Nađem ja tu neko žbunje, onako, visoko - da me niko ne vidi. Usput nakupio lišća da se obrišem. Čučnem ja, skontam - gadan proliv, isprskaću se sav. Čučnem ja još niže da smanjim površinu rasipanja i zabijem muda pravo u koprive. Nisam odmah skontao, mislio da je trava, počeo da sipam, nevera kako mi je laknulo. Kad je počelo da peče, trgnem se i ode mast u propast. Isprskao sam patike, farmerice, zid od njene zgrade i predsednika kućnog saveta koji je izašao da me zamoli da to ne radim pred zgradom. Jedva sam živu glavu izvukao.
- Hahahaha, nije mi samo jasno kako si mudima u koprive, kako nisi tuksonom?
- Brate, ja sam krenuo da je tršim, bio je dignut kao jarbol.-----------------------
- Ženo, rešio sam nas bede! Legle pare od kredita, već sam rezervisao letovanje, vidi što sam nam kupio mobilne, da i mi budemo normalan svet, a bio sam i račune da platim, neće ništa da seku ove krvopije!
- E nazdravlje Miloje.
- Što bre?
- Zvao je tvoj šef danas. Dosadilo im je da svaki dan izlaziš sa posla ranije zbog kredita - rekao je da ne moraš sutra da ideš na posao, dobio si otkaz.
- E moj Miloje, jajima u koprive, moj Miloje...
Uzvik neverovanja. Ne upotrebljava se uvek u negativnlm smislu.
- Dobro poslepodne vam želim.
- Zdravo čudni stranče.
- Ja dolazim from Luton. Čuo sam neverovatne stori o ovom malom mestu. Govori se da ovde živi lejdi vidovita Sorka koja ima neverovatne moći kojima može da podmladi život a isto i govori šta će biti sutra. Molio bih vas da me usmerite ka njenoj kući, ne pitam za cenu.
- Zanimljivi čoveče, požurite ući, suton se bliži a tad je dejstvo magičnih trava najveće, ja sam Zorka, izvolite.
- Ne, to ne možete biti vi. Rekli su mi people da lejdi Sorka ima more than 60 godina a vama ne bih dao ni 40.
- More, nemoj da mi laskaš tu. Izgled zna da prevari, odavno sam ja ušla u devetu deceniju sinko.
- Vau, pa ovo je incredible, te trave stvarno deluju. Kad možemo početi?
- Milovane, dolazi ovamo. Evo još jedan je video onaj tvoj oglas, uberi mi malo kopriva iz dvorišta a ja ću da izmuzem ovog, mislim da će biti dovoljno da otplatimo kredite.
.....
- E ćao, vidim imaš plavi duks i crvenu ružu u levoj ruci!?
- Aha, ma treba sa nekom devojkom da se upoznam, dopisivali smo se na nekom četu, pa je ovo znak prepoznavanja.
- Hehe, pa to sam ja, Sexy_Maky_1994, drago mi je da te konačno upoznajem.
- Ne, to ne možeš biti ti. Šta si uradila sa pravom Marijom, debeli skrndelju, pojela si je, jel da, aaaaa!?
Pandan kontradiktornosti. Filozofski-lingvistički koncept koji je utemeljio George Orwell u romanu 1984. Vjerovanje u svjesnu laž koja se prihvaća kao neupitna istina - aksiom.
- Idemo li na 'Ajduka? Gorit će sve.
- Ne da mi se. Proša me taj đir. Ima bitnijih stvari od baluna u životu.
- Koja si pička, ne mogu vjerovati. Još igramo protiv Dinama. To je pitanje života i smrti.
- Daj reci, odakle ti pare? Non stop cviliš da si dekintiran i slušam tvoje kukulele.
- Škapulat ću se nekako do kraja miseca. 'Ajduk živi vječno, Bog i niko više. Odjebi mi, majmune. Volim te, Ajduče (nana nana na na)!!!- Šta je s Makijem? Nisam ga dugo čua?
- Al' ne znaš? Pa on ti je u mirovnoj misiji u Afganistanu.
- A e. Pa meni je reka da mu je pun k rata.
- Nije ti rat i mirovna misija jedno te isto.
- Aha... skužaj. Imam nešto obavit. Aj, jebač, vidimo se.Premijer: Građani moraju shvatiti da je MMF tu da pomogne iz ove nepovoljne gospodarske situacije. To je financijska injekcija koja će nas pogurnuti prema likvidnosti.
- Dida, al' nas ovo još dublje neće gurnut u govna kao Grčku s njihovim mjerama štednje?
- Sinko moj, di MMF zakorači nogom, tu trava ne raste.- Jes' čita da je naša prćija prva u svitu po provođenju represivnih mjera?
- Mali, ne seri. Triba željeznom rukom vladat. Da bar prođe ovaj zakon o praćenju putem mob'tela, pa da se stoku kontrolira i onda prekrš'telje obisit.
- Al' ovako se otvara mogućnost za policijsku državu. Ovake mjere nisu bile od rata.
- Bolje biti rob i živit u miru.
Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.
Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!
Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!
I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!
Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!
Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.
Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.
Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!
Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!
Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.
I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.
Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.
Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!
Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...
Svojevrsni govor posetitelja crkvi i bogomolja. Njih ne možeš a da ne prepoznaš kada krenu sa svojim izlaganjem jer ih sleng uvek odaje.
Obiluje rečima poput "bog", "sveti", "isus" i ostalim crkvenim terminima koji bivaju često ubačeni i tamo gde im nije mesto.
Profesionalna deformacija vernika i pobožnih koji su igrom slučaja u prošlosti bili govna a sada se guraju u crkvu jer misle da je kod boga ista situacija kao i kod roditelja kada zasereš pa se ulizuješ da bi izbegao švićkana po bulji.
Koristi se u svim mogućim situacijama koje jedan vernik može da doživi.
Patišpanjisanje u najjadnijem obliku.
Sunce tetkino, jesi li ti završio tu tvoju školu?
- Nisam tetka, oborili me na popravni iz dva predmeta.
Pa kad ćeš ti to polagati onda?
- U avgustu tetka.
Pa uči onda dete bog ti pomogao. Moli se dragom bogu za pomoć.
- Učiću, učiću. Valjda...
Jao, nek sveti bog ti pomogne da položiš to.
- Da, da. Nek pomogne ako već hoće.
Bog dragi sve vidi!
- Nego tetka, jesu li opet preterivali u crkvi sa tamjanom?
Nisu srećo tetkina. Zašto pitaš?
- Pa opet si počela da daviš sa tim bogom. Kanda si se ti uradila od tamjana.
Ju! Kako to smeš da kažeš?! Pa nije to smešna trava što vi mladi koristite.
- Pa možda nije al te izgleda baš doobro uradilo.
Kako smeš tako nešto i da pomisliš!? To je božja kuća. Nema tu ničeg drugog do isusovog mira i spokoja koji se oseća kroz ceo njegov dom. Nek ti bog pomogne da uvidiš svoje greške i zablude.
- Auu brate, al si se uradila. Jel takav i ostatak tvoje družine sinji isus što obitava u crkvi?
Ne boguhuli dete. Mi smo našli spas u isusovoj mudrosti. Dragi bog je naš vodič i u njegovu presvetu dobrotu mi verujemo. Neka ti bog presveti pročisti misli jer takvog te neće primiti pod svoje skute.
- Ma ne mora. Ionako moram naći neku da joj se zavučem pod "skute".
Ju al si bezobrazan! Nemoj psovati boga bezbožniče!
- Smaraš! Odoh negde, ne mogu te više slušati i tebe i tvog boga. Taman sam lepo navratio a ti me udavi s`tvojim bogom.
Još jedna od narodnih izreka formirana na iskustvima domaćinluka i dobrosusjedskih odnosa, a koja je usljed mode da se bude sebičan, zavidan i radi samo za svoju guzčetinu, izgubila svoje izvorno značenje.
Koliko god se ti kurčio ili svađao sa komšijama, ili tračali jedni druge, bližih nema. Kad se veseli, ženi i udaje, slavi rođenje ili krštenje, koga ćeš prvo pozvati nego komšiju?Kad je muka, kad zaboli a snijeg napadao 30 cenata, hoćeš li čekati nekog rođaka iz pizde materine da te vozi u bolnicu? Ko će ti skupljati za ukop, kad nemaš pare, misliš da će se sjetiti neki rođak iz EU koji dođe svakih 10 godina?
Pola 7 ujutro, piješ kafu sa ženom... Jutarnju harmoniju kvari zvuk kosačice iz komšijinog dvorišta...
Pa ućero materi svojoj, šta kosi više okokuće, sabajle, k'o da ima u dvorištu 35 duluma, pa svako jutro pali kosačicu, nabijem i njega i kosačicu...
Ustaje prilazi prozoru, sklanja zavjesu...
-O komšija što smo vrijedni jutros od zore, a (dabogda po jajima sebi kosio)?
-A evo doćero novu pa da vidim kako radi, nisam te valjda probudio, da ne smetam što?
-Ma jok, samo ti kosi, vidim to neka specijalna trava, mora češće da se kosi, velim ja mojoj Milevi, mora da zahtjeva održavanje ko na Ol' Trafordu.
-Pa jeste, kupili gore u Austriji, pa da vidimo kako će ići...
-Fino, fino (pička ti materina seljačka, još ti trina nije iz opanaka ispala, a već si se zaželio otave).
-Vidim i novu fasadu si nabacio?
-Pa jesmo malo...
-Ako lijepa je (ko da je Kolo srpskih sestara za Vaskrs šaralo)...Popodne, čuje se turiranje...
Joj, pa od ovih konja se ne može ni popodnevni san uhvatiti!
Prilazi prozoru, sklanja zavjesu, gleda kod komšije u dvorištu dva BMW-a...
-Oooo mlade komšije, kako je , šta ima?
-Evo komšija, malo mjenjamo ulje i filter klime, nova kola pa da se ne zapuste...
-Ako, ako, baš ste vrijedni (jebo li vas ćaća vaš, turirate mi pod prozorom BMW k'o Ilija Čvorović moskviča pred Staračkim domom) ...
-A vidi, vidi tablica jebem ti sunac, MAKI1, I BOKI 1, pa đe ste to nabavili(noćas ću dodati na MAKI –KAKI)?
-Ma tamo kod nas , samo malo skuplje...
- Pa da (ne zna stoka šta će od para), a uskaču li curice u ta kola a, hehe?
-Uskaču komšo, eto meni skoro jedna odbila retrovizor nogom , hehe.
Okreće se sinu...
-Jel kod tebe koja retrovizor odbila, jebem te metiljava, osim onih pijandura tvojih, pizda li ti materina, gledaj šta momci voze, a ti od mene tražiš za cigare...Pred veče, komšinica širi veš i pjeva...
-Joj komšinice što ti lijepo pjevaš, kad bi moja Mileva tako znala, bila bi ljubljena svaki dan, kitu cvijeća bih joj donosio hehe...
-E komšija, znam ja kako ti je, i mene moj slabo sluša...
- Ma nije on onaj stari ubi ga bauštel, nego ti navrni večeras na kaficu jednu, a?
-Komšija, jesi to opet gledao Drakčeta?
-Id' u pičku materinu!Veče, sve zaspalo....
AAAAAAAAAAAAAAAAA , ženo pomjera mi se kamenje u žuči, zovi Makija nek pali BMW-a da me goni u bolnicu...
Tri osnovne vrste liberalnih roditelja su savetodavac, opušteni i "gle, omače mi se dete!". Moguće su njihove varijable i kombinacije. Ono što je zajedničko svim vrstama, jeste da sve ključne životne odluke prepuštaju samoj deci.
1. Savetodavac
Psiholozi, sociolozi, Pere, Žike, Mike i ostali misle da je ovo najidealnija vrsta roditelja. On nadgleda decu, savetuje ih, ali od ranog detinjstva ih pušta da sami izaberu svoj put. Problem je što deca u pojedinim životnim fazama (čitaj: pubertet) sistematski pružaju otpor autoritetima (makar i nominalnim), pa je neophodno da ova vrsta roditelja zauzme čvršći stav, pa se događa da se transformiše u dobronamernog autokratu."Znaš sine, znam da ti dobro ide ta istorija i drago mi je što je voliš i što pobeđuješ na takmičenjima. Ali, ne znam da li je i koliko pametno da ti to bude profesija, istoričari teško pronalaze posao... Uvek može to da ti bude lep hobi."
2. Opušteni
Možda nije najbolja vrsta roditelja, ali je deci svakako omiljen. Pušta ih da izlaze koliko hoće, da prave žurke po celu noć, da budu bučni do mile volje. Ekstremniji slučajevi dozvoljavaju čak i da se duva trava iza kuće, a pojedinci (prevashodno muškog pola) se nakratko i sami pridruže veselom društvu svoje dece."Šta, ponavljaćeš razred zbog geografije? Jebi ga, ja sam barem pao na popravni zbog matematike, ali hajde sad. Mlađe generacije su luđe!"
3. "Gle, omače mi se dete!"
Ukoliko se već dogodilo da nisu imali kondom, ukoliko majka nije htela da abortira, eto, desilo im se da imaju dete. A njega neretko nisu ni svesni. Jednostavno ih se ne tiče ni koji je razred u školi, čak ni ne znaju u koju školu im dete ide, ne znaju ni da li spava kod kuće, ni zašto ne spava. Ovakvi roditelji su najskloniji porocima, najčešće žive u manjem ili većem siromaštvu, prevashodno jer dosta sredstava i ide na njihove poroke. Mada je toga bilo oduvek, ovakav stil života je širom sveta ušao na velika vrata posle seksualne revolucije 60ih. Ukoliko se dete samo ne izbori za svoj put, neka mu je Bog u pomoći.Sin: Ćale! Daj mi neku kintu, da idem sa ortacima u bioskop!"
Otac: Kakav bioskop? Što sam ne zaradiš kintu?
Sin: Ćale! Danas mi je 18. rođendan!
Otac: Pa šta ako je 18. rođendan! Jesam ti ja rekao da je to čista slučajnost, puko je kondom, a bio sam naduvan i pijan...
Sin: Ćale, ja sam tebi rekao da ja to nisam birao...
Otac: A kao da ja jesam? Dobro, de... Evo ti. Ali, da mi vratiš kusur, treba Koletu da odnesem za vutru!
Svako u svom životu dođe u situaciju da se upoznaje sa devojčinim, a kasnije ženinim roditeljima. Uglavnom, moraš da skupiš muda, progutaš knedlu i izađeš pred njih. Pazi, najverovatnije da oni već imaju neku predstavu o tebi, tako da svim silama probaj da se prikažeš u najboljem svetlu.
...zvrrr, zvrrr...
-Daj jebote, možda ljudi nisu kod kuće... 'ajd idemo na kafu, doći ću drugi put.
-Ne seri, idiote. Šta si se uzentao? Moji su skroz super, videćeš. Keva te već voli kao da si njen.
-Ma, lako je meni za kevu, nego ćale ti bre bivši oficir JNA, ja nisam služio vojni rok... početni minus. Zamisli koliko će još grešaka da mi nađe...
-Ne lupaj bre... čovek je skroz na mestu, jeste malo strožiji, ali nema to veze sa tobom. Evo je mama... Mamaaaa, cmok cmok...
-Aaa, ovo je taj tvoj dečko... lep momčić, lep. Ćao, srce... Ja sam Majina mama...
-Drago mi je, vojvoda od Mrkonjić Grada. Heheheheh
-Jaooo, al' je vickast. Uđite, deco. Nemojte stajati na vratima.
-Uuu, al' vam lep stan, boktemazo...
-Šta?! Maja te nije dovodila...
...štip za ruku... Maja? Ovaj, bio sam samo ispred zgrade. Uglavnom smo kod mene. Znate, moji su takvi....
-Lepo, sviđa mi se što si iz ozbiljne porodice... Jesi za jedan čaj?
-Čaj? Može... ja sa babom non-stop pijem čaj...
-Ukus?!
-Ako imate od buljubašice, ako ne, onda može hajdučka trava... znate, ja vučem korene iz hajdučke porodice... krasi me, da se tako izrazim, hajdučka krv...
-Lepo... vrlo si simpatičan mladić.... Aaa, evo i tate..
-Pomaže Bog.
-Bog ti pomogao, sine... a ti si?
-Ja sam Majin dečko...
-Aham, ti si taj junak... ne moraš se predstavljati. Imam prijatelje u obaveštajnoj, tako da imam tvoju kompletnu dokumentaciju.
-Ozbiljno, nema šta. Znate, ja sam poneo i izveštaj lekara specijaliste, kao i kompletan nalaz krvne slike. Možemo da potpunimo dokumentaciju. Samo da mi date da vidim taj izvod iz matične da nije stariji od šes' meseci...
-Ehehehehehe, vidiš ti Miroslave kako je on šaljiv. Mnogo mi je sladak.
-Jeste, jeste... stavi ga u kafu ako ti je tako sladak. Žene, 'ajte vi u kuhinju malo, skuvajte nam kafu, čaj i donesite rakiju da vidim kakvog je kova momčić...
-Miroslave... mogu vas zvati Miroslav? Sad ste na mom terenu tu sam vas čekao... mene otac umakao u bure sa rakijom kad sam bio mali, tako da ste tu moji. A možemo izaći i ispred zgrade da se obaramo...
-To, junače... Video sam u papirima da si naš. Uzimam te za zeta, jeb'o te ćaća. Vidim da voliš popit', voliš zagalamit'.... 'Ajdmo sad onu našu...
...Đe si brate, đe si imenjače, pozdravljam te s planine Manjače...
-Izgleda da se ovaj tvoj mali dopao tati... čim ga nije prebio posle deset minuta...
Ni po čemu se ne razlikuje od tradicionalne osim po vremenu radnje i vremenu nastanka. Bitno je samo da se zadrži forma epske pjesme, dakle deseterac, slovenske antiteze, standardni počeci tipa "Knjigu piše...", "Poranio taj i taj, poranio rano u neđelju..." i izrazi kao što je "rujno vino", "đevojka" itd.
Ove pjesme uglavnom veličaju razne političke figure iz ratnog i poratnog perioda, ili pak pljuju po nekima od njih.
Ipak, osim političkih i sve ostale teme dolaze u obzir, samo se mora zadovoljiti jedan uslov, a to je da govore o događajima, jer je to osnovno u epici, za razliku od lirike koja govori o osjećanjima.
Ove pjesme i dalje nastaju uglavnom na isti način, uz gusle (na primer, MADE IN "LUDA KUĆA"), mada prisustvo gusala nije nužno, a autor je uglavnom nepoznat. Ostaju sačuvane kada ih neko zapiše, ili postavi na internet.
Evo jedan primjer:
Mili Bože, čuda velikoga,
kad ce šćaše u Melburnu gradu,
na Zemljinoj južnoj polulopti,
kad se šćaše Zemlja da okrene,
da se vrti od sad naopako!
Sve zbog jedne žute lopte male
što se tuče lopatom po polju,
od sportista - svetskih velikana!Nameri se junak na junaka,
Deli-Rože od Švajcarske strane
na našega Tipsarević Janka.
Goniše se letnji dan do podne
usred zime 2008.
po teniskom polju velikome.
Goniše se pet setova celih,
u svakome po dvanajest gejma,
u petome još i više beše.Loptu tuče Rože Federeru,
gde udara tu trava ne raste!
Vraća Janko kolko ima snage,
neku vrati a neku batali!
Loptu tuče Tipsarević Janko,
gde udara ni sudija ne zna
a kamoli jadni Federeru!
Trče oba po celom megdanu
kano da će jedva ostanuti,
svojoj deci obraz sačuvati.Goniše se letnji dan do podne
da ni jedan pobedio nije!Dojadilo vili Primorkinji
te namignu dvaput Federeru,
ne bili se megdan okončao!Aoj vilo, nigde te ne bilo!
Što preveri srpsku veru tvrdu,
katoličku zagrize jabuku,
katoličku jali protestantsku!?
Da Bog da ti u grlu zapalo!Nego Rože junak od megdana,
i sam reče Tipsarević Janku
da je šteta što nijesu oba
na tron slave jednako popeti –
jer je tako ustrojeno bilo.
Osta megdan da se ovaj pamti,
Od sad, zasad, sutra i doveka!Nego vila Federera klela,
zaklinjala Svetim Antonijem,
i šiptarskom materom Terezom:
„Sa Srbima ne zameći kavge,
jer ti više pomoći ne mogu.
Srbi su ti loptice junaci
kakvih nigde u Jevropi nije
A kamoli u zemlji kengura!“.To Rožeu vrlo žao bilo,
ne mogaše srcu odoleti,
niti srcu niti dolarima,
te na megdan opet izilazi,
nikom drugom nego Đokoviću,
mlađanome srpskome junaku,
koj’ od sebe gradi komendiju
ne bi li se zabavila raja
koja gleda kako se on sprda
sa Nadalom ili Šarapovom.Kako Rože na megdan izađe
Novače mu poteže reketa,
rasturi ga u tri seta ravno.
Nije vila ni makla se bila
A Federer propanuo slavno.To se proču kroz sva četir’ carstva
da Novaku više premca nema.
Zakukaše svetske glavešine,
od biznisa veliki mudraci.
Eto njima jada iznenada,
de Novaku protivnika nema.No im vila opet dobra bila!
Pokaza im crnog Arapina,
Iz Le Mana francuskoga grada.
Silan junak na ovome svetu,
Vilfrid Conga od oca iz Konga!
Razbio je Edija Mareja
i velikog Nadal Rafaela,
koji prste u dupe zavuče
pre nego će lopticu da tuče.Lukavi ga Sarkozi poslao,
ne bil’ Srbu mog’o nauditi!Megdan biju Conga i Novače
u nedelju kad im vreme nije,
u nedelju na Svetoga Savu,
u Melburnu na sred stadiona,
gde se sjati sto hiljada duša,
mnogi Srbi i mnogi Francuzi.
Svi u dreku, svaki za svojega!Zalud vika povelika beše,
ne mogaše Conga odoleti
Đokoviću - planinskom sokolu!
Oznoji se crni Arapine,
udarajuć’ i zdesna i sleva
i svakakvu loptu više glave.
Al’ Đoković na sve odgovara,
kad u ćoše a kada u mrežu!Vreme malo zatim potrajalo,
boriše se tri, četiri sata,
Osta Novak junak od megdana!Stade cika širom stadiona.
Raduje se i staro i mlado
Što je Srbin najbolji na svetu.
Još se više po Srbiji slavi!
Svetog Savu Srblji proslavljaju,
i uz njega Đoković Novaka!
