Oduvek je glumatanje pauna bio centar klinačke ekipe, kasnije i matorog društva. Mada se ne može reći društva uopšte, već nekog sklopa od nekolicine izdrkotina što kroz par godina izrastu u džibere broj jedan. I uvek se taj centar pažnje posmatrao sa jedne strane, koji se ispoljavao kroz svima nam poznate reči: "Vidi ovog što se kurči". Dok duboko u sebi želi njegovu slavu, njegovu publiku, i svo blago. Da on bude taj što će da dribla sve redom, podigne 100 kila, spusti najjačeg u ekipi, i natera Micu da se nasmeje.
I tačno se ogovarao tom oštrom, teškom rečju: KURČI. Zbog njene zvučnosti, koja daje posebnu simfoniju i grubost, da se neznancu stvara posebna slika kukastog nosa i nadrkane šiptarske face, što je od malena imao te ružne poduhvate. Sve zbog publike.
On je svojim radovima kod mnogih izazivao neko tajno, mini idolopoklonstvo, zavist, i želju da budu kao on. I tako ta potreba za publikom uvek kruži, radi po principu epicentra - kopiranjem tuđih fora, oponašanjem gestova svojih učitelja..
Umesto da to bude neka originalnost, to je bilo što jače gruvanje lopte, kopija Bekama...
Jer takve smo glave, takvim nas društvo pravi. I oni keva i ćale, što te teraju da u drugoj godini skupljaš pubiku govoreći reč "MAMA!". I srce što te vuče da gradom provozaš svoj novi motor.
Da se ja pitam...u kreč. Sve do jednog.
Zato se izvuci. I spasi. I napreduj...iznutra...duhovno.
blaženi drugačiji...
"E, sad neću da nasrnem na psa što nas je napao, nego ću da pobegnem zajedno sa drugima. Da mi se ne bi divili."
čast i poklon ovim izuzecima.O kako je lepo imati publiku? A još lepše biti normalan.
Kidas torima