Razmišljanje jednog običnog srpskog psa

Napravili mi ovu kućicu. Vezali me, i donose mi ostatke njihove hrane, kad ima... Žalim se. Kukam. Cvilim. Lajem. Uzalud. Pokušavao sam i da se oslobodim, da pobegnem, da se osamostalim. Pokušao...
Ponekad me puste da se prošetam. Obično se tada zalepi neki parazit za mene, pa mi se smuči trenutna sloboda. Duplo je platim. Pije mi krv i pije i pije... Ne pušta... A ja se grizem, glođem, grebem, pokušavajući da ga se otarasim.
Kenjam gde stignem. Najčešće, kako sam vezan, kenjam u svojoj kući i oko nje. Zbog toga nenormalno mnogo smrdim, što drugima često smeta. Ali ja sam takav kakav sam. Očekujem da drugi čiste moja govna. Očekujem. Ali ne... Najviše volim da se poserem onde gde je čisto, u zelenilu u nekom parku. I ne razmišljam da l' će drugima da smrdi i da l' će neko da ugazi u moja govna. To je meni nebitno. Ja često plivam u svojim i tuđim...
Svi redom me pljuju, psuju i gaze. Neki mi se raduju. Kažu da sam dobar. Ja mašem redom. Radujem se kad mi se ukaže bar malo pažnje. Neki me se i plaše, dok drugi znaju da pas koji laje ne ujeda, pa su ravnoduši na moje pretnje. Suviše sam mali ja za njih. Oni su velike sile, a ja tek običan srpski pas.
Sa ostalim džukcima iz kraja pljujemo jednu strankinju - čivavu - Fifi. Licemerna je. Poslušna ulizica trpi razna sranja i jebavanja kako bi spavala u stanu sa gazdaricom i dobijala redovno vodu i hranu. Gazdarica joj čak i govna čisti, a ova stalno kenja po kauču i stanu uopšte. Smešna nam je. Pre ću da budem u govnima do guše nego da se povinujem nekom i da nosim one gej roze čipkaste haljinice.
Pa ipak, i ja trčim, mašem repom, glumim idiota jureći lopte i grane koje mi drugi bacaju. Ni sam ne znam zašto to radim. Biće da je genetika načinila idiota. Pljujem Fifi, a isti sam idiot. Samo što lošije prolazim.
Uveče lajem, jer tako moram. Nanjušim lopove na kilometar od kuće, al me gazda često zbog toga šamara - kaže da mu ne diram prijatelje. Tako često gledam kako nas pljačkaju i ništa ne radim da to promenim. Ne smem. Čuo sam da ako ujedem ruku koja me hrani može da dođe do boc boca boc pa da me uspavaju. Skoro su jednog vezali u džak i bacili niz reku. Nenormalno se plašim toga, pa mašem repom i ližem prste onima koji su iznad mene.
Sve u svemu, nesposoban sam da išta promenim, i dozvoljavam da mi paraziti uništavaju krzno i krv. Svestan sam činjenice da sam se rodio, da živim i da ću da umrem kao samo jedan običan srpski pas. Samo jedan običan srpski pas...