Najnoviji trend, mega hit, super fensi, ekstra urbano... al' čega majku mu staru? Valjda će vremenom da se iskristališe...
Danas svaka osoba koja ide na robiju naprasno rehabilitovana postaje žrtva sistema. Demonstrira se, niču grafiti kao pečurke posle kiše, svuda se skandira ma koliko tiho to bilo ''PRAVDA ZA ...''
Da li ta masa koja proglašava dotičnu osobu za Velikomučenika/cu razmišlja kako MOŽDA, ali samo možda nema teorije zavere, da čovek/žena ide da peva Zatvorski Bluz jer je zaslužio/la, i kako se oseća žrtva ukoliko je preživela i kakve traume nosi?
Ili je jednostavno IN demonstrirati, ili su vam zatrebale nove Nike patike od 12 000 dinara, udaljene samo jedan razbijen izlog od mesta na kome stojite ili možda mislite da je normalno silovati i ubiti dete i ne otići u zatvor (banalan primer)?
Oportunisti su svuda oko nas, čekaju trenutak da uglave svoju ideju u masu koja, istorija je pokazala, nema previše mozga, i uspeva im.
Neko je stvarno želeo nove patike.
Je mega glamurozni društveni događaj (urbano rečeno hepening), koji traje 10ak dana na kome napoznatiji, mladi nadobudni talentovani kreatori predstavljaju svoje kretenske kolekcije odeće, donjeg vesa, cipela, šešira itd. Na tim revijama možeš videti ultra giga moderne bunde od 350 lisica sa 27 razlicitih boja i 3 lica, šešire koji zaklanjaju oči da onaj koji ih nosi ne vidi belu mačku, čizme od kombinacije perje-aluminijum, koje inače ne mogu da se nose (osim na fashion week-u), i ostale modele odeće u koje ne možeš da uđeš ukoliko iza sebe nemaš nekoliko godina anoreksije i bulimije, a da jedan takav komad gaderobe košta više od tri prosečne plate.
Uvek je propraćen ličnostima iz javnog života tipa: JK, Sani Armani, Vendi, Željko Joksimović i sličnim koji obavezno sede u prvom redu i zaineresovano prate i mrtve kokoške na glavama manekenki sa izrazom lica wow-kako-je-ovo-super-kul.
Posle toga uglanom sledi after party na kojoj se sva gamad sa revije i posmatrači skupe, uzmu po času beslpatnog alkohola, obraćaju se jedni drugima sa najodvartnijim šlihtarskim kezovima na faci i diskutuju o narednim modnim trendovima.
Za više informacija koliko ovako nešto moze da te iznervira pogledati propratni video.
Jedan od najpoželjnijih epiteta u beogradskom klaberskom svetu. Lako se postiže ali se teško održava. Da biste bili bahati potrebna vam je uvek puna čaša vina, pun novčanik crvenih novčanica, novi iphone, skupe cigare (najbolje su sobranje, ali za nedajbože može da prođe napucani malboro ili bilo koje cigare čije ime ne možete da pročitate), uske farmerke (ako ste muško ogolite nekog ženskog ukućana), tesna majica sa neon printom i užasno skupe flurescentne poluduboke patike. Pored neophodnih aksesoara, potreban vam je i stav koji se u principu svodi na "radi ono zbog čega bi te se roditelji odrekli" a koji obuhvata veoma širok dijapazan nepristojnog (i često nepoželjnog) ponašanja - napijanje, drogiranje (samo hemija), girl on girl, promiskuitet, povraćanje oko sebe (ali nikad po sebi), ispuštanje neartikulisanih yeah zvukova, nedostatak bilo kakve kulture, širok vokabular engleskih reči i fiks ideja da ste bogom dani. Takođe, morate da poznajete i ostale urbano bahate ljude i što je NAJVAŽNIJE sve disk džokeje u radijusu od 100km. Neophodna su i česta putovanja u NS na lokalne žurke i to je nezamislivo nedajbože vozom ili basom - vaš najbolji drug/drugarica mora da vozi neka besna kola.
Pinkova klimava izvedba u sustini genijalne ideje (iz muskog ugla posmatranja)
Spiker: Danas cemo gledati kako se gospodja Katerina Druga del Monako, navikla na urbano okruzenje, snasla u novoj porodici koja zivi na selu i bavi se uzgojem svinja
Gospodja Del Monako: Joooj, ne znam kako cu sa ovim svinjama
Spiker: Da li je gospodja Del Monako mislila na svoju novu porodicu ili na posao u oboru videcete ako pogledate sledecu epizodu!
Kad veliki klub dođe da ispoštuje poziv nekog šuntavog klub zbog, npr. proslave njihove stogodišnjice i to povedu igrače za koje ni Aca Stojanović nije čuo, a ovi se nalože kao da igraju s njihovim prvim timom.
Hrvatski komentator: Na proslavu stogodišnjice našeg Hajduka dolazi ekipa velike Barselone, doduše u malo izmenjenom sastavu:
1 Pau Torres
2 Javi Heredia
3 David Cornellà
4 José de la Puente
5 Eugenio Plazuelo
6 Pedro Rodríguez
7 Blas Vilchez
8 Sergio Urbano
9 José Manuel Cabrera
10 Stefan Rodríguez
11 Nuno CarvalhoHajduk je uspeo da odigra nerešeno sa velikom Barselonom koja nije došla u baš najjačem sastavu...
Ponekad razmišljam o dovoljnom. Preciznije, o tome koliko je ljudima dovoljno. Eto, tehnikom su zadovoljni sve dok šljaka...Ako im bojler i rešo OK rade, kablovska ne prekida, a frižider se ne otapa, niko se ne žali. Što je u redu. Treba biti zadovoljan onim što imaš.
S druge strane, ne traže više ni od umetnosti. Kultura već odavno zvecka u okovima reklame i biznisa, a ne vidim nikog da se buni. Među gomilom ispraznih, za klince bez dva minuta promišljanja netalentovano nakićenih konstrukcija oseča se kao ključni igrač tima koji je poslat na klupu za rezerve da tamo ostari i umre. Neka vas. Nećemo se svađati, sami sami ste sebi parodija.
Više nije važno da li će strofe biti stilski i tematski divljenja vredna ostvarenja, ili nekakava neohipi bljuvotina o listićima indijskog čaja i bušnoj propagandi anarhije. Masa uzdiše za spotom u kom protagonistkinja ima tako individualnu i alternativnu frizuru, odeću ili životnu filozofiju. A niko već dugo, dugo ne misli o smislu.
Nema kriterijuma. Šta god da je napisano, naslikano, izvajano ili poređano šibicama, isto je u očima naraštaja koji sve opasnije krizira sa identitetom. Daj samo da je novo i čudno, pa da mogu da prevale preko jezika ono sudbonosno “E, od danas sam ovo ja” i dokopaju se klimavih stubova nosača na na kojima grade svoju uberkul-diskretno-urbano-omnihejtersku ličnost. Niko više ne uživa i nikog ne zanima. Možda bi i ja trebalo da počnem da štancijem besmislice...
Svet je tvoje ogledalo
Otisni se u šolji jutarnje kafe i prospi srebro sa svog dlana.
Ti možeš sve, jer jesi sve.
Neka kiša na pločniku bude tvoj bubanj,
A snovi boje osmeha tvoje crvene daire.
Umij se muzikom. Nek zazvone balalajke.
Ne daj im da ti pokvare tvoj, samo tvoj mehur.
I, kad se osloniš na sebe, poletećeš.I opet mi ovo ne zvuči toliko skrnavo. Razumljivo. Masovna produkcija magle za oči ipak nije moj zanat.
Kol'ko iritantna reč, je l' da?
Elem, verovatno se pitate - a pored onog standardnog "ZAŠTO sam u subotu uveče na gajbi i buljim u jebeni ekran od kompjutera 'mesto da sam u klabingu k'o deky_aod?" - kakva je sad to hipsterska novotarija i za koji mogući kurac jednom Srbinu može biti od koristi da zna bilo šta o istoj? Ovaj tekst nudi nedvosmislen, doduše subjektivan odgovor na to nimalo svakodnevno pitanje i ujedno služi kao informator potencijalnim interesentima, naravno ukoliko ih uopšte bude bilo. A i pisac ovih redova vrlo dobro ZNA zašto bleji pred ekranom svog laptopa u subotu uveče, pa i da mu malo proleti vreme...
Razume se, pomenuti cenjeni autor se nada da je međ' vama subotarima sila koja pokreće naš nebeski narod (doduše NE i ekonomiju istog; prim.prev) i dalje u onoj optimalno-funkcionalnoj količini da po završteku čitanja predstojećih par informacija u vezi sa naslovnim pojmom, broj eventualnih zainteresovanih ostane na popularnom "jajetu", da ne kažem "nularici". Na tome vam se on ovom prilikom i unapred zahvaljuje.
Ipak, ne treba se osećati prozvanim pre vremena. Pojava iz naslova je, pre svega, namenjena urbano-hipsterskoj ženskoj deci urbano-hipsterskih roditeljskih parova, jer je, naime, i sâma nastala procesom tzv. urbano-hipsterizacije plave planete...a onda i Srbije, jer smo, hteli mi to ili ne, delom iste...tj. barem do te od Svevišnjeg na zadatak nam ostavljene kolonizacije Jupiterovog meseca Evrope, 4000 kusur-i-neke godine. Dakle, odahnite vi što ste trknuli po kofer.
Elem, logikom vođen čovek bi satima mogao da lupa glavu u pokušaju da otkrije neko iole suvislo značenje iza spoje pomenute dve, inače, relativno ortodoksne umetničke kategorije (džez koliko-toliko, balet...pa, dobro, ima onih i koji sa njojzi koketiradu), ali ja ću mu odmah sačuvati dragoceno vreme i reći da je džez-balet zapravo jedna klasična mamipara kojom se, na kontu lukavo servirane ideje miksa "sporta&plesa", "fizičkog&duhovnog" i "mogućnosti da Vaše dete pronađe umetnika u sebi", naivno-glupim roditeljima iz više srednje ili visoke klase nudi debilizovana i prilično paprena vanobrazovna aktivnost za njihove eventualno podgojene buržoazne kćerke, mlade hipsterke u povoju. Ukoliko su keva&ćale još i bolidi koji su u fazonu "Naša Maristela je drugačija od drugih devojčica/Naša Semiramida je rođena balerina!", jednogodišnji paket časova se uplaćuje brzinom kojom penzioneri nagrnu u prazno vozilo GSP-a na njegovoj početnoj stanici.
I dok prosečna srpska ženska čeljad tradicionalno ide na gimnastiku, atletiku, odbojku, pohađa muzičku školu ili igra u nekom folklornom ansamblu, pomenute male buržujke, poznate po tome "što nigde ne mogu da se uklope" a možda i zato što od, fazon, 5.og razreda osnovne šetaju sa jebenom Luj Viton tašnicom na velikim odmorima, petkom i(li) subotom odlaze u, pajsad, STUDIO DŽEZ-BALETA (imena mogu originalno varirati od onih "Fantastiko" i "Arabeska" do onih nešto konkretnijih u smislu onoga kako mamicin i taticin novac nestane u njima, kao na primer "Magiko" ili "Puf") gde ih potrošene i raspolovačene ex-balerine - što već spada u kategoriju onih kojima je usled trenja prvo stradala pička pa tek onda zglobovi i prsti na nogama; prim.iz.iskustva. - šatro uče da se "izraze pokretom" ili šta-ti-ja-već-znam, što individualno, što grupno, al' bitno da je uz Bijonse ili onu majmunicu što laje dok peva. Ono, na pravi balet liči koliko jedna Dačia na pravi auto - liči, jebiga, al' nije auto. "Džez" deo i da ne pominjemo...
Šta? Imate potencijalno gojaznu razmaženu ćerku, a ona 2 slobodna sata između privatnog časa engleskog i termina kod manikira? I još se zove Ana-Marija-Atina?? E, onda je džez-balet prava stvar za vaš novčanik!
- Uuu, tebra, što su dobre ove pičke iz "Grandovog" džez-baleta, 'nači, tako bi ih pose...
- Iz čega, bre?
- Ma, ove, brate, što džilitaju sisama dok ovi seljaci zapomažu...
- Ne, al' iz čega?!
- A iz "Grandovog" džez-baleta, dens grupe, šta li je...
- Nije to nikakav balet, niti ples, debilu. Džez ni ne želim da znam šta misliš da je. To ti je, brate, ona najgora zaostavština od Turaka od koje mi se povraća i zbog koje želim da pobegnem iz ove zemlje, kapiraš?!
- Au, Profe, uvek moraš da mi pokvariš merak, 'nači, jebem ti ja Betovena i Mocarta u usta, znaš!!
Najeksluzivnija radnja u elitnom tržnom centru, sve blještavo, prodavci isfazoniranih frizura i njegovanih bradica i napucane prodavačice lebde pored kupaca i smeškaju se iako ništa nije smešno. Napucane i cene. Tuc-tuc muzika u pozadini. Sve je tako kul i urbano. Od svog tog nepotrebnog glamura Bosancu neprijatno pa još mu i vruće jer na sebi ispod kaputa ima dva vunena džempera. Ali, skupio nešto para, riješio da najzad počasti sebe pravim parom cipela, pa koliko god da koštaju, ko ga jebe... I priđe najskupljim; onako, ne izgledaju loše, solidan kroj, a i duboke su – valjale bi za snijega. Odmah mu padne na pamet šta mu je djed uvijek govorio: “Kad pazariš cipele, najprije ih dobro pomiriši. Prava koža miriše, skaj smrdi. Ne daj da te zajebu ti prevaranti”. I na užas svih prisutnih zabode nos u cipele i stane da njuška… Sumjiva roba!
-Izvinite molim vas, možete li mi reći gdje su proizvedene ove cipele?
-Molim? – pita začuđeni prodavac, previše cool da bi te razumio kad mu se razgovjetno obratiš.
-Zemlja proizvodnje? Made in… ?
-To su italijanske cipele.
-Jel? Mogu li da vidim njihovu deklaraciju?
-Hmm, deklaraciju? Pa možete, naravno da možete, ali to će potrajati dok nađemo..
-Sačekaću…
Poslije par minuta izlazi iz magacina i pruža kutiju sa deklaracijom: MADE IN BANGLADEŠ!
-Bangladeš?
-Bangladeš…
-Doviđenja.
-Sačekajte, pa imamo mi još modela. Ovo sve je talijanska roba…
-Jebo ja tebi talijansku mater u Bangladešu!
Suvopičasta, neuhranjena cura. Dupe k'o da se sankala niz rende, fildžan je misaona imenica a o veleposedništvu nema pomena. Al' zato grakće za sve pare. Duplo golo.
- Sunce ti jebem, kako se zove ovaj skot na teveu?
- To je bre ona kučka, jebeš joj mater, ona bre, moderna, urbano i te fore. Kosmopoliten i zeleni čaj iz Sengčuan provincije u Kini.
- Brate, veoma je neugledna, i zašto gledamo Pink koji kurac?
- Ti si prebacio, momak, prelaziš na mračnu stranu.
- Evo vraćam na Sport Klub samo, da vidim šta ima da kaže ova biafra.
- Neš' jebat Legolase, odo' ja kući, ćune da fasujem soklendžu u pedu, pripadniče LGBT zajednice!
Jedna od najtežih odluka koje individua donosi u životu. Naime pred njom je krajnje težak zadatak, da izabere ime, ime koje će je predstavljati u budućem periodu. Cilj istoimenog je da vas prestavi kao najvećeg šmekera sa jedne strane, i onog kul lika sa kojim momci žele da popiju pivo sa druge. Jedan pogrešan korak i sve bi postalo pakao. Proces je krajnje zamarajuć, dugotrajan i organizovano sagledan od strane jedinke. "Aleluja efekat" se javlja odjednom i prestavlja rađanje savršenog korisničkog imena. Popraćen je lučenjem adrenalina, i osjećajem katarze.
(registrujem se ja na vuki prije 2 godine)
Ajde lako ću ja ovo, registrujem se časkom, pa da krenem da bacam mnogo zajebane definicije
________
Nadimak:
A u pičku materinu šta sad da stavim! Hmm ajde da vidimo...
DečkoIzKraja, ma previše pederski...
EmpireStateBuilding, ma previše urbano...
ZiljaviOvan, ma previše seljački...
NatakoTe, ma previše vulgarno...
Sone94, ma previše fejzbukovski...
...30 minuta kasnije...
Ček, ček, ček šta su ono nindža kornjače pričale kad su skakale i išle da biju nekog... Kaba... Kana... KALABUNGA!!! AAA savršeno je! Kakav sam sad jebač.
Pošalji
...2 minuta kasnije...
A u pm, šta uradih! Ček da vidim kako ovo može da se promjeni.
...tražim, tražim...
ŠTA, 25 odabranih iz jedne kategorije! Kalabunga brate, izgleda da ćemo se družiti još dugo, dugo!
Jedna od najnebitnijih pojava na ovom svetu, potpuno zaluđenom estetikom, modernim marketing tripovima i čitavim tim korporativnim kurac-palac istraživanjima na kojima baziraju svoje metroseksualne poteze.
Naime, nekom čudnom metodom tog istraživanja oni su došli do zaključka da je nama muškarcima veoma bitan dizajn flaše piva, pa umesto da poboljšavaju sam ukus piva koji je u principu i najbitniji ili makar da ga ne kvare ako je već dobar, oni su istripovali da je nama jebeno bitno kako će da izgleda flaša iz koje pijemo to pivo.
E sad, možda oni imaju u planu da privuku više žena, metroseksualaca i vilenjaka pa im ugađaju tim potezima, ali najčešći konzumenti, a to su normalni obični heteroseksualni muškarci i žene, lagano prelaze na neku drugu marku piva kada ga ovi useru sa lepom flašom, a sranje tekućinom.
Naravno, postoji i mogućnost da je ono što se priča istina, a to je da su stručnjaci za dizajn i marketing svi redom peškirići, pa onda pokušavaju da dizajniraju flašu onako kako njima odgovara. Pod odgovara ne mislim na piće nego na....znate na šta mislim.
- Au pa gde si ti mentolu jedan? Tekma počinje za dva minuta.
- U radnji sam se zadržao. Birao sam pivo koje ću da uzmem.
- Šta tu ima da se bira majke ti?
- Pa taman da uzmem Amstel, kad vidim da se pojavio neki novi Hajneken. Znaš kakva je flašica. Vrh. Sva izuvijana nekako ludački.
- Šta fali Lavu? Nisi valjda uzeo taj Hajneken samo zbog jebene izuvijane flašice?
- Nisam.
- Dobro je. Lav si uzeo?
- Ne. Pružio sam ruke ka onom Hajnekenu, kad odjednom pored vidim Staropramen novi. Znaš kakva flašica. Kao onaj Efes. Dole debela, pa se naglo sužava, a boja stakla neki mutan tirkiz. Vidi kakva je.
- Šta je bre to?
- Pivo. Staropramen.
- Koliko procenata alkohola?
- Ček da vidim. Gde je bre? A-ha evo ga. Nula zarez jedan posto.
- E saću da ti skinem te jebene rolere što si okačio oko vrata i da ti jebem mamu u pičku baš.
-----------------------------------------------------------------------------------
- Gospodine Azdejkoviću, dugo smo se dvoumili ko bi mogao da bude zaštitno lice Staropramen Tirquiza za Srbiju i izbor se sveo na vas. Da li ste zainteresovani za to?
- Jao Staropramen Tirquiz hihihihihi. Moje omiljeno pivo.
-----------------------------------------------------------------------------------
- Sergej da li si smislio nešto za novi dizajn flaše?
- Evo skoro sam gotov šefe.
- Imamo rok koji je skoro istekao. Znaš li da nas je Staropramen ubio sa onom tirkiznom flašicom. Prodaja nam je opala za trideset posto.
- Samo još završni detalj. Evo ga. Gotovo je.
- Da vidim?
- Šefe predstavljam Vam novi Jelen Rejnbou.
- Odličan naziv. Sviđa mi se i ovo proširenje ovde na vrhu. Boje savršene. Moderno, hrabro, totalno urbano.
- inspiraciju sam tražio u prirodi, zato je flašica totalno drugačija od ostalih i podseća na pečurku.
- Bravo. Bravo Sergej. Ovo je neverovatno dobro odrađeno. Jesi smislio način na koji bi mogli da ga reklamiramo?
- Naravno. Prvo ćemo ih potući time što će pivo biti totalno sa zdravim vlaknima. Znači ne goji, ima još manji procenat alkohola od jedan, a kao zaštitno lice dovešćemo Milana Stankovića. Mladi će se otimati o ovo pivo.
- Supiš. I svaki kupac koji kupi flašicu ovog piva dobija besplatni lubrikant u nekoj šarenoj kesici.
- Staropramen Tirkiz čuvaj se. Stiže Jelen Rejnbou.
Ustaje ,kao po običaju, u pola sedam. Umiva se hladnom vodom, dok ga na stolu čeka doručak. Jede dobro, jer ceo dan treba da radi. Oblači odelo za njivu, nazuva gumene čizme i upućuje se ka garaži. Otvara je. Pali svoju crvenu mašinu. Svog zmaja koji ga nikad nije izdao. Skinuo je kabinu, leto je, ne treba mu. Isteruje ga iz dvorišta i kreće ka njivi. Nadmoćno se oseća kada njegovi točkovi bacaju blato po asfaltiranim putevima. Ne voli urbano, obožava ruralno. Silazi sa glavnog puta i uključuje se na makadam. To je njegov teren, zna svaku rupu napamet, odskakuje sa sedišta svaki dan u istom ritmu. Masna i uštavljena kosa mu leluja na vetru. Iscepana siledžika se vijori, kao neka zastava, samo njegova i ničija više. Dolazi do svoje njive. Kreće da ore. Svaka brazda je nova pobeda, lična satisfakcija. Upeklo je Sunce, stavlja svoj slamnati šešir! Oseća se kao da je cela ravnica njegova, oseća se dominantno. Pravi pauzu, iz balona pije vode, i jede ono što mu je žena spremila jutros. Podriguje naravno, i vraća se na oranje. U sumrak završava sa poslom za danas, i kreće kući. Sreće komšinicu koja okreće bicikl, malo joj se zadigla haljina, on to sve vidi sa visine, ali bukvalno, i šeretski se osmehuje. Prolazi pored prodavnice njegove kolege su već tu, parking je pun crvenih zmajeva. Silazi sa traktora i uzima pivo. Priča sa paorima kakav je bio dan, a uglavnom je svaki isti. Priče su iste, ali oni ne mare. Kad je pala noć, kreće ka kući, ne radi mu zadnji far, ali valjda drugi vozači vide ovoliku mašinu i bez fara. Svira sa ćuprije, žena otvara kapiju. Čisto da se ispoštuje hijerarhija. Traktor je u garaži. Seda da večera, mrtav je umoran. Žena donosi lavor, i riba mu noge. Toliko mu to prija, da mu se prispalo. Odlazi u svet snova, makar do sutra, do pola sedam.
Po mišljenju većine liberalno-urbanih likova i svih vrsta levičara, svaka osoba koja se ne slaže sa njihovim mišljenjem(političkim, a i svakim drugim). Pošto su se vojvoda Šeki i njegovi puleni svojim debilnim ponašanjem i pravljenjem cirkusa od sebe već dovoljno kompromitovali, ljudi sa misijom da Srbiju/planetu/Zanzibar "dovedu u red" su zaključili da je u nedostatku argumenata najlakše nekoga proglasiti okorelim šešeljevcem i tako ga diskreditovati, bez obzira koliko to nenormalno zvučalo u datom trenutku. Neki to koriste tek kada im baš ponestane argumenata, dok neki preferiraju obilato korišćenje ove metode.
Random lik - Al smoriše ovi homići više sa ovom paradom, dosadili su i Bogu i narodu...
Liberalno prosvećen omladinac - Šta pričaš bre ti!? Pa to je njihovo pravo da se okupljaju! Ovo je 21. vek! Gej je ok!!
Random lik - Pa ne sporim ja njima nikakva prava, ali samo mislim da je to paradiranje nepotreb....
LPO - Aaaaaaa SREDNJI VEK!! Sigurno si i glasao za SRS! blablabla mrak Miloševićevog režima... blablabla jeb`o te Šešelj.------------
Random lik - Au brate, jesi video na vestima kako oni Izraelci rasturiše ona palestinska civilna naselja? 26 mrtvih! Razbucaše ih k`o Šiptar baklavu. Prosto neverovatno.
Urbano napredni levičar - Pa šta?! Znaš li ti uopšte koliko su njih progonili u istoriji? Si čuo nekad za Holokaust?!?!
Random lik - Da, ali to ne može biti opravdanje za ubi....
UNL - Fašisto! Klerofašisto! Jesi to pročitao možda u nekoj Šešeljevoj knjizi, a?
Random lik - Brate kakav sad Šešelj, kakve on veze ima sa ovim?
UNL - Džabe se sad vadiš! Znao sam da si fašista!
Neobična vrsta ugostiteljskih objekata. Na prvi pogled to su sređena, fensi mesta kojima ni inspekcija ne bi mogla naći manu. Imaju veliki asortiman pića, deluju prostrano i prijatno za oko, uz prigodnu mjuzu u pozadini, a neretko se vreme može prekratiti bilijarom ili pikadom. Ukratko - tip top.
Al' ne lezi vraže. Sama činjenica da se lokal nalazi u predgrađu (zabiti) ne olakšava stvar - objekat deluje groteskno neuklopljeno u blato i sivilo čemernog predgrađa. Niko nikada nije bolje od Zabranjenog pušenja dočarao taj smrad lažnog sjaja... ili dijamant međ' govnima, kako više volite...
Nik'o kafić, nik'o grill,
Bofl roba, blato, jad,
Al' tu si jaro mogo vidjet',
Tu se rađa grad...
Atmosfera u kafiću je, uprkos jebačkom enterijeru, k'o pred atentat: nema žive duše a ako se i nađe neko to su obično prekaljeni lokalci koji manirom parazita a metodom na recku polako ali sigurno lokal uvode u bankrot. Mlade boli tuki da se fenserišu na dvajes' metara od kuće, pa odlaze u izvikanija mesta u centru.
Jeben je to pos'o.
- Kako ide bizmis sa kafanicom?
- Ma ne pitaj, to mi treći popušaj za osam meseci. Svaki put ista priča - naloženih srednjoškolaca koji treba da dolaze nema ni za lek a lokalna bagra sa gerijatrije mi se sjati svako veče i sa svakim sam na rode rođeni kad 'oće na recku, jebem ti bagru pijanu! Još sam kao konobara angažovao onog mog pajtosa cugera, više pije nego što radi, a i ono što ne popije prospe.
- Greota, brajko, baš si lepo sredio mestašce, skroz urbano. Očekivao sam neke ribolovačke price, dža bu...
- Ma 'de, hvatam zjale a poslednja pička što mi ušla bila debela ciganka iz kraja, prikenjalo joj se... Neću se ja od ovoga 'leba najesti...
Pravac moderne umetnosti, je l' te, nastao početkom 90-ih, a razvio se u potpunosti krajem prve decenije 21. veka i početkom druge, koji obuhvata:
• muziku (Trik-FX, Đogani, Lune i sl.)
• književnost (starlete i jebačka književnost i sl.)
• literarni stilovi (Sh, Ch, SW, W, @ i sl.)
• televizija (nedeljno/subotnje/pop/bilo kakvo popodne kod {upisati ime voditeljke}, grand show/parada/glasanje/baraž/kurac lipov i sl.)
• lingvistiku (animozitet, Tolstojevski i sl.)
I tako dalje i tako bliže preko slikarstva, vajarstva, kulinarstva i vodoprivrede.
Random popodne kod random voditeljke. (Gosti: hitmejker Baki B3, renomirana hrvatska književnica, šatro manekenke i slično)
RHK: Pa da pročitam odlomak iz mog novog dela: "I tako dok su kapljice znoja padale sa njegovog na moje lice, u sred žestokog seksa, na krovu njegovog BMW zajedno sa njeogvim najboljim drugom i sestrom...". Pa za dalje morate da kupite knjigu, hhihi.
Voditeljka: Sjajno, Baki sta ti misliš?
B3: Odlično! Potpuno urbano! Znate, ja kao i ona, volimo da se slučimo ironijom, u svakom slučaju kupujem knjigu.
3. Gošća: Pa da, mnogi gaje neki animozitet prema njoj, ali stvarno neverovatno delo.
Glas iz publike: Vadiiii budalu!
(komentari gledalaca, po ceni od 45 din. + PDV + porez + normalan sms): Auuu, sestr0, pokidala si bwe, znacxhi vrh, kupujem odma, ti si jedna sjajna lichnos, a ovi sxto te mrze, ma samo ti dizxhu popularnost!
Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.
Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući. Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje. Jednostavno, ili ste otišli ili niste. Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete. Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.
Da bi izdaleka stigli kući sve što treba da uradite je da više verujete navigatoru nego svojim očima. Posle toga zajebite navigator i vratite se svojim čulima. Ima razloga i potrebe za tim jer kretanje zavičajnim gradom najviše liči na ponovno učenje hodanja ... i govora. Da, zablokirao sam u farbari, hteo sam da kupim ... kako se zvaše ... ono čime se popunjavaju rupe i neravnine na zidu ... “Glet masa!” kao EUREKA viknu prodavac. E to, baš to. Kupih jebenu glet masu.
Grad je urbano transformisan ali ne i ljudi. Doduše oni jesu metamorfozirali i “prebacili se” u starija tela, ali su u suštini ostali isti. Gledajući ljude nisam imao utisak nikakvog napretka, jednostavno “pronašao” sam ih u onim istim problemima u kojima sam ih i “ostavio”. Kao da godinama nose istu anakondu oko vrata i nikako da je se reše.
Na kraju sam zaključio da je najzanimljivija stvar koja im se dešava povremeno ispadanje po kojeg zuba, a da vrhuncem zabave smatraju – neodlazak kod zubara, pa onda jedni drugima pokazuju unutrašnjost usta i satima razglabaju o tome kome je teže u životu. Takođe sam primetio i to da broj zuba utiče na sposobnost konzumiranja alkohola, što manje zuba = više alkohola.
Neizbežno, sreo sam drage i stare drugove. Poželeo sam da popričam sa njima o svemu ali je taj entuzijazam brzo iščezao kada je počelo prepričavanje dana kada sam obema rukama obuhvatio malu zadnjicu “engleskinje” i da me jedino po tome pamte. Isti ti drugari su tada mislili da sam to uradio zbog opklade, “engleskinja” je tvrdila da sam se “dokazivao”, a ja sam znao da sam to uradio zato što sam ŽELEO da je opipam. Zanimljivo je da moji drugari i danas misle da sam to uradio zbog opklade. Nažalost ne znam gde “engleskinja” živi danas i šta ona misli o “obuhvatanju” njene čudesne guze.
Izbacivanja iz škole su me spasili, ko drugi nego, profesori fizike i hemije. Kasnije sam morao da im detaljno objasnim kakav je bio osećaj držati “engleskinjino” dupe u šakama. Zanimalo ih, šta ćeš.
Povratak kući ili ...? Pa šta da vam kažem, sve su to samo uspomene, a njih ionako nosite sa sobom kud god da pođete.
Dvije škole, dva učenja. Većina posjeduje znanje i o jednoj (više) i o drugoj (manje) orijentaciji. Ipak, postoje i oni koji su ovladali samo jednom vrstom, dosegli level 99, ali su potpuni duduci za drugu, pa se, kada je potrebno snalaženje, služe onim što znaju, nezavisno od okruženja u kome se nalaze.
RURALNO OKRUŽENJE
Andrija (nivo - padavan): Kud sad, čika Tadija?
Tadija (nivo - "Teach me, master!" ruralne orijentacije): Ne znaš, a? Lako je tebi u tvom velegradu - putokazi hoće oči da ti izbiju. 'Aj' ovde probaj da se snađeš!
Andrija: Da nije, možda, tamo? :pokazuje prstom:
Tadija: Auuu, sinovac, gori si nego što sam mislio! Nismo dva metra ušli u šumu, a ti si se već izgubio! Samo ti prati čika Tadiju i nema da brineš!URBANO OKRUŽENJE
- 'Alo, Tadija, pa gdje si bogatipoljubim? Trebao si biti kod mene prije pola sata.
- Evo me, rođače, kod nekog nadvožnjaka, pojma nemam kud dalje treba. Jeb'o te i Beograd, i kružni tokovi, i vertikalna signalizacija... Triput sam morao zaustavljati auto da provjerim na drvetu s koje strane mahovina raste!
- Kod nadvožnjaka, kažeš? Pa, samo što nisi stigao! Posle dvjesta metara isključi se desno, pa onda ideš polulijevo i ideš pravo jer je jednosmjerna, onda praviš zaokret od 180 stepeni prije tržnog centra...
- Š-šta?!?
- Ništa, ništa... Neka te gdje jesi, šaljem malog Andriju da te dovede!
Još jedan odličan način da, ukoliko ste žensko, privučete pažnju svojoj kevi.
Ti: Pa ne znam ljubavi, kako da kažem majci da ću kod tebe prespavati? Neće me pustiti, znam je. Joj, a baš bih volelaaaa... Ajde zovem te za 5 minut, može? Cmok. Mama! MAMAAA!
Keva: Šta se bre drekenjaš, čekaj sekund, slušam ovo.
SANJA MARINKOVIĆ: BOŽE ISIDORA, PA NARAVNO DA DA JE VELIKI, HIHIHIHI, KAKO DRUGAČIJE, HIHIHI
ISIDORA BJELICA: PA ZNAM JA TO, MISLIM, SVE SMO MI TO OKUSILE, HIHIHIHI, HTEDOH REĆI ISKUSILE HIHIHI
NEKA NEPOZNATA MLADA KOKOŠKA SAŠE POPOVIĆA: ŽIVA ISTINA HIHIHIHI
Ti: E slušaj, htel...
Keva: Ćut', joj, slušaj ludake, hahaha.
SANJA MARINKOVIĆ: ŠLJOKICE SU DANAS TOTALNO IN, ZNAČI URBANO LUDILO
Ti: Pa što ih slušaš ako su...
Keva: Pa ćuti malo ako možeš.
Ti: Samo na brzinu da te...
Keva: Kakvu brzinu, nisu Nemci u Divcima. (Daje mu ga po volumenu)
ISIDORA BJELICA: TREŠ, OUT, TRT MRT, FABULOZNO, MOJ PAJKIĆ, OH, SANJICE, SVRŠ
Keva: Haha, ova Isidora je luda skroz.
Ti: E...
Keva: Pa stvarno nisi normalna, dođi posle, leba ti.
SALETOVA KOKOŠKA: STILINZI, STAJLINZI, EKSKLUZIVA...
Keva: E, jesi prava koko...
Ti: Kevo, trudna sam!
Keva: MOLIM? SAD ĆU DA TE UBIJEM! PRIČAJ!!! KAKO? MISLIM, ZNAM KAKO, NEGO KO? GDE? KAD? PEVAJ BRE MALA!!!
Ti: Ma zezam se, nego si se zadubila u to, pa pokušavam da ti skrenem pažnju. Mogu li da idem kod drugarice da prespavam, treba nešto da učimo za sutra?
Keva: Ti bre nisi normalna, hoćeš da me ubiješ ovde? Nije se zezati sa takvim stvarima, to neka ti bude jasno! Ajde, ali nemojte do kasno da ostanete budne.
Ti: Nećemo, hvala mama, volim te. (odlazi u drugu sobu kuckajući poruku - MARE JUBAWI, STIZHEM ZA POLA SATA, TI KUPI KONDOME, WOLIM TE :*)
Leto je, Beograd, devetnaest časova i tridesetosam minuta. Vrućinčina koja je tokom celog dana pekla gradske ulice konačno se spustila ispod granica izdržljivosti i izvukla ljude iz klimatizovanosti stambenih objekata.
A i subota je, pa nema "Slagalice" da možeš kvalitetno provesti veče unutra.
I dok oni stariji sugrađani mahom koračaju pored dveju reka tragajući za tim neuhvatljivim večernjim daškom svežeg vazduha koji bi im doneo olakšanje i iznivelisao pritisak, u glavama mlađih populacija pulsira jedna singularna misao umotana u rešenost levela Hilari Klinton da postane predsednicom - IZAĆI. Bilo gde, bilo kako, bilo s kim, samo izaći i iskoristiti noć. Jer leto je prilika da se ona tokom godine zapostavljena kolona muvanja, petinga i koitusa statistički popravi...ili barem vrati na pozitivnu nulu tj. ako si student Građevine ili Muzike, stvarno je svejedno.
Među tim optimističnim življem si i ti, tvoj seksualni život željan lajka neke blagonaklone devojčice i hiljadutristapedeset dingera sa kojih si ojadio lokalnu kladionicu, u četvrtak. Stojiš na pešačkom kod Trga Republike i prepipavaš svoje bušne džepove u nadi da ćeš odatle iskopati još pola flaše malog "Zaječarca" i dva griza pice kod "Bucka", ali ta potraga je osuđena na neuspeh k'o pokušaj novopečene mlade da animira olešenog đuvegiju prve bračne noći.
I dok se spremaš da konstatuješ kako je, jebiga, verovatno bilo bolje da si turio još jedan par sa 1,34 kvotom na tvoj dobitni tiket od pre neki dan, komentar "Izvali ove ljankese..." tvog ortaka-sekundanta ti skreće pažnju na obližnji kabriolet marke Mercedes-Benz i tri ribića od 18-ak leta u njemu. Egzaltirani osmeh, majičica na bretele i naočare za nepostojeće Sunce na svakoj od njih, neki lagani haus piči sa CD plejera - ceo pejzaž neodoljivo evocirajući na scenu sa snimanja reklamnog spota o nečem tako urbanom da mu Ašok Murti tepa "Urbano moje" pre nego ga spava u plinaru na svom vodenom krevetu od eukaliptusa. Ono što gospodin Murti, pak, ne može nikako da zna jeste da u tom trenutku i ti nekome želiš da frkneš u dvojku a u vezi sa pomenutim fensimobilom renomiranog nemačkog proizvođača. Ipak, tvoj gornji mozak preuzima proces racionalizacije - jer nešto ipak mora da stane u odbranu toga što si sirotinja i studentsko govno - i ti gotovo u sekundi nalaziš 108 validnih razloga zašto ni mrtav ne bi eksploatisao međunožja u tom kabrioletu (što će kasnije iskoristiti kreativni tim na Tarzanija.com, ali to je neka druga priča). Tako jedna od njih dobija ćelavog tatu biznismena-sponzora narečenog četvorotočkaša, druga dečka-sitnog krimosa iz Blokova po imenu Žarko (zvanog Kiza...i kojem guta), a treća kupljenu diplomu na Bokoniju za godinu, dve. Nju, fazon, ni govnjivom motkom karao ne bi.
I dok ti se faca oblikuje u ciničan osmeh a usne u rendom pogrdnu reč za žene, iz kabria počinju da biju prvi taktovi "Beograda" Svetlane Ražnjatović, pali se zeleno i tri devojke u kabrioletu cičeći proleću pored tebe i tvog ortaka, ostavljajući vas da se kiselite u jari letnje večeri.
Upućuješ zahvalan pogled u ciklama nebo nad Beogradom i prelaziš ulicu pun nekog novostečenog samopouzdanja. Samopouzdanja koje, bajdvej, neće umanjiti ni kasnije krljanje sa članicom srpske juniorske reprezentacije u šahu...
Naravoučenije: koliko god se nekad osetio bedno povodom svoje sirotinjske situacije, ne očajavaj preterano već oslušni malo oko sebe. Možda oni kojima zavidiš baš u tom trenutku pevaju "Beograd" srpske Velikomučenice, a toliko sirot ti ipak nikad nećeš biti.
