Ron Džeremi

Predratni švaler. Penzionerski Kazanova. Onaj čiča sa kojim sve bakute žele da porazgovaraju, prošetaju ili sede na klupi u parku.

Najverovatnije mu se više ne diže ali u mladosti je nesumnjivo bio jebač kalibra jednog Ron Džeremija. Ne ume da se skrasi ni pod stare dane već konstantno odmerava dobrodržeće penzionerke, dok usput uvrće brčiće i zagonetno se smeška. Nešto kao Žika Pavlović ali mnogo matoriji.

Obavezno nosi odelo i lakovane cipele, neretko i šešir. Damama ljubi ruke i pokušava da ih impesionira pričama o svojim podvizima iz mladosti - počev od ispovesti kako je čuvao ovce '43 kad su u njegovo selo banuli Nemci, preko priče o tome kako je nekom svom rivalu, dvometrašu, slomio ruku i obe noge na radnoj akciji u Nikšiću '59.

Slede priče o tome kako je bio glavna faca u preduzeću, pošten ali kurčevit, kako je istukao direktora kada je saznao da ovaj potkrada njegove drugove, kako je išao na sud da isteruje pravdu, kako je tužio komšiju koji krade struju, kako njega tuže neki obesni mladi ljudi što im je šutnuo kuče itd.

Neretko se svađa sa ostalim penzosima, preti da će im odseći uši, zavrnuti šiju, iskopati oko itd. Kad sukob eskalira vrhunac njegove borbenosti je da drugog dedu pljune a potom pobegne.

Babe koje mu se posebno dopadnu izvodi u penzionerski dom na igranku ili poziva kod sebe na zajedničko gledanje Dnevnika.

- Gde li je gospodin Milutin?
- Onaj matori? Ron Džeremi?
- Taj. Treba da mi vrati neke knjige što sam mu posudio.
- Video sam ga pre pola sata u pekari na ćošku. Bio je sa nekom novom babom, pokazivao joj kakav crni hleb on kupuje. Usput mu je baba dala bombonu, on pojeo, skočio mu šećer, izvrnuo se i odvezla ga hitna . Još tri matorke skočile da idu sa njim ambulantnim kolima, umalo se nisu pobile, nastao čitav haos.
- Aha ... a ja četiri meseca ne mogu da ubedim rošavu Irenu da izađemo.
- Šta da ti kažem. Ko zna - zna!