Čovek koji postoji u skoro svakom društvu. Obično najkulji član društva. Ne govori puno, pušta da dela govore za njega. Kad kaže nešto, svi ga čuju i niko mu ne upada u reč. Nikad se ne žali. Sve podnosi stojećki. Ima devojku koja najverovatnije dobro izgleda. Njemu to nije bitno, bitno je samo da je kul kao i on. Kad se biraju ekipe na fudbalu i basketu njega prvog biraju. On nikad ne bira jer mu je svejedno s kim igra, ionako nije tu radi pobede. Voli da popije s ekipom, ali nikad ne preteruje. Niko ga nije video oposmotrenog. Uvek bez pogovora pomaže obeznađenom drugaru i sprečava sukobe u kojim bi najebali. Nikad se ne pravi pametan i nudi rešenje problema tek kad ga niko drugi nema i kad je previše zajebano za sve ostale. Možda bi pravilnije bilo reći "Čovek od velikih reči".
Javlja se dok činiš preljubu u sopstvenom stanu.
Svaki put kada čuješ da je lift stao baš na tvom spratu, nastaje fobija da se upravo supružnik vraća kući ranije.
- Uhhh tako, tako, grublje malo!
- Šššš šta se dereš k'o mazga, opet se čuo lift.
- Pa šta?! Ne živiš samo ti na ovom spratu.
- Ćuti bre kad ti kažem! Čini mi se da se čuju koraci baš ka mojim vratima.
- Ma jebi se! Ako ćeš tako da zajebavaš svaki put kad lift stane, onda reci lepo, pa da ga odma izdrkam na miru k'o čovek i da idem kući.
Veoma retka fobija, ne zbog toga što smo hrabri, već zbog toga što većina ljudi nikad nije ni videla avion sa udaljenosti manje od 5000 metara.
Uverenje da ljudi golim okom ne mogu da vide da imate dva podvaljka i majmunsko čelo i da je fotoaparat čudo od tehnike koje će sve obelodaniti. Najseljačkiji izgovor je da tvrdite da ste indijanac i da ne želite da zbog nečijeg rodjendana ostanete bez duše. Ukoliko vas muka natera da se ipak slikate onda je jedino rešenje da kukate pola sata kako niste fotogenični ne bi li ubedili ljude da to što vide nije istina.
Ovu neprijatnost je moguće izbeći jedino u slučaju da si izverzirao svoj organizam i stekao naviku da obaviš veliku nuždu pre nego što napustiš dom na neko vreme. Ta navika je izuzetno korisna, jer te može poštedeti sledećih neugodnih situacija - krenimo redom, od najbezbolnije do najgore:
Prisralo ti se na javnom mestu:
- u ovom slučaju, problem predstavlja jedino higijena. Bila to škola ili visoko - renomirani restoran, uvek je frka da sedneš na dasku preko koje je pregazilo ko zna koliko ko zna kakvih ljudi. Ali kada stisne, nazad nema. Ako kojim slučajem nema papira (što ume da se desi), a nemaš maramice kod sebe, možeš da se jebeš. Gledaj da do toga ne dodje. Ako ima papira, prvo obriši dasku što je temeljnije moguće, a potom papir stavi na istu i seri do mile volje.
Prisralo ti se u tudjij kući:
- ako si kod drugara i djene - djene. Neprijatno ti, ali drugar ti je pa će te svakako razumeti. Ukoliko si kod taze devojke, poznanika ili si u kući kojim slučajem po prvi put, frka je mnogo veća - ne zato što papira nema, kupatilo je svinjac ili ko zna šta treće. Prvo te je blam da pitaš, imaš osećaj da se vc nikada neće izluftirati, a kada izadješ imaš utisak da te svi gledaju sa nekom dozom podozrenj, podsmeha i pomalo čudno. A i ne znaš o koji peškir da obrišeš ruke.
Prisralo ti se usput:
- E - do kurca. Ako je dan onda si ga baš najebao, ostaje ti da trpiš i žuriš tamo gde si pošao (bešte noge usrala vas guzica) i tada vreme neobično sporo protiče, pogotovo ako čekaš prevoz. Ako je mrak, a baš ne možeš da izdržiš, postoji ne fina ali ipak neophodna mogućnost da se iskenjaš u nekom neprometnom mraku. Ako je u blizini park super, a ako ne - preostaju ti pasaži i skrivenija mesta. Loše je ako te osvetle kola, naidju ljudi ili polije čiča jer mu sereš pod prozor što će on morati sutra psujući da počisti.
Ako imaš maramice dobro je. Ako nemaš, ostaje ti da se obrišeš novčanicama (biraj manje apoene i previdi higijenu). Ako nemaš ni novčanice - u kurcu si.Prisralo ti se u klubu:
- Armagedon. Toalet je po običaju sjeban, upišan, ispovraćan, nema papira, ne može da se zaključa a ispred pet ljudi navaljuje na vrata. Ovo izbegavaj po svaku cenu.
Prisralo ti se na festivalu:
- od ovog gnusnog dogadjaja ne može da te zadesi puno traumatičnije iskustvo. Pred tobom su dve mogućnosti, da se usereš, ili da udješ u mobilni toalet, poznatiji kao TOI - TOI. Nemaš sreće. Unutra ne živi babaroga - unutra živi ono što je babarogu mučki ubilo. Nivo higijene se ne da porediti, jer se sve katastrofalne nehigijene uporedjuju sa ovim plastičnim leglom zaraza i infekcija. Papira nema, a voda ne može da se pusti, tako da možeš da uživaš u esenciji mirisa pomešanih telesnih izlučevina koje je tu ostavilo 150 ljudi, i nekoj hemikaliji kojom se truju štakori, a koju su tu savili iz ubedjenja da vazduh čini mogućim za udisanje. Šta da ti kažem - udahni duboko, otvori vrata i seri na brzinu. Posle ovoga, velika nužda kod kuće će ti delovati kao rekreacija za duh i telo.
Misteriozna fobija starijih ljudi.Ja mogu da razumem da zaziru od mobilnih telefona i kompjutera zato sto se boje da ne sjebu nesto.Razumem i da veruju da su to opake masine koji bi na volseban nacin mogle dobiti svest pa nam u vidu robota jebati kevu,popaliti sva sela i oteti nase zene...ali ne razumem to da je toliko strasno pritisnuti dugme i podgrejati rucak.
Jedan od najkorisnijih strahova koji imamo dok smo u mlađim razredima i možda tokom cele osnovne škole zahvaljujući kojem uspemo da održimo odličan i bar kakav takav normalan uspeh.Gubitak ovog straha počinje kada krenemo u srednju školu i nikad ne jenjava a posledice su katastrofalne ocene i ogroman broj izostanaka.
Povećava broj gostiju na svadbi i do 30%
Tajni sastanak pozivnog štaba, daleko od očiju i ušiju onih zbog kojih se svadba i pravi.
Stana (zapisničar i račundžija): Miki, ćemo da zovemo Mitroviće?
Miki (onaj koji aminuje): Ne znam bre... Nismo ih videli jedno sedam godina...
Stana: Oni su nas zvali kad su ženili Marka... To bi nam bilo 30 evra više ako pozovemo samo dvoje iz kuće.
Miki: Ma da ih zovemo... da se ne naljute!
Uvek pokazujte,stvarajte dela.Lako je reci,hajdemo da to sto kazemo uvek i ucinimo.Ili jos bolje prvo da ucinimo pa tek onda da kazemo!
Recenicu koju smo mnogo puta dosad culi u skolovanju,pogotovo kada se dobija novi predmet,i kada se predaje prva lekcija,profesor prvo sto kaze kako je njegov predmet dobio ime.Takodje je neizostavno ono logija sto znaci nauka.
Biologija - od grcke reci bios sto znaci zivot
Sociologija
Citologija
Fiziologija
Geologija
i tako daljelogija.
Strucna rec za strah od dugih reci.
Stres koji podjednako pogadja oba pola, kada smo u pubertetu. Svi jedva čekaju da nadju nekoga da ga poljube, čini ti se da si posle toga nekako odrasliji, faca, i sve je do jaja dok ti ne padne na pamet kako u stvari ne umeš da se ljubiš i ispašćeš seljak. E tu kreće noćna mora.
Ako si dečak šiljokuran, prvo ti kažu da ako si počeo sa onanijom a još žensko nisi poljubio - biće od tebe manijak i nema ti spasa. Do kurca. Pošto si naivan klinac, ili devojčica, nije te teško naložiti od strane starijih da vežbaš. Neki su vežbali tako što su vijali kliker jezikom po tanjiru, drugi su ga vijali po kafenoj šoljici, treći su pak vijali pampur po lavabou punom vode. E onda kad skontaš da u stvari ništa nisi naučio i da su se mangupi sa tobom (stariji brat, sestra) samo sprdali, prelaziš na drugu taktiku.
Ljubljenje u filmovima tada postaje značajno i naročito interesantno. Gledaš glumce kako se ljube na tv-u, upadaš u dilemu da li glava ide na levu ili desnu stranu, šta da joj radiš sa kojom usnom, d li ruku da joj staviš na obraz, u kosu, na ledja, koliko jako da je stegneš..Čitaš neke priče, načuješ nešto o francuskom poljupcu i na kraju se zbuniš u pičku materinu. Pomisliš - jebote, neću ja to znati da radim! I koliko duboko da gurnem jezik? Ili da ga ne gurnem? Onda krišom kreneš da gledaš starije kako to rade.
Rešiš dakle da postaneš muško, odvučeš neku devojčuru u mrak na prevaru u nameri da joj pokažeš da si faca, i kreneš da je ljubiš. Zbunite se oboje, imaš utisak kako ćeš joj u žaru borbe slučajno odgristi pola obraza (ili ona tebi) i ubrzo odustaneš, rešen da je neko vreme izbegavaš. Ostane ti da se pitaš da li se ovaj divljački nasrtaj pod naletom nagona računa u poljubac.
Kasnije se zaljubiš u svoju prvu simpatiju. Drugi koji su se već poljubili ti pričaju kojekakve izmišljotine u šta brzo odlučiš da ne veruješ, jer zaključuješ da kenjaju. Zamišljaš prvi poljubac, želiš da bude savršen (iako nisi siguran šta to znači), kako bi se tvoja simpatija oduševila i zaljubila u tebe do ušiju.
Onda nadješ neku devojčicu koja ti se ne svidja da sa njom vežbaš uveče, na klupi iza škole. Skontaš da i nije kako si zamišljao, ne vidiš zvezde, ne doživljavaš orgazam, ne poništavaš gravitaciju, nema vatrometa..Ali se raduješ svakom novom poljupcu.
Svi smo mi zazirali od mraka dok smo bili mali i neiskusni. Nismo voleli da soba bude skroz u mraku pa smo uvek imali neki mali izvor svetlosti, čisto da vidimo ako nam se nešto strano približava pa da se na vreme pokrijemo jorganom preko glave. Uff, koliko sam samo noći prozreo budan čekajući da se pojavi neki gremlin ili, ne daj bože, tuđin. No, preživeo sam kako bih upotpunio svoju sudbinu i napisao ovu definiciju. Verujem da su veliku zaslugu za to imali mojih 7 jastuka koji su mi verno služili do poslednjeg dana, štiteći moju glavu od raznoraznih zala. A da nije bilo jorgana da obezbedi protekciju ostatku mog tela, ne znam šta bi bilo. Još kada se setim kako sam se samo znojio noću zabranjujući svakom svom mišiću da se pomeri 10 minuta nakon što čujem i najmanji šum u prostranom i jezivom hodniku... Eh, ta stara kućerina. Možda su veliki uticaj na to imali horor filmovi koje sam sa potpunom pažnjom gledao i posle 12 (što je za moje tadašnje godine bilo nezamislivo). Nije bio problem odgledati film, problem je bio otići do kreveta nakon što se film završi (a to je podrazumevalo prolaženje kroz hodnik koji je u svakom momentu straha izledao taaaaako dugačak). Verovatno svi znate i onaj osećaj kada idete sami noću, ulica mračna i tiha, a vi imate osećaj da neko ide iza vas pa se konstantno okrećete na svakih par metara. A tek senke na prozorima što su bile zajebane... Kad se setim koliko se samo tripova krilo u tom mraku, svašta sam ja tu video. Sve u svemu, posledice pretrpljenog straha u detinjstvu ponekad i sada osetim, kada noću u stanu nešto iznenada lupi, ili zašušti, ili zaškripi... Samo dohvatim svoja 3 jastučeta, navučem jorgan i okrenem se ka zidu osluškujući svaki šum sve se dok ne zaspim.
Evo par stihova koji dokazuju da mrak svaku situaciju učini mnogo strašnijom nego što ona zapravo jeste:
Ustadoh u 4 jedne radne zore,
seljaci već na nogama - treba njiva da se ore.
Mučenja takvog nema nigde na svetu,
al' takav ti je život u seljačkom getu.
Napolju još mrak i ništa ne svetli,
ako neće sat, probudiće te petli.
Izišo iz kuće na -5 stepeni,
čak se i genitalije zalediše meni.
Pogledam dole - krvava je trava,
u izmaglici malo dalje razbijena glava.
Levo su bili razbacani bubrezi i creva,
'Ju mene grdna!' povikala je keva.
Čuka mi je počela opasno da lupa,
na kući s desne strane otvorena šupa.
Uzeo sam sekiru avliju da branim,
imao sam posla sa nečime stranim.
Pogled'o sam malo bolje, dole u žbunju,
pa to je deda zakl'o još jednu svinju!
Potpuno opravdani strah od nove cene ulja " Iskon" sutradan u rafu.
Kad na posao odlazim sve kasnije a s posla izlazim sve ranije.Plasim se da cu jednog dana na hodniku sresti samog sebe.
Lik kojeg nikada video nisi, znaš samo priče o njemu.
- Jesi čuo da Pera ide u Nemačku da radi kod tog njegovog šuraka što ima stan sto metara od Alijanc arene, onaj što prebio pet Turčina jer su hteli da mu maznu mečku?
- Zašto mu veruješ kad znaš da je lovac? Pera i njegovi šuraci i paše...sve ljudi od reči.
Žena koja priča 300 na sat, kad priča vazduh ne uzima, samo melje.Po sistemu pričaj,pričaj,pričaj...U stanju je da davi satima, jednostavno usta ne zatvara.
-Ti opet po starom ostavljaš čarape gde god stigneš, piksle pune po celom stanu, samo purnjaš i smišljaš te definicije.Ugledaj se na komšiju Velju, celu kuću je čovek okrečio sam samcat, a ti? Šta ti radiš? O Bože što me kazni ...bla,bla,bla...I pomeraj se više od tog kompjutera aman čoveče!
-Dobro, evo!
-Šta bre dobro, upadaš mi u reč, ne mogu doći do reči od tebe?!
-Od sebe draga, od sebe!
Dve reči su u stvari nekoliko rečenica koje jedna osoba (najčešće ženskog pola) upućuje drugoj osobi (najčešće muškog pola).
Za "Dve reči" najčešći razlog je svađa, ili izliv besa usled nervoze osobe koja koristi "Dve reči".
"Da ti kažem ja dve reči!"
Graja u učionici.
Profesorka: Tišina!
- Muk -
Random lik: Šušušušušuš blablablabla...
Profesorka: Petroviću! Da ti kažem ja dve reči: Ti si jedno nevaspitano, bezobrazno, drsko derište koje ne može da bude mirno i da ćuti ni pet sekundi. Kako te nije sramota da ovako ometaš čas, a pride sam te i upozorila ranije! Još samo dve reči: Sada si prevršio svaku meru i više ne mogu da ti dozvolim da ometaš čas, zato MRŠ kod direktora, reci mu da sam te ja poslala da ti kaže dve reči i reci mu šta si uradio! Stoko nevaspitana. I da, još nešto: Da su ti se roditelji nacrtali sutra u 18:00 u školi da im kažem dve reči o tebi. Eto! Sad se teraj kod direktora i ne izlazi mi više na oči!
Petrović (u sebi): Dam ti ja dve reči, pola sata mi je srala...
Strah koji od drzave do drzave ljudi razlicito dozivljavaju.
Italija
- ne znam zasto ali u zadnje vrijeme se sve vise bojim letenja.
---------------------------------------------------------------------------
Srbija
- vec mi je cetrdeset, bojim se da nikada necu letjeti avionom.
---------------------------------------------------------------------------
Pakistan
- i ako nekada budem letio avionom, bojim se da cu biti bombas samoubica.
Karakteristika osoba koje nikada ne prelaze sa reči na dela.
