Pleonazam. A pleonazam je, jer je zanimanje rok gitariste unapred osuđeno na propast, osim ako nisi Kit Ričards ili... Ili... Ovaaaj... Ili... Ili Kit Ričards, da! To je i svojevrsna kvaka 22, jer da bi bio ''rok'', moraš da zadržiš takav način života i da te ne iskvare pare (ili još gore, da kreneš za parama i izdeformišeš se kao plastelin, jer ih nemaš), pa postaneš dukatlija i ostaneš samo gitarista, a da bi ostao gitarista, moraš da se odrekneš ovog ''rok'', što te, okreni-obrni, na kraju čini propalim rok gitaristom.
Propali rok gitaristi se dele na tri vrste, a to su:
- Oni koji se pojavljuju u orkestru u emisiji ''Jedna pesma - jedna želja'', nose laneno odelo i uredno su podšišani i obrijani, pa tuguju za mladošću kada im niko nije srao kad nagaze na pedalu sa malo jačim drajvom. Imaju pare, ali su propali svejesno.
- Oni masni matorci što i dalje žive život u maniru ''Samo seks i rokenrol'', iako im se odavno više ne diže, niko ih ne sluša (osim ona dva stara rokera što cirkaju lozu za šankom i tri naložena klinca u majicama Sepulture koja su trenutno u prolaznoj tinejdž-gitar-obsešn-fazi), žena im svaki dan kenja kod kuće kako treba da batale klinačke fore i da se stide sedih vlasi. Oni em su propali, em nemaju pare.
- Oni koji su skontali da će da budu u jednoj od prve dve vrste, pa su na vreme zakatančili gitaru i nabili je u orman, da im ni sin sutra istu ne bi dohvatio i tako usrao sebi život. Prokletstvo ni njih nije zaobišlo.
Propali su.
Bravo!Procitah tri puta,vrlo lepo zapazanje,ali mislim da je mozda mogla definicija uopste o muzicarima.Eno ti Aleka iz Eyesburna sljapce bubnjeve Breni,a mislim da je i Lav iz Darkvuda svirao Cecin koncert...
Vidis, meni je od svih danasnjih jedini dosledan roku ostao Pingvi Monstrum. Mozete da pricate sat hocete, ali on je roker bio, roker ostao.
Džimi brate, ovo je netačno. Jeste sada razmišljam kao težak prijemnik, ali jebiga.
Ne, ne propada svaki gitarista. Samo je toliki problem izdići se iznad mora wannabe gitarista i dukatlijskih muzikanata, da muzičari često odustanu.
Takodje, još je teže zahvaljujući onome što je trenutno mejnstrim. Ali, opet se i desi da kvalitet (ipak) ponekada i preovlada.
Žalosno je što u svemu, pa i sviranju girate, imidž ima veći udeo u uspehu nego tehnika sviranja i rifovi - sindrom Ajsa Frejlija iz Kisa.
Još dosta takvih tuga i smradova se izdiglo iz prašine u kojoj je trebalo da ostanu. Tri lepe melodije za ražalošćene domaćice i proglase te kraljem gitare.
Dobro, ipak jesi dobrim delom u pravu, ali ja zapravo dadoh minus iz revoltiranosti ovom pojavom. Uzmimo samo primer Srdjana i Miroslava iz Alogije koji skoro da se više ne pominju ni na Jutjubu, a teško da postoji još mladih gitarista tog kalibra u Srbiji. Možda čak i svetu. A one dukatlije iz Atlantide sluša gomila šljama i uzdižu ih u nebesa, iako likovi ne znaju ni akord da razlože, jebao ih i legato i distorzija i ćale koji ih napravi, kad ih nije istresao na CD derpea Stiva Vaija.
Ne želim da priznam, prvo drugima pa onda i sebi, da je stvarno nemoguće izdići se iznad figura od plastelina sa stratokasterom nakačenim na vrat.
Nisam sigiran šta sad ispisa, al' jebaga. :)
На, Фергусоне!