Kaldrma je pucala pod našim nogama dok smo se vukli ka mesnom trgu. U koloni tajac dok nas naslonjeni na kapije posmatraju meštani, srećni što se nalaze sa druge strane ulice. Sa suprotnih strana stojimo, oni u svetu živih, mi već u raki, neopojani i zaboravljeni. Pohvataše nas u njivama, ambarima, livadama, šumama. Odvedoše nas iz svojih toplih kreveta, pravo u hladnu grobnicu. Povedoše nas kao stado ovaca u klanicu, ne udostojiše nas poslednjeg pozdrava i majčinog zagrljaja.
Te je noći nebo gorelo. Desetine ljudi u crnim uniformama su trčale sa upaljenim bakljama po varoši provaljujući u svaku kuću. Kažu, traže neke bandite komunjarske. Uz njih su poput kerova trčali Nedićevci, ulizujući se novom gospodaru tukli su narod i pljuvali ih kako i sami ne bi osetili švapsku čizmu na svom licu. Isprevrtaše mi sve po kući, ali ne nađoše nikoga. A Boga ti, kao da bih ja čuvao neko mudo crveno... Otac mi je skončao negde u Prokletijama, poklekao u snegu. Životom je platio slobodu Srbinovu, što bih ja sad čuvao neku secikesu i probisveta, 'ajduka i revolucionara prokletog. Nije mi dosta što su njegovi dolazili kod mene sto puta da otmu kozu ili ovcu, sad treba i glavu zbog njega da izgubim. More, sve vas treba po kratkom postupku, uza zid. Sutradan saznadoh da je taj student, komunac, ubio dvojicu Nemaca kad su se pijani vraćali iz kafane. Kaže narod, veliko nam se zlo sprema. Švabo ne prašta, gori je od crnog Đavola. I od Turaka, i od suše i poplave. Kud prođe, seje smrt i strah. Pih, bekrije samo plaše ljude. Kad uhvate studenta, dobiće svoje. Šta ima nas da diraju, niti smo mu jataci nit saučesnici. U se i u svoje kljuse, pusti učene da vode politiku.
Znoj me oblivao dok sam tresao poslednju šljivu. Rodila, majku joj, kao u srećna vremena. Rosa je okupala, a ona miriše i plavi se kao mastilo, lepota Božja. Da dragi Bog da sreće pa da je u miru popijemo, slaveći slobodu. Misli mi prekinu crkveno zvono. Majku mu, danas nije neki bitan svetac. Možda je neki ratnik nastradao pa mu familija drži pomen. Ma ne bi Švabo dao to. Dotrča komšijin mali i reče da idemo svi do krčme da nam kažu nešto. I dete, gde me sad prekidaš u poslu. 'Aj ako se mora. Odosmo tamo i nešto nam se drao onaj načelnik, a ja samo na šljivu mislim i ništa ne zapamtih šta reče. Samo da dođem kući, uhvatiće me mrak pa od posla nema ništa. Iz misli me probudi jak udarac u stomak. Na ulici vika, kuknjava, zapomažu ljudi dok drugi psuju i udaraju ih kundacima i čizmama. Krv i poizbijani zubi po kaldrmi pomešani sa prašinom, ljudi se sapliću dok beže a švapski meci fijuču za njima. Poteraše nas kao stoku niz čaršiju, ono što je od nas ostalo. Jedva dišem i stenjem kao žena dok u redu idem na gubilište. Da skončam kao neka lopuža i jajara, uz zid i vezan kao ker.
Postrojiše nas pored zida izbušenog mecima, krvavog. Bol u stomaku prestade kad čuh komandu oficira. Narod ćuti i ne gleda nas, čekajući pucanj samo da odu kućama. Crveni se varošica, od krvi i Sunca koje se sakrilo iza brda, zapalilo poslednjim zracima nebo i moje lice. Opsovah majku švapsku i padoh na kaldrmu gledajući ka zapadu dok se Sunce ne ugasi. Šljive u travi leže okupane rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Da turim ovo u omiljene i da svečano kažem da je ovo zadnji elementat slagalice dokaza da Jebač uopšte nije budak dečko, nego se tako pravi po internetovima, a u suštini je mehka umetnička emotivna duša koja jede pasulj, mrzi babu i voli Malu Vidru... možda čak i pije koktele, ko će mu ga znati, vreme će i to pokazati ;-)
Omiljenovah ovo. Imaš PVT.