Teza koja postaje opravdanje, neka vrasta alibija, za sve gluposti kojima smo skloni. Izgovara se kad ne postoji nijedan drugi, valjaniji argument, koji bi opravdao takvo ponašanje.
-Ćerko ne možeš da se vidjaš sa njim on diler, podvodi maloletnice i namiruje dve babe iz naše ulice za pola penzije!
-Kevo, dva'est prvi vek je, hoćeš možda ti da mi nadješ i momka za udaju?!-----------------------
-Sine, ja pokušavam da razumem tvoju želju da promeniš pol, ali ne mogu. Ne mogu i ubi' me!
-Ćale, dva'est prvi vek je, to je sad normalno. Ja se tako osećam, i rekli smo da ćeš me ubuduće oslovljavati sa ćerko, a ne sa sine, inače Jasminka!------------------------
-Slušaj, 'ajd ti zakjučaj kafanu pa ćemo Stevo i ja zajedno da te jebemo, ali samo ako nećeš nikom reći!
-Pa ne znam, možda bolje jedan po jedan?!
-Ma jok, to ti nije više moderno, dva'est prvi vek je...
-U pravu si, odo' zaključam!
Feng-šui pojedinih baba sa prostora balkanskog poluostrva. Nezavisno od sadržaja šerpi, prijeđašnje smatraju da se po obavljenom ručku sve to treba zajedno utrpati kako bi se održalo bratstvo i jedinstvo kuvanih jela.
Unuk: E baba, je li ovo da se prospe?
Baba: Ne diraj to!
Unuk: A, ovo kerovima?
Baba: Ma to je za sjutra, samo malo da se podgrije.
Unuk: Pa jesi baš morala ražnjiće da mi pobrkaš sa pasuljem i punjenim paprikama?!
Kad uvidiš da je Prodigy dušu dao za slušanje tokom hodočašća ili kakvog putovanja ruralnim sredinama, bez obzira što članovima benda događaji iz srpskih pojebina nisu bili ni na kraj pameti kada su pisali tekstove.
Tako zapičiš pešaka seoskom knez Mihajlovom i poistovećen sa sredinom turiš muziku u ušesa. Ptičice cvrkuću, sunce se probija kroz granje, mačka zapišava poljsko cveće i namiguje. Gradska duša ti se obraduje, o, divnog li mesta, skoro pa da pozavidiš narodu koji tu živi. Osetiš miris sena i još nečeg poznatog... Mleko! Mora da je pala neka muža (setiš se spota „Girls“ u kom neke sisate kaubojke umešno muzu krave, a ustvari... muzu krave). Taman se nasmeješ, kad te spopadne nalet smrada - puši li se puši od paljevine („I’m a firestarter, terrific firestarter“). Vešto izbegneš prepreku, al’ ne lezi vraže, tu se asfalt završava i skontaš da se nalaziš na minskom polju od kravljih govana. Dok pažljivo biraš korake ne bi li ih nagazio i ostao bez dostojanstva, u sebi zapevaš „Breathe“ („Inhale, inhale, you’re the victim, come play my game, exhale, exhale, exhale”). Dobro, jebiga, seoska idila, trte-vrte. Opet asfalt, opet ptičice, opet neki poznat zvuk, ovog puta ne tako dobrodošao. "Oca ti jebem kučećeg, meni si našla da kradeš kobasice s tavana! Dođi da te ja na'ranim, boga ti ne ojebem!" (“Change my pitch up, smack my bitch up!”). Tu nekako ožališ kerušinu sudbu kletu, osnažen činjenicom da si iz Čukojevca, kulturnog centra regiona, stigao u Pluževinu. Ne stigneš ni da se ozariš zbog blizine cilja, kad te pozdravi skičanje neke krmače. Ne, oštroumno zapaziš, to je ipak ljudski glas. "Mileniiiijaaa! Priđi k ogradi da ti kažem! Onu tvoju ćeru da obuzdaš, si čula? Suknju da joj produžiš, papke da joj skupiš! Mi’š da ne znam da tatli s mojim Mikicom, a njemu, fala bogu, malo treba! Da obratiš pažnju, da ve ne zavijem u crno, a ti znaš moje mentode!” “Ma, kome ti pretiš, svinjarko iz Pečenoga? Te čari ionako ne deluju ako u nji’ ne veruješ!” (“It’s an omen") “Ne' da bacam čini ja! Sam’ mi jedan dan pukne… Pa se ti pitaj što ti lipsuje stoka!” Sad već naglas pevaš "I got the poison, I got the remedy”… Ok. Seoska idila ostade u Čukojevcu, a koga nema, bez njega se može. Prodavnica na pomolu, tu će znati da ti kažu kako da se snađeš dalje. Gle, onaj lik sa Jagodinskog piva sedi ispred i izdajnički manda orošenog rogonju. “Izvin’te, kako da nađem kuću Durkalića?” “A od koga si ti? Ne znam te odovud.” “Milkica mi je koleginica, a ne znam tačno gde živi…” “Aaaaaa, i ti učiš decu okupatorskim jezicima! Ko ve to naučio, bre, tadićevska gamadi? Kad ste zaboravili da su bombardovali Lađevce? A u Vitanovcu onomad kad izginuše? Ma i da nije, koji će deci krasni to? To treba da zna da okopa, da zasadi, da pomuze..." "Kontam, čiča, "Invaders must die”. Hvala, doviđenja.”
Eh, ali da je to kraj… po povratku kući snimiš fajerstartere kako pale kontejnere, šaban smekuje bičarku pesnicom u glavu jer je krala kobasice sa tuđih tavana, a ti inhejluješ i ekshejluješ pod nekim auspuhom da se posle čistog seoskog vazduha vratiš u prirodno stanje.
Poklon za rođendan koji smo najčešće dobijali dok smo bili osnovci.
Rečenica koju smo svi izgovorili barem jednom u životu kada smo bili gost u nečijoj, malo neurednoj, sobi .
- Udji brate... oćeš popiješ nešto?
- Ma jok bre, ne mogu ...
- E, izvini molim te zbog ovolikog krša ...
- Ma opušteno, da vidiš tek kako je kod mene...
Svakodnevna ulična situacija zaglavljivanja u pešačkom saobraćaju. U susret vam ide osoba podjednako zamišljena kao i vi, a situacija koja sledi je perfektno sinhronizovano izmicanje u istu stranu. Zajedno levo, zajedno desno. Sve dok se jedan ne odvaži i napravi širok krosover u stranu, u stilu košarkaških plejmejkera.
Imamo sve predispozicije: nebeski smo narod, vredno radimo, posteni smo, evo dobićemo i novu "perspektivnu" vladu, jos nam samo inflacija fali.
-Maćori 'naš kakvu sam šljaku uleteo! Sledece godine u ovo vreme bićemo milioneri!
-Aha. Inflacijo napred!
I posle kažu da smo opterećeni seksom...
Na prvom sastanku kod Karađorđevog parka kupio sam joj karanfil, oduševila se. Pričajući tako, saznao sam da je sa Karaburme, da trenira karate i da često klopa kod Karadžića koji pravi najbolje karabatake u gradu. Otišli smo na sladoled, izabrala je onaj kornet sa karamelom. Kasnije smo otišli kod mene i odvalio sam je od karaoka...
Neprijatelj koga se srpski vojnik boji više nego NATO avijacije, šiptarske zasede, nemačkog blickriga, bugarskog noža u leđa, ustaške kame i napada fanatičnih mudžahedina zajedno!
Mi smo hrabar i ponosan narod… Ali marmelada za doručak… Molim vas, to je već previše!
Slengić za mukotrpnu vežbu i rad kojim smo nešto doveli do savršenstva.
-Ju brate kad si ti naučio tako da pikaš šah?!!!
- Ša ti kažem bratinjo, hiljade i hiljade sklekova...
Preteča facebooka. Većina ljudi je tad, kao i sad, uzimala da vidi šta su drugi pisali, ko je sa kim, ko šta voli i sl, više nego da bi napisala nešto o sebi.
+ učiniti bivšu 'devojku' ljubomornom.
...svakih 6 ili 8 sati. Ovako smo često opisivali red vožnje pojedinih autobusa u doba sankcija, inflacije i koju godinu posle. Sada je to dosta uređenije i češće, ali i sad umem ponekad da kažem to isto kad čekam bus.
Srednja škola, stanica u blizini škole, -10° C, grupa đaka cvokoće na stanici i cupka u mestu...
- 'Oće li više ta 18-icaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa?!
- Samo se ti nadaj, ide k'o antibiotik - na 6 sati po jedna.
Prema shvatanju ostatka porodice, skladišni prostor za vreme koje smo proveli ne radeći ništa, tokom kog smo lenčarili ili radili nešto beskorisno, kao i za svaku godinu viška koju smo proveli na fakultetu.
Konju jedan, vidi koliko si godina u dupe nabio, a ništa ne radiš!
Lenčugo, nije te sramota, tolike godine si u dupe spucao, a još ne možeš da daš taj jedan ispit!
Tokom skolovanja,sve manje i manje smo praktikovali ovaj gest.Na kraju,dizali smo ruku samo da pitamo za odlazak u wc ili da mahnemo nekom koga smo upravo videli kako se seta pored skole.
Profesor : Jel zna neko koje godine, i napadom na koju drzavu,poceo prvi svetski rat?Ruke hocu da vidim....nije moguce da niko nece da se javi,znam da znate.
*Jedan ucenik dize ruku.
Profesor : Nemoj da me pitate za odlazak u wc.
*Isti ucenik spusta ruku.
Ustaljeni naziv za jezera nastala veštačkim putem, na mestima gde su "bageri" vadili šljunak i pesak.
Idealno mesto za one kojima je muka od bazenskog pozeraja i uštogljenosti.
Leto:
Lik 1: Ljudi, šta ćemo da radimo danas, možemo negde da idemo na rashlađivanje, možda na bazen?
Lik2: Ma kakav bazen, mogli bismo na bager, em ne plaćaš ništa, em možeš da doneseš piva koliko ti duša ište.
Za njih smo se svi grabili kad smo bili mali.
Mama: Evo vam po bananu
Deca(u isti glas): Meni ovu sa nalepnicom
Ono što rekao političar kada je zapravo mislio da kaže :"Ma ne seri bre, pička li ti materina, zajedno smo krali a ti mene ovde napadaš...", no jebiga, ne možeš u eteru pričati takve stvari. Loše je po biznis. A i nije politički korektno.
"Gospodine Dugoprstiću, recite sada i ovde, pred milionskim auditorijumom, koliko ste državnog a pre svega, narodnog novca pronevjerili za vreme trajanja vašeg mandata?"
"Ma nemojte molim vas, šta to pričate? To su dezinformacije. I klevete."
Dečija fora, koju smo koristili kada nam je neko za nešto trebao, ili posedovao nešto što smo i mi želeli! Ili smo je koristili pod starije dane da na jadan način budemo humoristični.
Pešak koji šeta po kolovozu ne obazirući se na saobraćaj koji se na njemu odvija.
Ajde, bre, sklanjaj se sa tog autoputa, šta si se raširio kao sveta krava!
