Nešto što se dosta često pretvori u katastrofu, usled jakog udarca u (zatvorena, a normalno - providna) vrata.
Izlazi nas desetoro iz kafića, i naravno ja prvi. Uopšte ne obraćajući pažnju na zatvorena vrata, zakucavam se toliko jako, da se i dan-danas zapitam kako je ono staklo ostalo čitavo. Naravno, ceo kafić je to video i sada sam ponosni vlasnik nadimaka tipa "kamikaza" ili "stakloubica" i mnogih, mnogih drugih. A da, i ponosni vlasnik čvoruge veličine dečje pesnice na glavi.
Мој ћале је једном прошао кроз стаклена врата од терасе кад смо били на мору и разбио их. Исекао се сав, па је морао на ушивање. Зајебана ствар.