Kolokvijalizam od reči deda ili djed koji označava oca jednog od vaših roditelja, ali se Đed ne postaje tek pukim dobijanjem unučadi, titula Đeda se zaslužuje. Đed je iskreni i nepatvoreni pater familias, glava porodice, lik koji ne jebe ni 2% od predviđenog neku višu silu ili pravila.
Đed je kao mali jeo poparu i kačamak jer drugo nije bilo, klao se sa vucima oko ubijenog zeca, išao do škole 10 kilometara po snegu kroz razne vukojebine i imao vremena i snage da tu školu završi, za razliku od tebe koji živiš na 50 metara od škole i kasniš na prvi čas.
Kao mladi kalfa ili đak gimnazije je lomio srca svim mladim snašama po varoši i bio glavni mangup na korzou. Ne kao ti koji misliš da si mangup ako se tučeš po ulici i piješ pivo, već doteran, uglancanih cipela, frizure sa svakom dlakom na svom mestu, gospodin čovek.
Đed je vojsku služio kod kralja, pa ga '41. Švabo uhvatio i poslao u logor negde u Austriju ili Nemačku. Đed je tamo šarmirao i kresnuo lokalnu doktorku od koje je zauzvrat dobio ausvajs. Sa ausvajsom je pobegao iz logora, vratio se peške u rodno mesto gde je odmah uzeo pušku da tom istom Švabi jebe mater pored one doktorke. 4 godine se Đed makljao sa njima, Talijanima, Bugarima i ko zna još kojim strankama po našim u pesmi opevanim vukojebinama. Na kraju je sa Rusima oslobodio Zagreb, a potom se za inat partiji oženio Švabicom, ali ne onom doktorkom, nju je dotad već jeb'o neki Englez ili Amerikanac, dok je ona sirota sve njih jadnike upoređivala sa Đedom i maštala o njemu.
On je postao direktor nekog javnog preduzeća zarad svojih zasluga u ratu i Đedu je Tito dolazio na noge i sa njim se slikav'o. Đed je '68. kad je Rus upao u Čehoslovačku tamo lično i potpuno sam otišao da traži tramvaje koje je naručio i ovi su mu morali dati, sa njim nema zajebavanja, ne šljivi Đed ni Kominternu ni Sovjecki Sojuz.
Kasnije je celi bogovetni rat u Bosni presedeo ispred kuće i brojao granate koje padaju, jer u odnosu na ono što je on preživeo taj rat je najobičnija zajebancija.
Đed je u 75. godini života oboleo od nekog raka, ovaj krenuo agresivno, ali kada je skontao sa kim ima posla povukao se i sada ćuti i smrdi tu gde je, na Đeda ne sme ako hoće da opstane do daljnjeg. Đed danas ima 95 godina jer Smrt nema muda da dođe po njega iako mu je Bog obećao maksus terenski dodatak i nadoknadu za prekovremeno. Pa nije valjda lud? Đed jednostavno ne umire kad neko drugi hoće, već kada on odluči da tako treba.
I dan danas Đed ode do pijace 5 kilometara od kuće. Naravno peške, prevoz je za slabiće, buržoaziju i kolaboracioniste. Čisto da se porazgovara sa domaćinima, podseti mladosti i kupi unucima voće, jer unuci su na prvom mestu, niko na njih ne sme udariti, ni roditelji ni tamo neka bolest. Usput štipne neku mladu snašu za obraz i dobaci joj nešto, onako šeretski, kako samo on ume. Ona se zacrveni i obori pogled kao pre 70 i kusur godina kada je on bio u punoj snazi. Jer prema njemu nijedna ne ostaje ravnodušna. Zato što je on, jednostavno rečeno, Đed. Nešto što mi verovatno nikada nećemo biti, jer nismo dostojni te titule.
Maštanje o pričama i uspomenama iz mladosti naših roditelja. Nostalgija za nečim što nismo doživeli, ali bi voleli da se i nama desi.
Konfuzan osećaj jer želiš da imaš uspomene tvojih roditelja.
Osećaj izazvan mešanjem gorčine sopstvenog vremena, sa pričama naših roditelja o onim lepim vremenima njihove mladosti. O vremenima kada ničega nije bilo, a sve su imali.
- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.
- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...
Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?
Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?
Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!
