Sve su mu dali da uzleti. Pripremali ga za velike visine, napravili pistu, gurali dok se ne zalaufa i otpratili ga sa puno nade i malo zebnje. Naravno, sa verom da će se konačno vratiti kao svoj čovek, sa diplomom.
Njegovo je bilo da sluša i klima glavom i da se veseli svom novom životu. On nije mnogo ni birao: rekli su mu pravni - on se prijavio na Pravni fakultet i rekoše da ih poseti kad očisti prvu godinu...
Nije on imao šta da čisti jer je bio ispod crte na prijemnom. Probao je brže-bolje na ekonomiji ali ni tamo ga nisu hteli. Za Višu je zakasnio i onda je upao tamo gde je smeštaj džabe i gde ne pitaju za školu, nego za zdravlje.
Uniforma mu je lepo stajala. Obuka je bašibozluk jer je na selu radio duže i teže. Dobio je od vojske ono što se moglo.
Vratio se kući. Trebalo bi da to bude konačno, ali nije baš tako. Vojska ne pita nego te prekomanduje prema potrebi.
Prinudno je sleteo, tačnije-provaljen je kada su u selu počeli da mu donose "papire" da im pomogne oko ostavine i raznih sporova. Svima je "priznao" da nije diplomirani pravnik.
Njemu ništa ali otac je prebledeo od neverice, potom se zarumeneo od besa. Ali...i on je prinudno sleteo kao i sin!
