Na prvi pogled jedan od najlepših mogućih doživljaja. Ustati ujutru, otvoriti prozor i udahnuti miris svežih visibaba, pomešan sa milozvučnom arijom raznovrsnih ptičica sa obližnje krošnje...
Sve je napupelo, dojučerašnja namrgođena lica prolaznika danas su nasmejana i bez ikakvih briga na ovom svetu. Sve je nekako lepše i svetlije, čak i okolne sive zgrade danas imaju veseliji izgled.
Prosto se oseća LJUBAV, ta emocija koja diže iz mrtvih i daje nadljudsku snagu za preživljavanje svih nedaća....
Sad, i ti bi voleo da uživaš u prolećnom jutru. Da te zavijanje u stomaku ne podseća da 17. put moraš ići u klozet, zbog iznenadnog proliva koji traje neprekidno već 8 sati i zbog kog nisi oka sklopio prethodnu noć... Obavljaš što moraš, ustaješ i , naravno, guzobris je potrošen. Uzimaš prvo što ti se našlo pod rukom i nekako uspevaš da se zabrišeš...
Na svu nesreću, upravo si se obrisao ugovorom sa veoma bitnim kupcem od koga ti posao zavisi, jer ti je izašlo iz pameti da si ga sinoć prelistavao na šolji u toku 5. prosera. Sreća što je žena i dalje kod svoje majke sa decom, posle zadnje svađe oko... nečega, pa ne može da ti se smeje i , kao obično, naziva te šmokljanom i udara svinjskom džigericom po glavi...
Sredićeš ti i govnavi ugovor i sve, samo da se iskobeljaš iz prokleto klizavopodnog kupatila! Pred vratima ne uspevaš, ravnoteža postaje prošlost, i potiljak se fizički upoznaje sa lavaboom.
U hitnoj se ipak nekako budiš, nagnuti doktor saopštava ti da ima i lepših stvari od hodanja, a pogledom na sat sa sigurnošću utvrđuješ da je i otkaz napisan.
Ipak, sve to kao da se gubi negde u daljini, i počinje da preovladava miris visibaba pomešan sa milozvučnom arijom onih ptičica. Polako se prepuštaš i osećaš da sve brige nestaju, do trenutka kad u hitnu odnekud upada tvoja žena i volšebno vadi iz džepa svinjsku džigericu kojom ti odvaja čeoni deo lobanje i uzvikuje dobro poznato " Šmokljane! "
