Za razliku od srednjoškolskih dana, studenti po pravilu stanuju u drugom gradu, žive obično sa cimerima a ne sa roditeljima, tako da im niko neće kenjati ako kući dodju pijani, a mogu kod svoje kuće slobodno i da se napiju. Pošto svako mora da istera svog kera, a to je svakako bolje učiniti pre braka, period studiranja je idealan da se probaju svakorazne stvari, da se ponekad pretera i da se ispitaju odredjene granice.
Pošto se i sam družiš sa studentima, za ovakve stvari ćeš uvek naći i društvo, što je dobro jer će e oni posle odneti kući i doneti do kreveta. Medjutim, postoji i loša srana takvog prijateljstva - ako se dužiš sa previše takvih ljudi, uvek će se naći neko da računa na zajedničko oštećenje jetre i ispravljanje moždanih vijuga. Uvek neko koga nećeš moći da odbiješ..
- SREDA - Uletele su ti neke pare, cimer došao od kuće, doneo i hrane i para, a i litru ćaletove rakije. Niste dugo bili u gradu, Teki ti javlja da svira Line out u Crnoj kući..Posle drugog piva krećeš da e spremaš, peglaš majicu, dolaze još tri drugara, otvara se ona rakija, treće pivo, čevrto za usput.U crnu kuću stižete dobrano odvaljeni,još dva piva, luda svirka, odlazak pred studentski dom, kupovina dvolitri na ubedjivanje (u NS ne daju posle jedanaest uveče, ali ima gde može)..
Budiš se u ČETVRTAK u poznatom stanu, mada si siguran da nije tvoj. Dobro je, kod Gogija si, ne znaš kako si tu dospeo ali nije ni bitno. Gogi kuva kafu, rola jedan, drugi..U pet posle podne neki lik vas poziva na rodjendan. Gogi donosi pola flaše gorkog, posle toga bocu belog, posle toga rola još jedan. U radnji uzimate bocu crnog vina za poklon, koju ćete posle popiti kad na žurci nestane piva. Posle sat i po žurke već si stigaosve da upoznaš, a pošto je peder bal rešio si da se makar unakaziš za sve pare..U jedan primećuješ da si pomalo preterao, u pola dva hvataš sebe kako piješ vinjak i kolu, u dva krajnjim naporom odlaziš u kupatilo da se ne bi ispeglao na sred sobe i ispao budala. U pet ujutro te vode na gradski, gde te ljudi čudno gledaju zbog zeleno - žute boje usled suzdržavanja da ne bi peglirao u gradskom..Stan! Padaš na krevet obučen, zaspao si u sekundi. Petak nameravaš da provedeš u miru toplog doma bolujući.
PETAK - budi te zvono, ustaješ i shvataš da ti u glavi majmuni lupaju u bubnjeve. U želudcu Hirošima, zapinješ o nameštaj..Otvaraš, cimer i Duca ti saopštavaju da danas na tapetu imate neku studentsku žurku u domu. Biće riba na pretek, tako da pristaješ, mad znaš da to na dobro ne može izaći. Ideš pod tuš, u medjuvremenu u stan vam upada još pet ljudi naoružanih svakakvim alkoholnim pićima. Otvaraš pivo i tešiš se da se samo jednom živi..U studenjaku shvataš da su te dovukli na sabor gabora iz svih delova naše zemlje - nema ni veze, sa njima lakše padne seks. Portira ste potkupili sa pola flaše martela da vas ne izbaci u ponoć, a ostalu polovinu ste pre toga već popili..Mešaš sve živo, ne znaš šta govoriš ali nije ni bitno, bitno je da se tvja sagovornica non stop smeje. Pitaš se da li lupaš gluposti ili je ona toliko pijana pa te ništa ne razume..
U SUBOTU se budiš u sobi sudentskog doma, sa najružnijim stvorom kojeg si ikad video. Ne sećate se da li je seksa i bilo, mada ste oboje ko od majke rodjeni. Ako i nije, nije ti žao. U glavi ti stoji samo jedna reč - povezivanje. Tri dana uništavanja organizma, obiće ti se to o glavu jednog dana..Piješ kafu, krećeš u stan i razmišljaš kad si poslednji put pošteno jeo. Misli ti prekida poziv - okupljanje kod Djoleta u Veterniku na vikendici, peče se roštilj, posle ćemo do grada. Svi smo već ovde, dolazi! Hvataš bus, odlaziš, ne odbijaš pivo, neko je opet doneo gandžu..Vrhunac zajebavanja na tvoj račun (jer si bio sa onim grobom) nastaje kada saopštavaš da se ne sećašni da li ste se kresnuli.Peto pivo, roštilj, rakija, odlazak do paba na pivo, odlazak u tele na pivo..Fajront, padaš niz stepenice. Nose te do katoličke porte, pokušavaš da se popneš na fontanu, onako izmučen upadaš u vodu..
PONEDELjAK - budiš se kod Djoleta sa ubedjenjem da je nedelja..Imaš crnu rupu od 24 sata i rešio si da veruješ u sve što ti ispričaju - ne sećaš se šta je bilo u nedelju, ali znaš da je bilo dobro, što znači da su stradale pare za račune, možda i pola kirije..Majica na tebi nie tvoja, imaš čvorugu na sred čela, rupu u stomaku i ringišpil u glavi. Moliš Boga da ti ne kažu da si spavao sa nekim tranvestitom. Stiže poruka, od Vladimira cimera - Latas dao uslov..Ne znaš da li da se raduješ ili da zaplačeš...
EksperAt, iliti, nestručni stručnjak. Mlada osoba koja ima zvanje (i njime se diči), ali nema znanje. Kad se lati rešavanja nekog problema, samo ga još gore zagovna.
Prvu reč, engleskog porekla, ne treba posebno objašnjavati, a druga svedoči da je uglavnom reč o osobi koja je završila pravni fakultet.
Negde na jugu...
Komšija: Je li bre, Milorade, šta bi sa oni Cigani, što su ti se nastanili na njivu?
Milorad: E, moj komšijo, napasti su to velike. Otišli mi na sud, kad sudinica veli: Milorade, zar je Vama malo 5 hektari?
Komšija: Kako, bre?
Milorad: Ništa, presudila ona da 5 hektara ostaje meni, a 5 ide njima. Kaže, to su ljudi koji su ostali s ničega, Šiptari im popaleli dole na Kosovo sve što su imali. Ja velim neka idu u Beograd da se nastanlju, golema je to varoš. Ovo je moje vekovno ognjište.
Komšija: I? Koje je bilo posle?
Milorad: Ništa, tada je ovaj moj mali Miloje još studirao prava u Beograd, a sad je svršio, vratio se i zajedno smo uložili žalbu. Eve, baš danas otišao na ročište.
Komšija: E, eve ga, vrća se s onu njegovu limunzinu.
(Objašnjenje: LimuNzina je "Dačija", koju je kupio od ćaletove ušteđevine. Seljacima koji su navikli na "Jugo", "Fiću", "Stojadina" i traktore deluje kao "Rols Rojs", a kada posle 2-3 godine bude u raspadnom stanju, prodaće je, dodati još malo i kupiti nešto bolje, pa će rodbina i lokalna ženskadija da misli još kako zarađuje silne pare)
Milorad: Gde si, sinko! Pričaj, koje si uradeo!?
Miloje: Pa, uradeo sam nešto, tatko. Evo, nama ostaju 3 hektari, njima ide 7.
Milorad (posle trenutka tišine): Koje bre buncaš? Kako to nama ostaju 3 hektari?
Jesmo tražili svih 10!?Miloje: Pa, tatko, ti mi nesi rekao da su oni Cigani i to s Kosova. To im je uzeto ko olakšavajuća okolnost, vele, oni su ugrožena kategorija.
Milorad: Pa dobro bre, magarčino jedna, znaš li ti da ti to neje ni dedovina, ni čukundedovina, to ti je kurđelovina, nesrećo jedna! To je Knez Miloš lično pokloneo našoj porodici za borbu u Takovski ustanak, u kolibu tamo je Kralj Milan lično spavao kad je dolazio pre 120 godine, bre!
Komšija: E, nesrećo jedna, eve ti je dolazi mati. Sad biraj s koje će se utepaš kad joj kažeš: il `ćeš se besiš, il` s dvocevku...
Taman ulećeš u kuću za početak utakmice, imaš desetak minuta da se malo osvežiš, sve si već pripremio ko gazdurina - od ladnog piva pa do omiljenih grickalica. Đole i Nina ne mogu da dođu večeras, najavili im se kumovi u zadnji čas. Eto, sad možeš neplanirano da se razgaćiš ko čo’ek u svojoj kući i da gledaš tekmu na miru. Đole je dobar momak, samo, jebiga, zna da gušne pomalo kad ga krene bedak, a baš mu je u zadnje vreme jako negotivno u firmi... Ono, žao ti ga, ali jebeš ti to batice, to onda više nije fudbal, da se razumemo... ajde da si pop pa i da slušaš ispovesti kad se kome digne, ali onda bi vozio bar A6...
A žena otišla do njenih pošto joj Nina ne dolazi, taman da iskoristi momenat - a ruku na srce i tebi baš paše. Opet je na nekoj dijeti, opet ne jede ništa, muči se, skapava, kopni, urla po kući, nervozna ko ris - a bar da joj se vide rezultati tolikog mučenja, ma jok... ništa. Mada, ona kaže da je skinula 5kg za 2 nedelje - tebi se baš i ne čini tako, al ajd’... Bar će sad kod majke da pojede nešto normalno dijetalno jer njena mama zbog ćaletove ’’vagine pektoris’’ sprema strogo dijetalno već godinama... mada on veruje da ga crno vino drži u snazi a ne to neko kuvano lišće što mu stara sprema. A i doktor mu je rekao da nikako ne zaboravi da popije bar čašu vina na dan – a on se pridržava i više nego dosledno.
I tako, otvoriš prvo pivo, surdukneš pola iz odma, uz podrig za takmičenje, kreneš polako da organizuješ zobalice razne... hmmm ... nema badema a ni pistaća?... znaš gde si ih ostavio, tu brate gde uvek stoje. Dobro, nema veze, slani krekeri su tu, ima sira i kobaje... mašiš se kutije s krekerima a ona laka ko pero.. osto jedan ceo i jedan polomljen kreker... i tek tad ti sine kroz glavu da ti se to uvek dešava kad ti je žena na toj jebenoj - mislim, ovaj put stvarno ozbiljnoj – DIJETI. Panično rukom posežeš za kesom čipsa - kad oćeš kurac.. kesa naduvana i perfektno postavljena da izgleda da je nedirnuta - a u njoj samo mrvice ostale, ni mravi da se ne omrse...
Opet gledaš u frižider, kačkavalj ga nema, od kobaje ostala samo krajka u obliku glavića. Samo ljute papričice nije dirala. Ista priča i sa čokoladom, ratlukom, bombonjerom, žele bombone takođe isparile.
Preskočiću bes, da skratim priču. Ako odeš do prodavnice, propuštaš prvih 15 minuta i dokurca onda i fudbal i sve... možda bolje na poluvremenu da strčiš do radnje, propustićeš najzanimljivije detalje ali to i nije neka žrtva, podnošljivo je. U međuvremenu si istreso i drugo pivo, evo i treće rapidno nestaje a nije još ni počela tekma. Jebem ti i ženinu dijetu i sve kad te tako iznervira i servira ti sranje u minut do 12... sad ne možeš ni da se razgaćiš, ko će se oblači posle na poluvremenu...
Polovina prvog poluvremena, još uvek traje ispitivanje snaga na terenu a ti si stuko već šesto pivo, jebiga to ti je sad i piće i meze i nije tvoja krivica - mislim ono, tek da se zna!
E do kurca!... budi te nemilosrdna žeđ i skontaš da si već u drugom poluvremenu, u 52.minutu, odma ripaš i donosiš 2 piva, psuješ jer gosti vode 2:1 a ti ni jednu šansu nisi video a kamoli gol. Jebem ti ženo i tu tvoju dijetu i sve ti jebem... a sad već osećaš i glad, moraš da se zavaraš nekako.
Ekspresno, trčećim, pomalo teturajućim korakom odletiš do kujne da istreseš iz ambalaže onaj jedan i po kreker, mrvice čipsa, preostalu kockicu čokolade, žele bombonu i zadnju kocku ratluka, usput opičiš palcem leve noge u nogaru od kauča i uz urlik jebenišeš glasno sve što ti padne na pamet u tom trenutku. Donosiš sve te posmrtne ostatke hrane pred TV uz još jedno pivo i... vidiš da je 2:2. Opet psuješ, više i glasnije, uz ženu i dijetu sad joj već ređaš i rodbinu. Palac leve noge ne prestaje da boli, ustvari tek sad počinje da boli u talasima...
A sad ti se samo otvorio apetit. Šta ćeš, odeš da ispržiš ona 2 jaja što si spazio u frižideru, taman ih donosiš spremljena u sobu, igra se 65.minut i gosti se opet raduju... poveli opet?... ne... nego izjednačili na 3:3! Dakle... tri ti dijete jebem i tri familije i tri pičke materine...
Cepiš još 2 piva posle klope, tekma postaje spora, gosti gnjave i dave loptu, kradu vreme a tebe noga još boli tako da je podigneš na kauč i zauzmeš onaj polu-ležeći položaj.
I ista priča. Budiš se, idu reklame... tekma gotova još pre sat i po... sad te već boli kurac i za rezultat i za tekmu, strelce, ma za sve, samo čekaš kad će žena nazad kući da joj ti kažeš par reči 'nako, ko muž ženi kad ima šta da rekne... i samo još jednom nek ti spomene da je na dijeti!
- Oćemo još po jedno?
- Može, al treba i da vozim, jel imaš neki čips ili neku grickalicu, samo da žvaknem bilo šta?
- E to je već teži slučaj... normalno imam, ali trenutno...
- Mora da ti je žena na dijeti...
- Klasika brate... evo naručujem nam dve gurmanske kod Žike Vegetarijanca, biće za 15 minuta...
- Do jaja...
Bilo koji državni univerzitet u Srbiji, ne zato što je zemlja monarhija, ne zato što ga sponzoriše kraljevska porodica, već iz prostog razloga što na fakultetima postoje čitave dinastije među profesorima. To funkcioniše i u monarhiji, i u komunizmu, i u demokratiji.
Deda se uglavnom školovao na raznim Sorbonama, Kembridžima, Oksfordima, došao nazad u Jugoslaviju i prilikom osnivanja fakulteta, postao profesor na dotičnom.
U vreme SFRJ, sin se školovao na tom fakultetu gde mu plemeniti otac radi. Naravno da je materiju držao u malom prstu, kada je u detinjstvu pre azbuke i brojeva slušao ono šta mu roditelji (jer se drug Tata pre rata oženio svojom koleginicom) pričaju o budućoj profesiji, koju su mu izabrali pre nego što se i rodio. Već u osnovnoj i srednjoj školi, morao je da briljira iz srodnih predmeta, a prijemni ispit je bio puka formalnost. Svaku ocenu manju od desetke, ne da bi poništavao on, već bi to činio drug Tata, pa njegovi profesori ne bi smeli da mu se zameraju, i gledali bi krajnje blagonaklono. Odmah po okončanju fakulteta, postao je asistent- ne rođenom ocu, jer to nije bilo ni dozvoljeno- već njegovom kumu/prijatelju.
Svestan šta je preživeo, on se zakleo da neće sina prisiljavati da se bavi istom profesijom. Međutim, njegov sin (odnosno unuk osnivača dinastije) odjednom postaje razmaženi adolescent, koji živi od ćaletove univerzitetske plate. Za 18. rođendan na poklon dobija kola, sa 19 živi u malom iznajmljenom stanu, u kome se devojke samo smenjuju. Dva meseca pre prijemnog ispita, dok njihovo cenjeno unuče ima stotinak neopravdanih u gimnaziji, deda i baba vrše pritisak na sina, a on konačno natera svog zvekana da se uozbilji i upiše isti fakultet kao i oni. Nije nešto briljirao na prijemnom, ali ko bi smeo da se zameri gospodinu Ocu i gospodinu Dedi. Fakultet nekako završava: iako je otac poluzainteresovan za njegove rezultate, iako je sam potpuno nezainteresovan za sopstvene ocene, ovoj dinastiji se jednostavno ne sme zameriti. Tako se posle fakulteta, sa prosekom ne većim od 8, 50 zapošljava kao asistent nekom od kolega njegovog oca. Na vežbe dolazi svaki deseti put, uglavnom jer ni ne zna ni svoj raspored, ni na kojoj je katedri, ni kojim odsecima predaje.
Pojava koja se u različitim dobima života manifestuje na različit način.
DVE GODINE
-Keva: Idemo Dragana na svadbu u subotu, Nidžu ćemo da ostavimo kod mojih.
-Nidža: ( Opet baba Stamena... Da l' će ta žena nekad da shvati kol'ko smara ona pesma "Nuni nuni nuške" i jebale je te kruške više, šta znači to "nuške" k'o neka slina i kako uvek uspem da se istripujem i zaspim na tu pesmu. I ceo dan nema mamine sise, kad bi mi samo dala baba Stamena njenu, ona je nekako duža. Šta im fali da me vode na svadbu, neću da se userem k'o prošli put kod Stanoja na slavi...a baš je bilo kul kad su svi krenuli da se njuše a meni kliznulo govance niz pelenu!haahhaha.Koj' sam car!) Gu gu, ga gi ga ga !
PET GODINA
Ćale: Idemo ženo kod Stanoja na slavu, zvao nas čovek nismo bili od kad je Nidža im'o dve. Ostavićemo kurajbera kod mojih. Babi je ionako dosadno, umrla bi da nema Šeherezade.
Nidža: (Pu jebem ti život ovaj mučenički, nisam ni poč'o da živim već sam se za razočar'o u roditelje. Pa ako sam se usr'o na sred slave, pre tri godine kad sam bio slinav ne znači da ću opet. Dobro. Baba Stamena će da se zagleda u Šeferezijadu pa ću ja da odem da joj umačem četkicu u vece šolju. A voleo bih da me povedu na slavi, mogo bih da se zavučem ispod stola i gledam nekoj teti ispod suknje, pi'...) kmeeee! 'oću mlekce!
DESETA GODINA
Majka: Sine mi idemo u grad večeras sa nekim prijateljima ti ostani ovde, a može i baka Sta...
Nidža: Neka, neka... Znam sve. Da zgrejem mleko, stavim da jedem, gledaću Jogašija Nakarikatiraru boriće se večeras protiv Jošimija Suzamanutoa na turn...
Majka: U redu je Nikola. Razumeli smo se znači.
Nikola: Da, da (Super, sad mogu da gledam tatin disk koji sam naš'o ispod dušeka, "Vesele devojke", sa zvukom!)
PETNAEST GODINA
Ćale: Konjino, idemo ja i tvoja draga majka, sutra kod rođaka. Neću da te pitam da li hoćeš s' nama, znam da nećeš. Nemoj da mi dovodiš ovde one tvoje debile, da mi čure zidove s' dimom i da mi nalivaju tepih s' pivom, uši ću da ti počupam kunem se!
Nidža: Ma kakvi! Imam da učim sutra, stegla ova iz biologije. ( Kul! Zvaću Bokija i Mirka. Sutra Pesomanija! Pušimo cigare, pijemo vops! A onda ću tako ošamućene da ih deljem u pesu. Već vidim rezultat Napoli-Barcelona 6:0 i i Bokijevu "Usralo te" facu!)
OSAMNAEST GODINA
Keva: Odosmo na jezero, nismo tu sutra i prekosutra. Hranu imaš, daće ti Dragan pare, nećeš da umreš za dva dana nisi mali!
Dragan: Slušaj neradniče, nemoj da mi ovde dovodiš one tvoju kurveštije i da mi od kuće praviš jebarnik. Ja sve mogu da tolerišem ali ono što ti radiš, to je strašno. Znaš šta sam sve zatek'o prošlog puta, znaš kako se majka zabezeknula kad je videla onu trakicu od gaća i one kurtone iza kreveta!
Nidža: Dobro je ćale neću. To je bilo samo jedno. ( Uuuuu do-jaj-no! Ovo čekam već mesec dana. Anicu ne mogu da pozovem kući zato što ovi već mesec dana ne vade dupe iz kuće. Slušaćemo kevine i ćaletove ploče, pićemo vino, ja ću biti duhovit, opušten, nasmejan, kul i pašće taj jebeni seks!)
TRIDESET I PET GODINA
Žena: Idem Nikola kod drugarice večeras. Nemoj da zoveš Bokija i Mirka. Prošlog puta ste mi sranje od kuće napravili.
Nidža: Ma kakav Boki, posvađali smo se. Pokid'o mi lastiž. ( Večeras Srbija-Portugal, bez zvocanja ovog stvorenja. Samo ja, vops, TV i zvaću ona dva morona da se ne smaram sam i da skinem Bokija sa one jadne njegove žene, i šesto će da dobije pa će od mene da traži pare da ga izdržava.)
ŠEZDESET I PET GODINA
Ona: Nikola idem večeras da se vidim sa Slavicom, znaš Slavicu, muž joj bio..
Nikola: Dobro bre ženo, tries' pet godina smo zajedno, znam ti svaku prijateljicu, i tu Slavicu pamtim (Od onda kad me je uhvatila za kurac u parku, kako je napaljena bila!uf!). Idi.
Ona: Dobro Nikola, samo nemoj opet da staviš čaj pa da zaboraviš da isključiš ringlu. Zapalićeš se čoveče!
Nikola: Neću, neću. ( Falim te Bože. Jedno mirno veče. Mogu da ukrštavam reči, gledam Slagalicu, a da ova moja žena ne lupa svašta na "Ko zna zna", a i Anica se preselila u ulicu, ne izgleda loše za svoje godine...Mada sigurno još pamti onda kad sam svršio za dvadeset i pet sekundi...To su bili dani...Sad mogu da je peglam do ujutru...eh..)
Seksualni hendikep generacije, osamdeset i neko.
Totalna nemoć i impotencija, ispred današnje prosečne klinke, koju pokušavaš da zbariš, na old school fazon.
Ostali smo zaglavljeni u nekom čudnom jazu, izmedju perioda ever grina i turbo folka. Turbo folka se gadimo, dok nam se ever grin i ne računa u neki adut, kod omladinki zadojenih devedesetih godina.
Nisam mator (bar tako mislim), niti sam neki Kazanova, ali sam se trudio da kupim, neke stare fore, nekadašnjih beogradskih šmekera.
Znate ono, prigušeno svetlo, blaga letnja promaja, na stolu sveća, iz daljine dopire prigušeni zvuk saobraćaja, a na prozoru divan prizor usnulog grada. Još jedan korak i ona je vaša... Još samo dobra muzička podloga i divna noć može da počne...
Mislio sam, da će te fore oboriti svaku, bez obzira na godine. Ali onda je došao hladan tuš, otrežnjenje. Onaj momenat kad shvatiš da se vremena menjaju, a sebe zapitaš, jesam li ja malo star?
Dok sedimo u polu mraku i ispijamo svoja pića, atmosfera počinje da ključa...
Primičem se polako, lagano joj razmičem kosu, ne bi li video divne oči, te mladje punoletnice.
Pogledi su nam se sreli...
Nasmešila se i pokazala mi svoj divni, nestašni osmeh. Srce je zaigralo.
Osmehujem se samozadovoljno, dok u glavi odzvanja ADAM MUŽJAK, AAALFA MUŽJAK!Računam gotova je, mala je dala! Još samo da je obavestim o tome...
Scene u glavi postaju sve žešće i nerealnije. Na bioskopskom platnu moje svesti se smenjuju scene najvećih filmskih hitova.
Moje uloge se iz sekunde u sekundu menjaju. Moj ego divlja. Transformacije su neverovatne.
Vidim sebe u ulozi najvećeg romantika svih vremena, Hju Granta. Kako se mala sve više raznežuje, moj ego raste. Da evo ga to sam ja, Antonio Banderas u meni divlja . Sve sam sigurniji u sebe. Ko može odoleti Antoniju u meni?
Mala se primiče još više, stavlja svoju nežnu, nenažuljanu ruku na moje koleno.
Ma jebeš pederka Hjua i sumnjivog Antonia. Da, moj ego se pronašao u oličenju Rocco Siffredia. Okrutne hard kor scene divljaju u mojoj glavi.
Finale je tu, ustajem i posežem za neporaženim adutom, koji nikada, ali nikada nije izdao. Iz ćaletove fioke vadim CD, "Indeksi the best of".
Bacam pogled ka svom plenu, ženkici koja je naivno upala u zamku starog lava. Zadovoljno se smešim i stavljam CD... Pesma broj jedan će obaviti sve, čuveni hit, himeno-lomac kreće. Sa zvučnika kreću prvi taktovi "Bacila je sve niz reku", parenje može da počne...- Jaaao, što mi je poznata ova pesma... Mislim da sam je čula negde. Ko to peva?
- Indeksi. Jel ti se svidja?
- Ko ti je taj Indeksi? To neki stranac?
- Kakav bre stranac? Domaća grupa (u tom trenutku kreću prve reči pesme)
- Jao kakva sam glupača, vidi stvarno. Tačno sad sam se setila. Moja baka mnogo voli ovu pesmu...
- Tebi se ne svidja? Oćeš nešto drugo? (u glavi polako kreće SELJAČINO, ALFA SELJAČINO, traži joj broj od bake, baš bi se slagali )
- Ma nema veze. Ako ti se svidja neka ga to.
- Ne ne, reci ti šta voliš. Evo ima ovde gomila diskova. Voliš Čolu?
- (blagoteleći pogled)
- Oliver Dragojević? Mišo Kovač?
- (blagoteleći pogled)
- Goran Karan? Sendi Cenov? (dlanovi se polako znoje, dok se u gaćama kamen, pretvara u pihtijastu masu)
- VENDI?! (ushićeno konstatuje)
- Ne, ne. Gde nadje tu kravu. Sendi. (ujedoh se za jezik, dok me je gledala, kao da sam lupio šamar njenom ukusu)
- A šta fali Vendi?! Ona je baš kul. Ima super pesme, super izgleda. A i baš je obrazovana.
- Ma znam šalim se ja malo. Kul je Vendi. Evo pustiću ju tjub. (mislim se plodiću te tek sad, pa makar i uz tu sirenu za vazdušnu opasnost)- Redjam u plej listu par hitova od dotične i vraćam se uz svoju ženku. Rocco Siffredi je nestao bez traga, ali Antonio će biti dovoljan.
Razmena nežnosti je počela, dok sa zvučnika odjekuju "Uljez" i "Smrt u diskoteci", zadovoljna ženkica se polako pribija uz mene. Zavodjivo njiše kukovima. Mahnito igra u mom krilu. Ego skače , ali ubrzo pada. Jednostavno ne ide...
Antonio vrišteći beži, dok se ostaci Hju Granta u meni, bore za vazduh. Ego ponovo divlja, ali ovoga puta u pogrešnom smeru. Posle Rocca i Antonija, zbrisao je i Hju. Ostaci mog ega se ne mogu uporediti, ni sa omalenim, Denijem De Vitom.
Ženka ne odustaje, ona hoće plodnju, ali ja ne mogu više. Moram ovo prekinuti dok se u meni ne pojavi, pu pu, zlo ne čulo Saša Popović.
- U jebo te, pola 12. Izvini molim te, ujutru rano ustajem.
-Jel nešto nije u redu?
- Ma jok, nego stvarno ustajem jako rano.
- ok. Izvini, nisam znala, onda bolje da krenem...
-Izvini stvarno još jednom. Vidimo se ovih dana.... E da! Reci mi samo još jedno... Koje ti je baka godište?
Maštanje o pričama i uspomenama iz mladosti naših roditelja. Nostalgija za nečim što nismo doživeli, ali bi voleli da se i nama desi.
Konfuzan osećaj jer želiš da imaš uspomene tvojih roditelja.
Osećaj izazvan mešanjem gorčine sopstvenog vremena, sa pričama naših roditelja o onim lepim vremenima njihove mladosti. O vremenima kada ničega nije bilo, a sve su imali.
- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.
- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...
Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?
Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?
Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!
