Proždrljivost

       Сећам се да нам је поп који је предавао веронауку у средњој стално нешто баљезгао о алавим, халапљивим, прождрљивим људима. Беше неки чудан човек; доста паметних ствари од њега да чујеш, фин породичан лик а помало и притајени педофил који се одиста одушевљавао голом пупку једне Александре.

       Елем, увек је говорио о славама, весељима и тако тим окупљањима као о феномену када се дође искључиво да би се наждерао као крња крава док не попуцају сви дугмићи на кошуљи, а не да би након ко зна колико времена видео домаћина и домаћицу. Испричао се. Питао за фамилију. Постављање ручка је, из његовог искуства са алавима, био онај тренутак када турирање формула пређе у почетак трке. И онда као заставина кола.

       Парола "Живи да би јео, а не једе да би живео" најбоље осликава прождрљиве људе. Препознају се лако; очи у које стане више него у стомак, грабљење као на снижењу у Њујоркеру. Па дишите мало, јеб'о вас. Не мора увек да се каиш повлачи за две рупе.