U svetu je ova kategorija ljudi poznatija kao fudbaleri. Opravdano.
Kod nas individue koje se mnogo bolje snalaze sa silikonskim loptama po splavovima nego sa najkovim na terenu.
Ljudi koji ne zaslužuju da prime platu već penziju.
Ovim nebaždarenim majstorima se sa prvim zalaskom Sunca budi sveto fudbalsko pravilo - pravilo treće noge. Ono funkcioniše ovako:
Umesto nogu, jedinog atributa kojim se mogu pohvaliti (čast izuzecima) na scenu prevashodno stupaju gornji ekstrimiteti ovih paraolimpijaca - ruke. Te ruke su poput magneta za zarđalu beogradsku plastikaneriju pridošlu iz Ritopeka čiji je životni san obući neku od kreacije supertopudavače Marijane Mateus - žene koja bi radije klesala kamen na Golom otoku nego što bi se odrekla prezimena.
Te ruke, uz kilo ulja na kosi naravno sjaje tako da ih ove gumene petice i sedmice same popune. Tu je i nezaobilazni prijatelji svih udarača lopti - Moet koji dočarava romantičnu separeovsku atmosferu i sa ostalim saigračima pravi manevar za posteljinu.
I tako s obzirom na ogromnu nepopunjenu rupu u glavama raznih raća i koromanića ni ne čudi tolika povezanost između silikonsko - fudbalske branše čijoj deci neka je Bog u pomoći.
Na ovaj način nastaju raznorazne samoproklamovane dive koje direktno sa štajgarske železničke stanice posle dobre berbe malina svoje kofere vuku na Senjak, a nama dragi gledaoci ostaje bar da pošteno izviždimo za tu kartu koju smo platili da bi videli stojketa i pižone kojima i nije nešto do fudbala na velike golove.
Iz teksta se izopštava svemogući bogotac i jedini vrsno rasni slobodni umetnik Brat Pantela, koji je začetnik navedenog ritma života na ovim prostorima
