Rekvijem za sleng

Skontali se lik i riba, tipa, likuši vruća guska, ortaku arno pevac. Ma, šta pevac, močuga, bre! Nisu dugo rivali indo, granje nije moglo sa se đena nigde, lerdi iz kbloa pao u muriju, sve što su mogli da grunu bila je jedna pljaga, a kako su bili na Kališu, zbog durova su morali da je iscimaju po vojnički. Izdeliše tad prvu pljugu, a jedno o drugom ništa nisu kontali. Cava je bila Plazma devojka, a ortak običan nolajfer. Cimaju oni tako pljagu, jer nisu imali šket za džidžu, a lerdi odavno ne daju na ler, samo kažu : "Aj, paljba, ne rasmajte nas". I tako uz partizansku pljugu krene opuštena spika između dvoje mladih.

-"Ej, ribo, mogli smo na jedan kviki do moje gajbe, ali ono, fazon stara mi je ćeri, pa znam ne kako ćemo da se izakcijamo. Maš li ti neku kombinaciju?"

-"Divi, batana, kako da ti žemka... nije to toliko ni tnobi, mis'im, malo sam dobila, imam goste, kapiraš? Ne nosim tangu, furam danas zlatne gaće. Smor, znam, ali šta da radimo. Đaš mi se jako, u fulu. Možda smisliš neku drugu kciju, za neki drugi dan, taj rad?"

-"Ma... šajslu sad. Đaš se i ti meni, želim da ovo bude više od oplodnje ili blajva, tiću samo, hoću da te vodim, tipa na neku žuraju, tipa platimo ufur, izvršimo upad, ne budemo padobranci, a ako idemo na psidžu pašće i neka zgutancija, ono kao.... Žemo?

-"Eh...šta me piruetišeš sad, fazon nećeš samo moje telo, ti bi i ono tipa neku vezu? Mis'im...ako je to taj zon, to je skroz okej, ali da mi ipak potpišemo neku ćagu?"

-"Taj rad, može, poliva! Potpisujem, zato što vidim da si kul cava i nisi pasuljara sa štajge. Kulja si od svih cica koje sam zbario."

-"Ta priča, macane. I za tebe bi se reklo da kad uđeš u klub ženama gaće same spadaju. Nisi tulav, kul si, furaš bušmanke, imaš đuntu, faca si, ako ne tripujem. Aj' se zavetujemo, opušteno."

Okrenuše se oko sebe, videše parče smrdljivog Papirusa, na kom sa jedne strane pisaše nešto glupo. Toliko Glupo da je bio potreban Talenat da se to napiše. Srećom, druga strana beše prazna i napisaše na njoj nepoznate reči svoga zaveta.

Međutim, cimanju nikad kraja. Manta su se izložili kad par šištavaca počeše spiku sa njima. Neki pajdomani, tek pušteni sa mardelja.

-"Alooo, mačko! Šta trašiš na Kališu sa tim dukatlijom? Divi Gavajo, kakav je, raspad. Đido čavko da ti pokažem svoj Veliki Mali Prst! Đido, uzi ga, loma ga uzi, mojne da si cava!"

Plazma devojka se prepade, ypita lika : "Ko su ti ovi pajseri?"

-"Ma, gde znam, neki raspadi, stipu idiJote, najobičniji pinđiviši, nisu mi ni do kolena, palimo nazad do grada, inače ću da ih pobacam kao Dankan Ferguson Pola Insa u šesn'esterac!"

-"Ti si divan, moj si heroj, tipa, gotiva si i limvo što smo se skontali. Bajdvej, kako se zoveš, uopšte?"

-"Džimi".

-"Merci".

-"Blagodarim".

...i odoše u noć...

Snimi ih u mraku jedan čilager, što je tuda često garao đuntu, znali su ga od ranije, tipa Nostradamus iz kladže, ali kul matorac. Buđavi stade i tipa, krene sa zajebancijom : "Alo, klinci, pa gde ste fazon vas dvoje, lipate gajbi, a? Da vas ovaj vaš Čiča što nije u vaservagu baci ćeri? Ajte, ajte, ima mesta, jedan se digo,aaa hahahahaha,hahaha!"

Nasmejaše se i oni sa Nostradamusom, čilager odvrnu do daske na plejeru "Def Lepard" i iz đunte se čuo veliki hit :

"SLANG with me, I don't wanna get my hands dirty
SLANG with me, I just wanna get soakin' wet
SLANG with me, I don't wanna get my hands dirty
All I ever wanna get is SLANG"

Baci Čiča njih ćeri, usput dobaci malom da je on dečko lampa, ako ispusti ovakvu cavu, nije ljadro, fino dete, ima torima oko za takve stvari. Rastaše se...

Pesma "Def Leparda" probudi u njima želju za slengom, za žargonom svetim, poželeše da odu na Rečnik slenga, da vide ima li tamo nešto za njih, ali jebeš ga...Tamo im jave da je ta pojava odavno endemska, ali nije zaštićena, na tom mestu nađoše sve sem presvetog žargona, razočarani nastaviše da pevuše refren "Def Lepardove" pesme, oboje se nađoše na stihu "I just wanna get soakin' wet", pogledaše se, videvši da je sleng mrtav, jer ga oni koji su trebali nisu sačuvali, misli im skrenuše ka krevetu... A šta je tamo bilo dalje, da li mu je dala plinaru ili samo blajv, nikada niko neće saznati, iako će svakog na Rečniku Slenga to interesovati više nego zašto smo dozvolili da ubijemo sleng.

DUDukatlija · 6. jun 2010.💬 117919168

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.

Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.

CHChavez · 25. dec 2013.💬 7821330